Panika ili politika?

Balkanski sindrom

Ukoliko je municija "obogaćena" osiromašenim uranijumom bila namenjena ozloglašenim Srbima, kako to da se nije štedelo ni kada su saveznici bili u pitanju - Bošnjaci, Hrvati i Albanci, za čije je dobro i demokratski properitet ova municija navodno i upotrebljena?

Ljubljana, 14.01.2001.

Svetski mediji poslednjih sedmica veliku pažnju poklanjaju vestima o novim slučajevima leukemije medju vojnicima NATO-a, koji su učestvovali u "mirovnim operacijama" u Bosni i Hercegovini a potom i Kosovu. Zvaničnici NATO-a imaju mnogo muka da objasne svojoj i svetskoj javnosti zašto su protiv srpskih tenkova i utvrdjenja upotrebili municiju sa osiromašenim uranom "kako bi postigli pobedu oružanog mira". Liberalniji političari, posebno oni u opoziciji, kako u državama NATO-a, tako i u drugim demokratskim zemljama, raskrinkavaju militarizam vodećih političara i generala SAD; ponovo je podiglo glas i civilno društvo u zapadnim demokratijama, protestvujući protiv rata i upotrebe oružja radi postizanja mira u drugim zemljama.

Opšti zaključak je da nuklearni stručnjaci i lekari nisu jedinstveni u ocenama štetnosti osiromašenog urana - jedni minimanizuju opasnost, drugi je preuveličavaju. Glas obolelih vojnika i unesrećenih porodica jedva da se čuje, i to samo kao dnevna senzacija. Generali ćute. Nema više vementnih tvrdnji i pobedničkih osmeha Weslija Clarka, koji je izdao zapovest za korišćenje rečenog oružja na Balkanu. Ne izjašnjava se ni gospodin Solana, prepustivši taj deo posla Romanu Prodiju, dok Robertson spašava što se spasiti može. Zanimljivo bi bilo ponovo videti dečački nevino lice glasnogovornika NATO-a Jemia Shea kako objašnjava nus-pojave pretprošlogodišnjeg bombardovanja - možda kao nužno zlo svakog rata, u kome su vojnici profesionalci, svesni opasnosti po vlastiti život?

Jasno je da se iza medijske i političke kampanje podignute oko "balkanskog sindroma" kriju politički motivi i ciljevi. Politici je dobrodošao skandal povodom posledica ovog opasnog oružja radi razračunavanja sa politikom koja je u poslednjem desetleću prošlog milenijuma utirala svetsku politiku, krojila granice, stvarala poslušne i pokorne minidržave, izazivajući teške žrtve medju civilima, privredno i kulturno unazadivši mnoge narode iako su bili na dobrom putu da nastave stopama razvijenog dela čovečanstva. Kolikogod predsednik SAD Bill Clinton opovrgavao optužbe civilnog društva o njegovoj državi kao "svetskom policajcu", to je ona stvarno bila. Kada su negde u svetu bili "ugroženi interesi SAD", Washington je pod maskom stvaranja mira i odstranjivanja nedemokratskih režima uspevao da uvuče i saveznike u oružanu akciju. To je bilo transparentno i u "razrešavanju krize na tlu nekadašnje Jugoslavije". Svi napori Evrope da sama reši problem propali su jedan za drugim. Ispada da su samo američke diplomate imale uspeha - Holbruk je, primera radi, postigao Dejton. A koliko su SAD bile odlučene da oružjem stvaraju mir, svedoči i Rambuje, ali kao primer neprihvatljivog ultimatuma, iza koga vreba najubojitije oružje.

Opisana politika nije bila po ukusu mnogih saveznika SAD iz Evrope. Istina, oni su takvu praksu radi jedinstva unutar zapadne alijanse nevoljko prihvatali, a i zvanični Vašington je majstorski instrumentalizovao nacionalne interese pojedinih evropskih saveznika. Tako je Nemačkoj omogućeno da Bundesver bez izmena ustava izadje van granica Nemačke. Prijem Poljske, Češke i Madjarske u NATO bio je značajan ustupak Nemačkoj i Francuskoj, pošto je time medja prema potencijalnom neprijatelju pomaknuta za više od 2000 km, čime su vlade u Parizu i Bonu bile u mogućnosti da smanje oružane snage i prerasporede budžet. Italija je tokom poslednjih ratova na Balkanu iskazivala nešto više rezervi prema partnerima u NATO-u, čak je funkcionisala kao izvesna opozicija unutar Alijanse i otvoreno se nije slagala sa politikom savezništva, što je naročito bilo vidljivo u vreme bombardovanja SRJ kada je zapretila da će otkazati usluge savezničkim, a pre svega američkim i britanskim borbenim avionima na italijanskim vojnim aerodromima... Konačno, oružane kampanje NATO-a protiv Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu, Srbiji i delimično u Crnoj Gori, gde su bombardovani samo vojni ciljevi - nisu dale očekvane rezultate. A posle nestanka sa političke scene političara koji su bili glavni akteri proteklih ratova na tlu ex-Jugoslavije, na površinu izlazi druga strana medalje tzv. demokratskih režima zapada; danas birači i poreski obveznici na Zapadu otkrivaju kako su bili obmanuti zahvaljujući bespoštednoj medijskoj propagandi od strane svojih političara, koji su u prošlosti u Srbima videli jedine krivce za krvoprolića na Balkanu.

Srbima je posle pada Miloševićevog režima pružena humanitarna pomoć, ali je ubrzo postalo jasno da su srpske izbeglice iz Hrvatske, BiH i Kosova dobile znatno manje od izbeglica Hrvata, Bošnjaka ili Albanaca. Tu je i haški tribunal, koji u funkciji "očišćenja od izvornog greha" sa jedne strane vrši pritisak na Hrvatsku i traži odgovornost ne samo generala i direktnih počinitelja zločina, već i ondašnje vladajuće garniture, dok na drugoj strani ministar spoljnih poslova u Clintonovoj administraciji (gospodja Albright) dopušta mogućnost sudjenja Miloševiću u Srbiji. Nagoveštava se i mogućnost sudjenja Biljani Plavšić sa slobode. Relativno povoljan diplomatski tretman novih vlasti u Beogradu medju evropskim saveznicima NATO-a, karavani zapadnih političara i privrednika u pohodu ka Beogradu, ali i jedva primetan (mada snažan) pritisak na ostale države (nastale na tlu bivše Jugoslavije) da stupe u kontakt sa Koštunicinom administracijom, uspostave odnose i nastave pregovore o sukcesiji - sve to rečito ukazuje da Evropska Unija uvidja da je bila olako uvučena u rat na Balkanu, da su ti ratovi naneli štetu ne samo stanovništvu bivše Jugoslavije, ne samo evropskim saveznicima na Balkanu ili istočnom Sredozemlju, već i čitavoj Evropi (ratni angažman, zbrinjavanje izbeglica, prekid ekonomskih veza i saobraćajnica, gubitak političkog kredibiliteta usled podrške kvazidemokratskim režimima...).

Tako demokratska javnost u liku civilnog društva, kao i naprednih i liberalnih političara sve više pritiska na svoje vlade da se okrenu Uniji i da Evropa sama kroji sudbinu svojih gradjana. "Balkanski sindrom" je toj političkoj grupi dobrodošao argument da u suprotstavljanju američkoj dominaciji u Evropi izvrši mobilizaciju inertne mase birača i pritisne na vladajuće garniture u zemljama EU da povuku diplomatske i političke poteze u pravcu osamostaljenja Evrope. U ovom trenutku su u gotovo svim zapadnoevropskim zemljama na vlasti političari koji izviru iz socijaldemokratije, laburizma, zaštite okoline ili liberalizma. Zato im odgovara pritisak javnosti, pošto time dobijaju argmente protiv politike "očuvanja mira putem oružja" te odmazdi i raspirivanja ratova u malim državama. U tom kontekstu je i medijska i politička kampanja protiv upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom u Italiji. Tome nije razlog samo najveći broj umrlih i obolelih vojnika, već politički i privredni interes Italije da se dublje i čvršće usidri na Balkanu, kao svom interesnom području.

Evropskoj katarzi ide na ruku i promena vlasti u SAD. Republikanci po prirodi svoje spoljne politike teže zatvaranju unutar američkog kontinenta, u čemu vide zaštitu sopstvenih najvitalnijih interesa. Budući predsednik Bush je već najavio da će u njegovoj eri primaran interes SAD biti Srednji i Daleki Istok. Što znači da je Evropa prepuštena sama sebi. Budući Bushov ministar spoljnih poslova general Pauel zapamćen je kao žestoki kritičar NATO kampanje u BiH i na Kosovu. Čak i ako na novoj funkciji unekoliko koriguje svoje dosadašnje stavove, nema sumnje da će u svrhu zaštite američkih interesa i politike uložiti napore da SAD što elegantnije izvede iz protekle vojno-političke epizode. Izvesno je da će SAD smanjiti svoje učešće u SFOR-u i KFOR-u, kao i da će prisustvo američkih vojnika izvan matičnih kasarni svesti na simboličnu meru. Obeležena kao glavni krivac za "balkanski sindrom", Amerika će morati da se "pokaje" i povuče deo vojnika, prividno smanjujući politički uticaj na mirovne snage i njihovo delovanje. Prebacivanjem tereta održavanja mira u BiH i na Kosovu na ervopske saveznike rasteretiće svoj budžet i prinuditi evropske države da izdašnije odreše kesu. Evropi će ostaviti na brigu i nepoćudne lokalne političare - da ih miri i obuzdava u njihovim političkim i nacionalističkim apetitima.

Ipak, SAD će biti prisutne na Balkanu preko svojih saveznika u NATO paktu - Italije, Grčke i Turske; tako će zadržati kontrolu nad regionom i obuzdavati kolege u Evropskoj Uniji u ekspanziji na Balkan. Priča se, dakle, ponavlja - po ko zna koji put je nesreća običnih ljudi iskorišćena u političke ciljeve; vojnici oboleli od leukemije biće, čini se, žrtva potrebna za očišćenje Evrope posle produžavanja agonije balkanskog krvoprolića... Zabrinjava to što "demokratski Zapad" prećutkuje podatke o mogućim žrtvama od "balkanskog suindroma" medju civilnim stanovništvom. Koliko će Bosanaca ili stanovnika Kosova oboleti od leukemije? Koliko su ugroženi oni koji tamo žive ili se vraćaju u svoje domove u neposrednoj blizini istreljene municije sa osiromašenim uranijumom? Najzad - ukoliko je ta municija bila namenjena ozloglašenim Srbima, kako to da se nije štedelo ni kada su saveznici bili u pitanju - Bošnjaci, Hrvati i Albanci, za čije je dobro i demokratski properitet ova municija navodno i upotrebljena?

Milan Gorjanc (AIM, Ljubljana)