Izazovi nove vlasti

Pored suočavanja s izazovima koje predstavljaju duboko ukorenjena korupcija, obnova zamrle privrede, pokrivanje golemih socijalni troškova i trasiranje terena za sveobuhvatnu reformu, novu srsku vlast čekaju i druge neuralgične tačke: odnosi sa Crnom Gorom, sukob na jugu Srbije i izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.

AIM, Beograd, 7. 1. 2001.

Sa dve vlade, saveznom za spoljnu upotrebu, a drugom republičkom za unutrašnje namene, katastrofalnom privredom i osiromašenim stanovništvom, Srbija je ušla u novi vek tamo gde je bila na početku proteklog. I dok na spoljnjem planu uspešno ruši podignute zidove, na domaćem terenu je pre svega zbog kasnijih izbora i proceduralnih smetnji u ozbiljnom kašnjenju. Srbija je suočena s rešavanjem sudbonosnih pitanja, koja će ujedno predstavljati osnovu za ocenjivanje efikasnosti nove vlasti. Uklanjanje ukorenjene i široko raspostranjene korupcije, oživljavanje proizvodnje, pokrivanje visokih socijalnih troškova i uspostavljanje uslova za sveobuhvatnu reformu predstavljaju četiri kapitalne oblasti, uz istovremeno izbijanje na površinu drugih neuralgičnih tačaka koja ne trpe odlaganje.

Bar tri od njih su se nametnule u trenutku kada ih je nova vlast najmanje želela, iako su bila očekivana. To su pregovori sa crnogorskim vlastima oko sudbine jugoslovenske federacije, zatim ranjivi kopneni pojas (ne)bezbednosti na jugu Srbije, koji će po svojoj prilici biti dugo vremena kamen spoticanja, te "natezanje" oko izručenja Slobodana Miloševića Haškom sudu.

Rešavanje sudbine Treće Jugoslavije došlo je za novu vlast u Srbiji u najnepovoljnijem trenutku, ne samo zbog toga što srpski rukovodioci treba da se prepiru sa crnogorskim koji su im pomogli u rušenju Miloševića i iz čega može da se izrodi sukob na liniji Beograd-Podgorica, već što bi rasturanje Jugoslavije ponovo dovelo Srbiju u situaciju da traži medjunarodno priznanje koje je već dobila.

Crna Gora je formirala sve svoje organe i deluje, u odnosu na federaciju, kao potpuno nezavisna država. Crnogorsko rukovodstvo je procenilo da je svrsishodnije da zadrži svoje državne insitucije, nego da ih ukida i već osvojene ingerencije ponovo vraća u nadležnost savezne države. Procene su da se namere crnogorskih vlasti ne mogu da zaustave ubedjivanjima iz Beograda, pa odlučivanje treba da se prepusti crnogorskim biračima na referendumu bez obzira koliko je ovaj institut demokratskog opredeljivanja ranjiv od mogućih zloupotreba.

Na ponudjeni koncept crnogorske strane o redefinisanju odnosa izmedju Srbije i Crne Gore stigle su i prvi komentari. U njima preovladava ocena da je koncept neodrživ i da bi stvaranje tako zamišljenog saveza predstavljalo lakrdiju dosad nezabeleženu u svetu. Iz svega proizilazi da srpskoj strani preostaje da uzme ili ostavi ono što joj nudi crnogorsko rukovodstvo.

Opredeljenje da se sukob na jugu Srbije reši diplomatskim i demokratskim sredstvima može da bude efikasnije od upotrebe oružja. Ima mišljenja prema kojima nova vlast ne treba da bude prvenstveno zaokupirana isterivanjem terorista iz bezbedonosne zone, koliko neutralizacijom njihovog delovanja na ukupne prilike u Srbiji, kako se ne bi dovelo u pitanje strano ulaganje u razvoj njene privrede, kao jednog od glavnih uslova za ekonomski oporavak.

Ništa manje izazovan je odnos prema Haškom sudu. Spoljni svet je uvažio stav jugoslovenskog dr Vojislava Koštunice predsednika da optužnice Haškog trbunala protiv Slobodana Miloševića i ostalih nisu u paketu glavnih preokupacija, ali je odredio rok do prvog aprila do kojeg vlasti moraju da se izjasne i na delu pokažu u kojoj meri su spremne da saradjuju. Od toga zavisi i daljnji odnos najuticajnijih svetskih krugova prema Srbiji, pa sva dosadašnja naklonost prema novoj vlasti može naglo da splasne ukoliko jugoslovenska vlada ne povuče poteze koji se od nje očekuju.

Odnos prema haškim optužnicama direktno će uticati na pružanje financijske i druge podrške privrednom razvoju. Na ovom terenu postoji najviše nedoumica i različitih pogleda. U ovom trenutku preovladjuje ocena prema kojoj Miloševiću treba da bude sudjeno u zemlji, a kao argumenti se navode dva ključna razloga. Po jednom zato što je on najveće zlo naneo svom narodu, pa je red da pred njim i odgovara. Drugi su ustavne smetnje koje onemogućavaju izručenje jugoslovenskog državljanina stranim sudskim organima.

U Hagu, naravno, nemaju razumevanje za takve poglede, iako ne osporavaju stradanje Srba pod Miloševićevim režimom. Na vagi odgovornosti prethodnog jugoslovenskog predsednika daleko više preteže strana njegove ( sudski još nedokazane ) krivice za učinjene zločine nad zaslugama što je pomogao pojedinim republikama bivše SFRJ da stvore svoje države. Verovatno bi to pošlo za rukom i Kosovu da ga izborna volja biračkog tela nije zaustavila u takvom pohodu.

Iz pojedinih domaćih krugova šalju se signali da bi Miloševića trebalo bezrezervno izručiti Haškom sudu Osuda Miloševića pomogla bi nekima u svetskoj zajednici da sa sebe skinu svoj deo odgovornosti. Kada se to zna onda je iluzorno očekivati da će se Haški tribunal odreći prava da sudi bivšem jugoslovenskom lideru. Zato je, prema mišljenju pojedinih analitičara jugoslovenskih prilika, uputnije da se postupi prema zahtevima nego da im se stvaraju prepreke u obliku nekih komisija za istinu, tim pre što će se na kraju ipak morati da popusti. Jugoslavija, tvrde upućeni, mora više da uradi nego što se od nje traži. Ako je već tako onda je politički mudrije saglasiti se na vreme nego ostaviti utisak poražene strane. Zatupnici takvog razmišljanja imaju u vidu tešku hipotekarnu prošlost Jugoslavije, koja nije u prilici da tera “mak na konac”. Zato je uputnije popustiti tamo gde znaš da moraš, a zauzvrat dobiti na drugoj strani. Otvoreno, pogodba se sastoji u tome da se za ustupke političke prirode, dobije ekonomska i financijska pomoć . Kao pouka neka posluži Miloševićevo iskustvo, koji je igrao na obrnutu kartu. Ishod je poznat.

Ratomir Petković