Vlast bez opozicije

Posle republičkih izbora

Ubedljiva pobeda DOS-a na republičkim izborima stvorila je sve preuslove za dugo priželjkivane korenite promene u Srbiji, ali je takav ishod izbora ostavio vlast bez opozicije. Da li će zato ulogu opozije preuzeti neko drugi. Mediji, nevladine organizacije ili neposredna demokratija preko okupljanja gradjana?

AIM, Beograd, 27. 12. 2000.

Srbija je dobila demokratski izabranu vlast, ali je izgubila opoziciju, koja bi trebalo da je neprekidnom kontrolom spreči da se pretvori u režim. I u slučaju da su ostale stranke dobile veći broj mandata u srpskom parlamentu nova vlast ne bi imala opoziciju na čiju kritiku bi trebala da se obazire. Razlog tome nije u malom broju opozocionih poslanika već u kompromitaciji stranaka(SPS-JUL-SRS) koje su se pre decembarskih izbora nalazile na vlasti. Na svaku kritiku koja dolazi iz redova socijalista i radikala sadašnja vlast ima jak alibi u okolnosti da su njeni oponenti činili daleko drastičnije greške, koje se svakodnevno nepovoljno manifestuju u životu običnih ljudi. Od katastrofalne energetske situacije, zbog koje je Srbija zapala u duboki zimski mrak, iako su joj istovremeno osvetljeni putevi prema medjunarodnim institucijama i evropskim integracijama, pa do najniže mogućeg životnog standarda, koji je trećinu stanovništva bacio u veliko siromaštvo.

Za ekonomski oporavak biće potrebno dosta vremena, možda i čitava decenija, ali su s novom vlašću došli i novi vetrovi. Otvaranje prema svetu doživljeno je kao ulazak svežeg vazduha u tamnicu koja godinama nije provetravana. Poverenje koje je dobila na republičkim izborima pokazuje da je nova vlast dočekana s puno nade i s dosta razumevanja za teško nasledje koje joj je ostavio prethodni režim.

S poverenjem i nadom, na jednoj, nova vlast je istovremeno izložena i svakodnevnoj proveri na drugoj strani. Na njene poteze gledaće se izoštrenom dioptrijom, jer stanovništvo nema više rezervi s kojima bi moglo da amortizuje greške nove vladajuće strukture, bez obzira što je preuzela prilično bušan državni brod. Njen hendikep sastoji se i u nedovoljnom iskustvu u obavljanju državnih poslova, kao i u obavezi da obavi korenite promene u državnom aparatu, uz čiju podršku je prethodni režim uspeo da se dugo održava.

S dvotrećinskom većinom u parlamentu DOS je dobio odrešene ruke u kreaciji korenitih promena, ali je time preuzeo i veliku odgovornost. Možda zvuči paradoksalno, ali novoj vlasti bi bilo daleko lakše kada bi imala jaku parlamentarnu opoziciju. Ako je nema u republičkoj skupštini morala bi da postoji na nekom drugom mestu. Kako stvari stoje nova vlast će biti suočena s obavezom da odgovornost za svoje poteze polaže izvan postojećih institucija, jer u parlamentu nema odgovarajućeg partnera, a opravdano se sumnja u spremnost da sama sebe kontroliše. Svakodnevno gledanje u ogledalu i samoinicijativno ukazivanje na sopstvene greške vremenom će da oslabe, što pod uticajem lažnih laskavaca, a delom i i zbog poslovične slepoće vlasti prema vlastitim slabostima.

U ovom trenutku postoji nekoliko opcija koje upućuju ko bi mogao da preuzme ulogu opozicije, odnosno da kontroliše vlast. Jedna su mediji, ali mnogi sa sumnjom gledaju na mogućnost da oni preuzmu tu ulogu. Prema tim gledanjima postoje dva razloga koji medijima osporavaju sposobnost za taj posao. Jedan se sastoji u sklonosti pre svega državnih medija da se dodvoravaju vlastima, pa umesto da redakcije imaju instalirane novinare u institucijama sistema i političkim strankama obično je stvar obrnuta.

Drugi hendikep medija sastoji se u okolnosti da su mnogi od njih vodili, zajedno s političkim strankama, višegodišnju bitku za obaranje prethodnog režima. U toj simbiozi stvorena su mnoga prijateljstva izmedju novinara i političara, pa je teško očekivati da se ona sada razvrgnu. Na to upućuje i praksa da su mnogi novinari vezivali uspeh u svojoj profesiji za sudbinu političara.

Uloga opozicije mogla bi, prema nekim drugim ocenama, da pripadne nevladinim organizacijama, kojih ima preko dve hiljade, tim pre što su neke od njih odigrale krupne uloge u obaranju prethodnog režima. Poput Otpora, Grupe G-17, Foruma za medjunarodne odnose i drugih. I ovde se javljaju sumnje ponajviše zbog toga što su u medjuvremenu pojedine vodje nevladinih organizacija promenile ulogu preselivši se u ministarske i druge fotelje državnih institucija. Ostaje otvoreno pitanje da li će oni na novim mestima da "zaborave" na prethodni angažman.

I kao treća mogućnost za obavljanje kontrole vlasti ostaje široka javnost, odnosno spontana reakcija gradjana. Ona je već dobila svoju potvrdu u praksi, pogotovu u poslednje vreme. Dovoljno je potsetiti na proteste učenika koji ne dozvoljavaju da ih profesori ispituju gradivo koje nisu predavali, blokiranje saobraćaja na važnim prometnicama, samostalno organizovanje istražnih radnji i podnošenje krivičnih prijava. Ovaj vid protesta već je poprimio izvestan oblik neposredne demokratije, koji će, po svemu sudeći, biti primenjivan i u vreme DOS-ove vlasti. Postoji dosta rasprostranjeno mišljenje prema kojem je ovo najefikasniji vid kontrole vlasti.

Pobornici toga navode primer dogadjaja vezanih za upad naoružanih Albanaca na području pojasa kopnene bezbednosti na jugu Srbije, u Bujanovcu. Savezni parlament u prvom današnjem pokušaju nije uspeo da svoj deo posla privede kraju, jer je ostao bez kvoruma, što je u javnosti primljeno s neskrivenim razočarenjem, tim pre što poslanici nisu snosili nikakvu odgovornost za takav svoj nemaran odnos. Na drugoj strani protesti gradjana u Bujanovcu uspeli su da za dva dana okupe Saveznu i republičku vladu, izbore se za osnivanje stalnog komiteta, otvaranje informativnog centra i veće angažovanje organa vlasti.

Ratomir Petković (AIM)