Birokratsko etničko čišćenje

Slovenija, iznutra

Fotelja slovenačkog ombudsmana postala je usputna stanica za raznorazne islužene političare dok se, kako upozorava Helsinški monitor Slovenije - nastavlja "administrativno etničko čišćenje" Neslovenaca.

Ljubljana, 23.12.2000.

Desilo se očekivano - Darja Lavtižar Bebler, kandidat sa Kučanovim blagoslovom za ombudsmana (zaštitnik ljudskih prava), nije dobila potvrdu u slovenačkom parlamentu. Za izbor joj je trebala podrška dve trećine poslanika, ali je za nju od 81 prisutnih glasalo 57 delegata, dok je 20 bilo protiv nje, čime nije postigla zakonom obavezan kvorum. Iako se mnogima činilo da je stvar oko Bbeblerove posle Kučanove podrške praktično završena, izborna mašinerija vladajuće partije je posustala tek zbog nekoliko buntovnih poslanika SLS+SKD (koji su glasali drugačije uprkos koalicji sa Drnovšekovom LDS). Zanimljivo je da Beblerovu nije podržala ni Stranka mladih, koju su smatrali Drnovšekovim satelitom.

Sam dogadjaj možda i ne bi bio zanimljiv, da ne otvara brojna pitanja u vezi stanja ljudskih prava u Sloveniji, kao i licemeran odnos države i medija prema pojavi kršenja ljudskih prava "kod kuće". Još u trenutku kada su mediji objavili da je predsednik države favorizovao Beblerovu za mesto zaštitnika ljudskih prava, postalo je jasno da je to bio loš potez. Jer, Beblerova je po pitanju ličnog angažmana oko pojave kršenja ljudskih prava bila na repu od 22 prijavljena kandidata; što je razljutilo Nevu Miklavčič-Predan, predsednicu Helsinškog monitora Slovenije, koja je takodje uložila kandidaturu i to u zakonom predvidjenom roku (za razliku od Beblerove, koja je zakasnila). Tako je već prilikom kandidature za ombudsmana došlo do ozbiljnih kršenja zakona i prava, zbog čega je Neva Miklavčič-Predan zatražila zaštitu od Ustavnog suda Slovenije. Njen zahtev je odbačen iz formalnih razloga, ali je ostala činjenica da je ubacivanje Darje Lavtižar Bebler "preko reda" ostavilo mučan utisak o kršenju postupka izbora.

Zanimljivo je da ni opozicija nije poštedela Beblerovu, potkrepivši "slučaj ombudsman" tvrdnjama da su kritike na njen račun opravdane; istakli su da je Beblerova kao poslanik vladajuće partije (Drnovšekova LDS) do sada dokazala da dobro radi po direktivama nadredjenih, pri čemu nije zapamćena po autonomnim istupanjima i inicijativama sa područja ljudskih prava. Protivkandidati su dodali da ombudsman ne može biti neko, ko u poslednjih deset godina nijednom nije podigao glas za stigmatizirane i ugrožene. Istina je da je Darja Lavtižar-Bebler bila članica uticajnog Saveta za zaštitu ljudskih prava Ljube Bavcona - ali to je bilo pre osamostaljenja, kada je zaštita ljudskih prava u Sloveniji bila u sprezi sa odbranom osnovnih nacionalnih prava (npr. proces "protiv četvorice pred vojniim sudom u Ljubljani"). Posle 1991. godine Slovenci su se našli u autonomnoj situaciji - iz "potencijalno ugrožene manjine u Jugoslaviji" prerasli su u većinu koja posredstvom sopstvenog državnog aparata ugnjetava druge - prevashodno one koje žuta štampa iz milja zove "Neslovenci". Je li u odbranu njihovih prava iko podigao glas? Ako izuzmemo par novinara, šaku pravnika i nekoliko retkih predstavnika nevladinih organizacija - niko drugi. Iako u Sloveniji deluju brojna "filantropska društva"...

Ima nečeg perverznog u spoju politike i filantropije, bar što se Slovenije tiče. Nije sporno da neko iz represivnog aparata pretrči u tabor boraca za ljudska prava. Samo što je ovde to nekako suviše često i naprosto - olako. Kada je Slovenija prihvatila institut ombudsmana, za prvoga medju jednakima izabran je Ivo Bizjak, po struci matematičar, koji je tada završio karijeru na mestu ministra policije. Šta više, ministarsku funkciju u policiji je morao da napusti pre završetka mandata, pošto je bio objektivno odgovoran jer su mu se podredjeni zaneli - slovenački specijalci su uhvaćeni u razbojništvu, u Austriji. Bizjak je tokom svog ombudsmanskog mandata uglavnom raspetljavao slučajeve koji su zgrešeni upravo u doba njegovog ministrovanja u policiji. Netom mu je istekao mandat ombudsmana, i Bizjak ponovo postaje ministar u Drnovšekovoj vladi; ovoga puta u fotelji ministra pravosudja. Država je na njegovo bivše mesto želela da instalira Beblerovu, iz vladajuće LDS, valjda kao neku vrstu birokratskog kontinuiteta. Iz čega bi moglo da se zaključi da slovenačka država na mestu ombudsmana ne želi jake, autonomne ličnosti koje bi učinile nešto konkretno na području zaštite ljudskih prava na najvišem nivou.

"Država svoje brigu za ljudska prava vidi kao napor da različite oblike kršenja ljudskih prava sakrije od očiju javnosti," ocenjuje Neva Miklavčič Predan, predsednica Helsinškog monitora Slovenije. Činjenično stanje joj daje za pravo. Kakva je uloga ombudsmana u slovenačkom društvu najbolje govori podatak da slovenački parlament i po dve godine kasni sa raspravama o godišnjem izveštaju ombudsmana. I to bez nekih žešćih reakcija aktuelnog ombudsmana, čime marginalizacija te ličnosti u ovdašnjem društvu postaje još jasnija.

Kakve posledice ovakva praksa ostavlja na zdravlju slovenačkog društva, najbolje se vidi na primeru oduzimanja statusa stalnog prebivališta svima koji 1991. godine nisu dobili slovenačko državljanstvo. Time je na stotine ljudi preko noći ostalo bez ikakvih ličnih dokumenata, socijalne i zdravstvene zaštite, prava na rad... Nepravda je delimično ispravljena kroz "Zakon o uredjenju statusa gradjana drugih država naslednica nekadašnje SFRJ", kojim je osam godina posle osamostaljenja prekinuto stanje bespravja u kojem su se našle desetine hiljada gradjana poreklom iz drugih republika nekadašnje Jugoslavije, a koji su se posle osamostaljenja zatekli u Sloveniji. Mnogi od njih 1991. godine nisu zamolili za slovenačko državljanstvo, dok ga drugi, zbog različitih razloga - nedovoljno znanje slovenačkog jezika, optužbe da su "učestvovali u agresiji" na Sloveniju, dužeg izbivanja iz države - nisu ni dobili. Njihov problem nije završen brisanjem iz registara državljana, pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije odlučilo da sve one koji su do

1. godine imali stalni boravak u Sloveniji, a koji posle osamostaljenja Slovenije nemaju slovenačko državljanstvo - izbriše i iz registra stalnog boravka.

Mnogi su izgubili pravo na penziju i ostale "beneficije" koje su stekli tokom svog radnog veka, a šta im se zapravo desilo saznali bi tek po odlsku u opštinu, da obave kakvu administrativnu formalnost, prilikom koje bi im službenici zaplenili lične dokumente i rečima "vi više ne stanujete ovde" uništavali vozačke dozvole, lične karte i pasoše. Dobar deo njih nije imao izbora - postali su neželjeni stranci i iselili iz Slovenije, ukoliko su uspeli da isposluju dokumente matične države. Stručnjaci za ljudska prava su uzalud upozoravali da slovenački MUP nema pravo da jednostrano, bez pravnomoćnog postupka, briše ljude iz registra, kao i da gubljenje ili neprihvatanje statusa državljanina Slovenije ne sme da znači i gubljenje statusa stalnog boravka. Što je stečeno pravo, koje bi država morala poštovati. U najgorem slučaju bi onaj, koji je do osamostaljenja Slovenije uživao pravo stanovnika Slovenije (republičko državljanstvo) posle osamostaljenja mogao spasti na status stranca sa stalnim boravkom, a nikako stanovnika bez bilo kakve dozvole za boravak, koji tek mora da se bori za svoj status. Ministarstvo unutrašnjih poslova je uprkos pravno potpuno pogrešnoj politici stalno odbacivalo optužbe o nelegalnosti svojih postupaka i smanjivalo broj brisanih iz registara. Takva politika je relativno dugo bila uspešna, jer zbog pojačane doze ksenofobije u Slovenaca posle osamostaljenja na takve poteze nije upozoravao gotovo niko; ni PEN, ni Društvo književnika, ni mnogi drugi "zaštitnici ljudskih prava" u Sloveniji. Časni izuzetak predstavlja nekoliko pravnika na čelu sa pomenutim Bavconom, te Helsinški Monitor Slovenije, koji od

1. godine radi u novom sastavu. Prethodni Helsinški odbor Slovenije vodio je ex-novinar i ex-ministar Stane Stanič sve dok zbog nerada nije izbačen iz Helsinške federacije, što govori samo za sebe.

Jedina organizacija koja je kasnije pokušavala da probudi savest javnosti bio je obnovljeni Helsinški monitor Slovenije. Medjutim, i on je doživeo izvesnu kompromitaciju, zbog druge krajnosti - predsednici Nevi Miklavčič Predan se ponekad otmu isuviše opšte i čak nedokazane ocene. Zato je njen rad praćen ili žestokim medijskim napadima ili ignorisanjem. To ne bi bilo tako tragično, kada bi ostale organizacije koje tvrde da se bave zaštitom ljudskih prava u Sloveniji valjano obavljale ulogu kritičara vlasti. Medjutim, rečene organizacije već godinama "ne vide" ništa sporno u državi Sloveniji, ali se zdušno zalažu za prava lama u Kini... Ova vrsta (patriotskog) daltonizma organizacije poput Amnesty International donela je nezaštićenoj ljudskoj vrsti poneko razočarenje više, ali je zato država Slovenija prošla odlično pa je u izveštajima Bele kuće i drugim dokumentima o kršenju ljudskih prava o Sloveniji zapisano sve najlepše.

A šta je bilo sa onima koji su izbrisani iz registara, na primer? Helsinški monitor Slovenije je u svim svojim protestima podvlačio činjenicu da su februara 1992. godine nepoznata lica, na temelju nepoznatog zakona, izbrisala što iz administrativnih kompjutera što iz knjiga stalnog boravka oko 130 hiljada dotadašnjih gradjana Slovenije, koji su preko noći postali apatridi, lica bez domovine i bez prava na sticanje slovenačkog državljanstva. Uprkos brojnim pritužbama, nadležni organi još uvek nisu otvrdili ko je kriv za pomenuta kršenja. Da sve bude bizarnije, brisanje je obavljeno ne samo bez ikakve pravne podloge, već i bez znanja ugroženih osoba i bez prava na žalbu.

Stoga nije čudno da ispravljanje krivica ne ide glatko. Prema dikciji novog "Zakona o uredjenju statusa gradjana drugih država naslednica nekadašnje SFRJ" stalni boravak je ponovo zatražilo svega 14.000 ljudi. MUP tvrdi da je odbačenih "svega" 0,36 posto prijavljenih. Uz sve to, Helsinški monitor Slovenije upozorava i na činjenicu da policija sada zahteva neke druge dokumente, bez zakonske osnove. Dvanaesti član zakona o državljanstvu traži "dokaz o neprekidnosti boravka", iako je stalni boravak uistinu prekinut nelegalnim postupkom same države. "Celoj stvari danas pristupaju jednako administrativno kao tada, kada su ih administrativno izbrisali," komentariše Neva Miklavčič Predan, koja i dalje tvrdi da se "administrativno etničko čišćenje nastavlja".

Igor Mekina (AIM Ljubljana)