Balkanska raskršća

Tirana, 3.12.2000

Tirana - Priština. Tirana - Sarajevo. Tirana - Sofija... Često sam se nalazio na balkanskim raskršćima tokom 2000-te godine. Čak, i kada nisam bio na Balkanu, kada sam bio u Vašingtonu, Rimu, Londonu, Kopenhagenu, Briselu, opet sam se vrteo po balkanskim raskršćima.

Sada je već postalo u modi da se svuda govri o Balkanu. Govre poznati eksperti, koji poznaju bolje nego sami balkanci stara i nova imane ulica Sarajeva ili Tirane, zasigurno i njihovu istoriju i mladi avanturisti koji, pošto su naučili da kažu ''faleminderit'' na albanskom i ''hvala'' na srpskom, beleže u njivim CV da su eksperti geopolitike regiona.

Obično balkanci govore o Balkanu, a zapadnjaci govore o Jugoistočnoj Evropi. Ovaj drugi termin je stvoren zbog mnogih razloga najviše geopolitičkih, ali pre svega da bi se izbegao gorak ukus koji ostavlja termin Balkan. U stvari, meni je uvek izgledalo suprotno, da upravo pokušaj da se prikrije termin Balkan ostavlja gorak ukus.

''Uopšte se ne stidim što sam balkanac, nasuprt mogu da budem i ponosan'', kazao sam mom američkom kolegi na jednoj Konferenciji u Rimu. ''Na kraju krajeva, demokratija se rodila na Balkanu''...

''Yes, but you forgot it'', uzvratio mi je Amerikanac. Nije bilo nikakvog smisla da pridodam ostale argumente koji su vezani za staru ili novu balkansku kulturu, a koji bi započeli pominjenjem Homera i Eshila, a završavali se imenima Kadarea i Kusturice i ostalih istaknutih balkanaca.

Na balkanskim raskršćima stvari su koliko komplikovane, toliko i uprošćene.

Ponovo o herojima

Balkanci su umorni, u to nema sumnje. Ratovi, emigracije, siromaštvo, duga tranzicija iscrpili su ljude. Ali, izgleda da su ljudi umorni i od heroja, pa bili oni pravi ili izmišljeni.

Terra Heroica Poluostrva izgleda da više nema potrebe za herojima. Balkanci, srbi, Rumuni, Albanci, Hrvati, počeli su da odbijaju heroje i to je dobar znak.

Heroj Hrvata Tuđman, počiva u grobu zaboravljen i umesto njega Stipe Mesić i Ivica Račan, dva normalna čoveka i smrtnika vladaju zemljom bez heroja.

Koštunica takođe ne liči na heroja. Milošević je imao pretenzija da to bude. Bez obzira što se govori o nekakvoj plišanoj srpskoj revoluciji ili srpskoj salonskoj revoluciji, Koštunica se nije popeo na na vlast herojski. Čak, upravo ono što je najherojskije kod njega, poza sa kalašnjikovom tokom rata na Kosovu predstavlja najmračniju mrlju u njegovom političkom portretu.

Čak, heroji nisu uspeli ni na Kosovu. Iako su bili jedini koji su svkakao mogli da se ukrase lovorikama pobednika, heroji Oslobodilačke vojske Kosova su izgubili od Rugove, koji se barem sa herojem ne može uporediti. Ljudi su odbili besmrtnike ili tačnije rečeno aroganciju heroja.

Postolja su ostala prazna ili takoreći prazna i u Tirani, sarajevu, Bukureštu. ''Spasioci'' su odbijeni. Strahoviti Vadim Tudor, jedan rumunski Hajder ili Žirinovski, koji je obećavao kampove za rad, dobio je glasove svakog trećeg Rumuna, ali je svakako odlučno odbijen.

Izgleda da se epoha nacionalističkih ili antikomunističkih heroja zatvara.

Ponovo o zidovima

Sva oba obrazloženja o istinskim ili lažnim herojima Balkana dolazila su mi u mislima poslednjih dana 2000-te godoine, za vreme ručka u jednom restoranu u Kopenhagenu sa Kirom Gligorovim, bivšim 84-dišnjim predsednikom Makedonije. Skroman, sa začuđujućom jasnoćom misli, Gligorov uopšte nema izgled nekog heroja, već jednog tipičnog balkanskog starca.

Jedan od najznačajnijih likova balkanske političke scene u poslednjoj deceniji, čovek koji je doneo nezavisnost svojoj zemlji izbegavši rat, kaže da gleda bez entuzijazma na nov politički koncept Zapadnog Balkana. Postoji opasnost novih podela na Poluostrvu, kaže Gligorov.

Termin Zapadni Balkan u stvari znači ''bivša Jugoslavija, minus Slovenija plus Albanija''. Drugim rečima, problematični deo Poluostrva.

Ako bismo se držali geografije, Zapadni Balkan bi sačinjavali Hrvatska, jedan uži pojas Bosne, Crna Gora, Albanija i Grčka.

Samit u Sarajevu 1999.-te godine promovisao je Pakt stabilnosti za Balkan. Samit u Zagrebu 2000-te godine posvećen je zbližavanju zemalja Zapadnog Balkana (nije rečeno Zapadne jugoistočne Evrope) sa EU.

Izgleda da stvari idu istim putem, ali u stvari nije tako. Jasno je da su zemlje Balkana sada zainteresovanije za individualnu agendu približavanja sa EU, nego za balkansku agendu pakta stabilnosti. Postoje dve različite brzine. Bugarska i Rumunija izgleda da nisu voljne da čekaju na druge, zakasnele.

Mnogi zidovi su pali na Balkanu, ali mnogi ljudi se održavaju. Sada, ako imaš šengensku vizu u džepu možeš da proputuješ celom Evropom, ali na Balkanu nije tako. Albanija primenjuje vize za Bugarsku, Bosnu, Rumuniju, Srbiju, Hrvatsku i obrnuto. Ista situacija je svugde. Čak, Albanija i Jugoslavija još uvek nemaju diplomatske odnose. U Tirani se čeka da Beograd načini prvi korak.

Možda bi Pakt stabilnosti trebao da počne upravo od onoga što u Tirani nazivaju balanskim šengenom, slobodna komunikacija ljudi u čitavom regionu.

Čak i dalje. Ako se želi leteti iz Tirane u Beograd, iz Skoplja u Zagreb, iz Sofije u Podgoricu ili Bukurešta u Sarajevo, mora se otputovati u Budimpeštu ili Beč, često se ne može stići za jedan dan. Sada kada izgleda da su ratovi završeni, jedna balkanska vazduhoplovna kompanija ne predstavlja luksuz već potrebu. Izgleda da Budimpešta ima privilegiju da bude glavni grad Balkana iako nije deo Balkana. Mađarski ''Malev'' leti takoreći u sve balkanske glavne gradove, a osim Albanaca niko od ostalih Balkanaca nema potrebu za vizama da bi otputovao u mađarski glavni grad.

Pakt stabilnosti će trijumfovati samo ako bude bio i Pakt integracije, pisao je pre izvesnog vremena Ivan Krastev iz Centra za liberalne strategije u Sofiji.

Jedina alternativa za zidove koji još uvek postoje bio bi Balkan sans frontieres. To smo sanjali jedne noći na plaži u Draču zajedno sa Zlatkom Dizdarevićem.

Ponovo o drugima

''Sve što se ovih deset godina desilo sa nama može se sažeti u jednu reč: Odbijanje Drugog'', kazala mi je Sonja Liht jedne noći, prošlog marta u Vašingtonu dok smo se vraćali sa jedne večere koju je organizovao Institut Aspen. Sonja je bila u pravu. Drugi, bez obzira na ono što se kaže u uobičajenim kodovima starih Balkanaca, i dalje biva odbijen, izbačen, zaboravljen.

On je po pravilu neprijatelj, izdajnik, prodat velikim silama. On je takođe kriminalac, ubica, hajduk, mamut, nikogović.

Ovo nisu pretpostavke. To su samo neki epiteti iz predizbornog rečnika 2000-te godine u Albaniji. A radilo se samo o lokalnim izborima.

Osim toga, balkanski sindrom sumnje ostaje još uvek snažan. Balkanska sumnja nije neka metodična kartezijanska sumnja, niti filozofski skepticizam. To je jednostavno nepoverenje. Ovaj virus ne dopušta da se ide napred, ne dopušta saradnju, komuniciranje. Onaj ko nosi ovaj virus najviše može da izgradi jedan kiosk, kakvi se na hiljade nalaze u Tirani, Skoplju, Podgorici, ali mu je teško da se ujedini sa drugima, da izgradi supermarkete ili da asfaltira puteve.

Odbijanje drugog i sumnja u drugog leže na slabim temeljima naših aliberalnih demokratija. Drugim rečima intolerantnim. I Grčka jedna aliberalna demokratija, ali svakako je demokratija. Čak je Grčka jedna nacionalistička zemlja, ali ipak demokratska.

Demokratija i nacionalizam nisu uvek međusobno suprotstavljeni, prema nekim istraživačima. To je jasno, ne samo u slučaju Grčke, no to mi ne izgleda kao primer koji treba slediti.

Ako Koštunica u Srbiji ili Rugova na Kosovu budu pokušali da izgrade nacionalističke demokratije nakon prolivene krvi tokom ove decenije, plašim se da bi to bile nove demokratske karikature.

Još dugo će na Balkanu biti teško da se izvrši razlika izmešu etničkog nacionalizma i civilnog nacionalizma. Civilni nacionalizam kao preduslov ima postojanje civilnih društava koja su u balkanskim državama slaba i još uvek veoma malo civilna. Etnički nacionalizam obično ne može bez zidova, čak ni bez neprijatelja.

Zato, ustručavam se da reči demokratija i nacionalizam stavim jednu pored druge.

Ponovo o istoriji

Srpsko, kosovsko, hrvatsko, bošnjačko društvo su postkomunistička i postkonfliktna društva u isto vreme. Sudar ovih dveju agendi je koliko originalan, toliko i nepredvidljiv.

Na primer, na Kosovu postoji razumljiva sklonost da se bavi samo problemima društva koje je tek izašlo iz rata, ali za stolovima se sve više govori i o problemima koje je sa sobom ostavio jugoslovenski komunizam. Kosovsko društvo je i postkomunističko društvo i kao takvo, pre ili kasnije, će morati da raspravi i reši sve probleme sa kojima su se ostala postkomunistička društva suočila. Nije tu reč o izvlačenju đavola iz boce (jer đavoli svkakao ne nedostaju), već da bi se učilo iz istorije i da bi se istini gledalo u oči.

S druge strane, u srbiji se zapaža sklonost (u velikoj meri prirodna) da se na postmiloševićevski režim gleda kao na jedan postkomunistički režim i da se srpsko društvo smatra samo kao postkomunističko društvo ili posdiktatorijalno, zaboravljajući da je srpsko društvo i jedno post - war društvo, čak društvo koje je dalo nacionalistički konsenzus za rat.

Ako se za rane koje su diktature izazvale svojim narodima lek može naći u pomirenju, pravdi, praštanju ili zaboravu, kako su to učinili Španci, za rane koje je jedan narod naneo drugim narodima postoji samo jedna formula. Izvinjenje, kao što su to učinili Nemci.

...Jer, na kraju krajeva, i katharsis na Balkanu je rođen. I ja se nadam da ga nismo zaboravili.

AIM Tirana, Remzi LANI