Prva kazna

Slovenija, spolja

Zvanična Ljubljana je doživela prvo vatreno krštenje na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu; na prvom javnom sudjenju povodom tužbe uložene protiv Slovenije odlučeno je da je prekršila konvenciju o ljudskim pravima i da zato mora oštećenom državljaninu Nemačke da plati odštetu u visini 32.000 nemačkih maraka.

Ljubljana, 25.12.2000.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je početkom decembra istog dana odlučivao o dva slučaja. Inkriminacije po svojoj težini nisu jednake, ali je zato sam čin sudjenja jednako važan za svaku od obe države koje su se zbog kršenja ljudskih prava našle na optuženičkoj klupi. Prvi slučaj je bila žalba kurdskog lidera Odžalana. Sud je odlučio da je u njegovom primeru žalba osnovana i da su Odžalanova ljudska prava prekršena, po dikciji dvanaest tačaka Konvencije o ljudskim pravama. Istog dana, sasvim slučajno, sud je usvojio i drugu, medijski i politički možda ne toliko atraktivnu odluku, ali za državu koje se ticala - ništa manje važnu presudu. Sud je presudio da je Slovenija u slučaju Rehbock kršila konvenciju o ljudskim pravima i da podnosiocu tužbe mora da isplati odštetu u visini od 32.000 dem. Od čega je 25.000 dem uteha za moralnu štetu i 7.000 dem za troškove sudjenja. Ujedno je to prva presuda kojom je Slovenija na sudu za ljudska prava u Strazburu ožigosana zbog kršenja ljudskih prava.

Ernest Rehbock je 17. septembra 1995. prijavio Sloveniju Komisiji za ljudska prava (prvostepeni organ u to vreme zadužen za žalbe koje su kasnje završavale na sudu) zbog nehumanog i ponižavajućeg postupka tokom njegovog hapšenja 8. septembra

1. godine u Doliču kod Slovenj Gradca. Naizgled je slučaj bio jednostavan -policajci su prilikom pregleda Rehbockovog auta pronašli drogu. Rehbocka su uhapsili, ali se on (navodno) tako žustro opirao, da su policajci "primenili silu". Lekarski nalazi su kasnije pokazali kakva je to "primena sile" bila - Rehbock je imao dve frakture čeljusti i rane po licu.

Pored nedozvoljenog fizičkog nasilja, Rehbock slovenačkim državnim organima zamera i činjenicu da nije mogao (u kratkom roku) da proveri legalnost pritvora, kao i da je njegovo dopisivanje sa evropskom Komisijom za ljudska prava bilo nadzirano i kontrolisano. Smatrao je da za sve to mora da dobije bar milion nemačkih maraka, na ime odštete. Komisija je tek septembra 1999. godine slučaj predala sudu u Strazburu, koji je prvi javni pretres na tu temu održao 16. maja ove godine. U odluci Evropskog suda za ljudska prava piše da je Slovenija u vreme hapšenja Rehbocka prekršila 3. član Evropske konvencije o ljudskim pravima, član koji zabranjuje mučenje i nehumano postupanje. Istovremeno su slovenački državni organi kršili i 5. član konvencije koji garantuje pravo na slobodu i bezbednost. Boravak Rehbocka u pritvoru tokom 23 dana, koliko je nadležnom sudu trebalo da prouči tužiočev zahtev za oslobadjanje, smatra Sud u Strazburu - nije u skladu sa odredbom konvencije o odlučivanju u "kratkom roku".

Slovenija se na sudu branila traljavo, zapravo - loše; državno pravobranilaštvo koje je zastupalo Sloveniju sve do kraja postupka nije uspelo da pošalje prigovor formalne prirode - da tužilac, naime, nije iscrpao niti iskoristio sva pravna sredstva u Sloveniji. Rehboc zaista nije iskoristio mogućnost žalbe Ustavnom sudu Slovenije. Na šta je u svom poslednjem obraćanju Sudu u Strazburu upozorila 23. maja i slovenačka vlada. Medjutim, pošto ta mogućnost u postupku pred komisijom nije pomenuta, sud je odbacio rečeni prigovor. Na osnovi ozbiljnosti Rehbockovih rana i činjenice da slučaj nije bio rešen u nacionalnom zakonodavstvu sud je ocenio da bi >vlada morala na uverljiv način da dokaže, da upotreba sile nije bila preterana". Pošto takve dokaze sudu niko nije predočio, Evropski sud za ljudska prava ostao je mnenja da "ne postoje uverljiva i verodostojna uveravanja, koja bi mogla da obrazlože ili opravdaju upotrebu sile tokom hapšenja tužioca". Takva upotreba sile tokom hapšenja Rehbocka je po mišljenju suda preterana i neopravdana, jer je izazvala povrede koje su tužiocu prouzrukovale velike bolove i imaju karakter nehumanog postupanja. Zanimljivo je da je o tom slučaju odlučivao i slovenački sudija Boštjan M. Zupančič, koji je najavio svoje odvojeno mišljenje.

Policija, koja je i najodgovornija za ceo zaplet, sve vreme se držala dosta pasivno, možda čak i solidarno. Čak dve interne komisije slovenačkog Ministarstva unutrašnjih poslova koje su se bavile dilemom da li je u "primeru Rehbock" došlo do preterane upotrebe sile došle su do istih zaključaka - da policajci "nisu prekoračili svoja ovlašćenja" jer je "osumnjičeni pokušao da pobegne i da su zbog toga policajci upotrebili fizičku silu, tokom čega je došlo do povreda". Kako se to udarcima po glavi legitimno pacifikuje navodni begunac - policija nije detaljno objasnila. Slične šuplje argumente je slovenačka javnost navikla da sluša, povodom brojnih drugih slučajeva tokom kojih su mediji izveštavali o nehumanom postupanju policije. U nekim primerima su policajci odmah suspendovani, a u nekim ne. Mnogo puta i zbog "nejasnih dokaza" i solidarnosti kolega. Ovoga puta, medjutim, ono što bi možda promaklo sudovima u državi nije imalo nikakve šanse na Evropskom sudu za ljudska prava. Solidarnost sa okrivljenim momcima u plavom i prikrivanje prljavog veša u "primeru Rehbock" se državi očigledno nije isplatilo. Bilo da štetu merimo u novcu, ili padu ugleda.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)