Oproštajni udarac

Predizborna Srbija

Tek posle sasvim izvesne pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji 23. decembra, Demokratska opozicija Srbije treba da se suoči sa smislom poruke "Samo vas gledamo!"

AIM, Beograd, 21. 12. 2000.

Bez velikih skupova, velikih reči i odgovarajućeg uzbuđenja, Srbija je ušla u dvodnevno ćutanje pred parlamentarne izbore koji će se održati u subotu 23. decembra. Kao i na mnogobrojnim "prvim, slobodnim i demokratskim izborima" u protekloj deceniji, i sada je pobednik unapred poznat. Ali, za razliku od prethodnih, ovog puta to nisu Slobodan Milošević, njegova stranka, patriotske, "crveno-crne", pa čak ni koalicije bračnih levičarskih stranaka. Jedina nedoumica svodi se na pitanje da li će Demokratska opozicija Srbije (DOS) u novi saziv skupštine ući sa dvotrećinskom, tročetvrtinskom ili većom nadmoćnošću.

Tako velika popularnost pobednika navela je prošle nedelje Žarka Koraća, predsednika Socijaldemokratske unije i jednog od lidera DOS-a, da javno ukaže na potrebu njenog svođenje u razumne okvire. Nije objasnio kako. S druge strane, radikalski lider Vojislav Šešelj sredinom oktobra spremno je – i ozbiljno – u svoje apokaliptičke vizije budućnosti uveo beogradsku šalu kako trijumf opozicije Srbiju uvodi u – novo jednoumlje. No, njegov javni nastup – poznata mešavina buke, bombastičnih izjava i kopanja po prljavom vešu političkih protivnika – više ne izaziva onaj odjek koji su mu proteklih godina obezbeđivali Miloševićevi mediji.

Najveći pojedinačni gubitnik septembarskih saveznih izbora, Srpski pokret obnove (SPO), nije uspeo da se povrati iz kliničke smrti do koje je sam sebe doveo. U međuvremenu se Draškovićevo oktobarsko priznanje odgovornosti za pogrešnu političku procenu i odluka da samostalno izađe na savezne izbore pokazalo samo kao ritualno posipanje pepelom. Kada je postalo očigledno da neće biti nikakve ozbiljne rasprave o uzrocima katastrofalnog izbornog poraza, deo nezadovoljnih članova osnovao je novu stranku, ostavljajući Draškoviću da javnost potseća na svoj "minuli rad" lidera opozicije. Intonacija udarnog televizijskog spota SPO svodi se na poruku "bili smo, jesmo i bićemo" ali, čini se, najuverljivije deluje ono prošlovremensko "bili smo", pokriveno snimcima nekadašnjih mitinga, Draškovića koji predvodi mase ili ih pozdravlja sa bolničkog prozora posle hapšenja i prebijanja u junu 1993.

Vrhovi SPO uvereni su da je najveći deo njihovih glasača – po svim dosadašnjim iskustvima, veliko i stabilno biračko telo – u septembru glasao protiv Miloševića, a ne za DOS. U jednom od predizbornih spotova, namenjenih mladim biračima, autori uverevaju publiku (ili, možda, sebe) da će "pozajmljeni" glasovi već na republičkim izborima biti "vraćeni" SPO-u.

Stručnjaci za pitanja javnog mnjenja – kojima je, dakako, fenomen "glasanja protiv" dobro poznat – ne dele taj optimizam; njima je, takođe, jednako dobro poznat i fenomen neodoljive privlačnosti pobednika. Sva relevantna istraživanja upućuju čak i na mogućnost da SPO ne prekorači cenzus od pet odsto glasova izašlih birača, potreban da se u skupštinu Srbije uopšte uđe. Prema rezultatima ispitivanja koja su obavile ugledne agencije kakve su Institut društvenih nauka ili Strategic Marketing, posle 23. decembra parlament Srbije činiće DOS (sa 71 odsto glasova izašlih birača), Socijalistička partija Srbije (SPS) Slobodana Miloševića (13 odsto) i Srpska radikalna stranka (SRS) Vojislava Šešelja (7 odsto); SPO se prema tim istraživanjima nalazi na ivici od 5 odsto, dok će ostale koalicije i stranke podeliti ostatak od tri odsto glasova.

Prema ovim rezultatima, u statusu vanparlamentarne opozicije ostaće ne samo Stranka srpskog jedinstva – koju od ubistva Željka Ražnatovića Arkana početkom ove godine vodi Borislav Pelević – nego i Jugoslovenska levica Ljubiše Ristića i Mirjane Marković, odnosno otcepljeni delovi SPS-a koje predvode bivši Miloševićev predsednik SRJ Zoran Lilić u jednom, odnosno Milorad Vučelić, generalni direktor Radio-televizije Srbije u vreme raspirivanja ratova u bivšoj Jugoslaviji, u drugom slučaju.

Vučelić svoju Demokratsku socijalističku partiju reklamira sloganom "Odgovor novom vremenu" i pozivom na povratak izvorima demokratskog socijalizma. U tome ga podržavaju i ne baš novi reprezentativni članovi u liku Borisava Jovića – onog predsednika Predsedništva SFRJ koji je izvođenjem tenkova na beogradske ulice marta 1991. otvorio desetogodišnju sezonu ratova – ili Željka Simića, bivšeg savetnika Slobodana Miloševića i svojevremenog kandidata za status ideologa njegovog režima. "Sestrinska" Socijaldemokratska partija Srbije i njen predsednik Zoran Lilić izlazak na izbore objašnjavaju sloganima "Zato što sme i može" i "To je pitanje časti".

I Jugoslovenska levica vraća se "izvorima", mada je iz njenih spotova i poruka – uglavnom istih onih koji su se godinama vrteli – teško utvrditi šta bi to moglo biti ili kako je JUL (sa)čuvao Jugoslaviju od domaćih izdajnika, stranih plaćenika, novog svetskog poretka – ili, bar, kako zamišlja društvo socijalne pravde uz sopstvenu reputaciju interesnog udruženja za lično bogaćenje. Uprkos pomenutim i drugim nedoumicama – na primer, kako je JUL s podrškom u biračkom telu jednakom ili manjom od partija prirodnog prava, jogi-letačima i sličnim udruženjima mogao da drma državom kao ličnom svojinom – Mirjana Marković je "ćaskajući" sa novinarima nedelju dana pred izbore ustvrdila da njena porodica niti je bogata, niti ima osećaj za bogatstvo.

Neki dan pre toga njen muž je nastupio na opskurnoj beogradskoj TV "Palma" – poznatoj po emitovanju hard core pornića i najcrnjeg turbofolka – u dvočasovnom razgovoru sa vlasnikom stanice istakao, uz mirnu savest i ostalo, svoj ponos sinom Markom i njegovom samostalnošću, sposobnostima i patriotizmom.

U finale predizborne kampanje DOS je ušao zagladivši ili bar smirujući neke od međusobnih nesuglasica stranaka i lidera u koaliciji. Zoran Đinđić je, kao budući republički premijer, objavio program vlade i njen sastav. Najveće iznenađenje predstavlja još uvek nezvanična informacija o dogovoru da ministarstvom unutrašnjih poslova neće upravljati ni jedan od lidera "rođenih" za takvo mesto – bilo da je reč o Žarku Koraću ili generalu Momčilu Perišiću – već član Jugoslovenskog udruženja pravnika za ljudska prava, Gradimir Nalić. Za sada nije razjašnjeno pitanje da li je isticanje Nalića kompromis unutar pobedničke koalicije ili principijelan stav. Šta god bilo, najavu mogućnosti takvog izbora javnost je primila veoma dobro.

Kampanje svih učesnika izborne trke upadljivo su skromnije od onih u septembru. DOS je samo nastavio svoj obilazak Srbije "od vrata do vrata", držeći se pobedničkog slogana "DOS, naravno!". U mnogo manjoj meri osvrće se na Miloševićevo nasleđe, pokazujući primetnu dozu razumne uzdržanosti, bez obzira na to da li je povod uzavrela situacija na jugu Srbije, provokacija političkih protivnika ili odgovor na pitanje o očekivanjima u neposrednoj budućnosti. Kao najefikasniji saradnik DOS-a u dovršavanju posla započetog 24. septembra pokazao se pokret "Otpor": slogani sa bilborda i plakata kojima je oblepljena Srbija šalju jasne poruke. "Upotrebi ga!", piše pored crteža ljudskog mozga; "Overi" je malo dvosmisleniji, s obzirom na to da u podzemlju "overa" znači smrtonosni hitac. Nešto prihvatljiviju dvosmislenost ima plakt sa crtežom bagera i porukom "Samo vas gledamo" – može se odnositi na poražene isto kao i na pobednike.

Svest o pažljivom pogledu javnosti – kao i ona da blagonaklonost nije neiscrpna koliko god velika bila – jasno se oseća u ponašanju lidera DOS-a, čak i kroz prozirnost postojećih međusobnih nesuglasica. Već pomenuta predizborna istraživanja javnog mnjenja nedvosmisleno upućuju da – osim Vojislava Koštunice, koji je dostigao u istočnoj Evropi nezabeleženu popularnost (sa 91 odsto pozitivnih ocena) – drugi lideri moraju voditi računa o činjenici da drugo i treće mesto na listi pozitivno ocenjenih imaju dvojica nestranačkih eksperata, Mlađan Dinkić i Miroljub Labus, novi guverner Narodne banke Jugoslavije i potpredsednik savezne vlade zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Možda zbog toga – a mnogo očiglednije iz neposrednih izbornih razloga – s mrtve tačke pokrenuto je i pitanje odgovornosti Miloševićevih bliskih saradnika za krivična dela počinjena u interesu održavanja režima na vlasti. Osim nekolicine članova savezne izborne komisije protiv kojih su krivične prijave podnete neposredno posle 5. oktobra – u međuvremenu pretvorene u optužnice, prošle nedelje uhapšen je i Mihalj Kertes, bivši direktor Savezne uprave carina. Povod za hapšenje – i, naknadno, zbog poslaničkog imuniteta, oslobađanje iz pritvora – taj prvoborac Miloševićeve "antibirokratske" i "jogurt revolucije", "ministar za narod" i šta sve ne, dao je sam, objavljujući da je ogromne količine gotovog novca, oko četiri miliona maraka, na ruke davao Miloševićevim kuririma – za penzije, plate, izbornu kampanju...

U sredu, 20. decembra, poslednjeg dana pred izbornu ćutnju, beogradski dnevnik "Blic" objavio je na 24 strane dosije o mutnim radnjama porodice Milošević i onih koji su proteklu deceniju proveli radeći u njihovoh senci. Priča je, naravno, otužno poznata iz dobrog dela istočnoevropskih zemalja u tranziciji ali, okupljeno na jednom mestu, ono što su svi znali (osim onih koji "nisu znali"), ipak deluje kao fiction koji bi čak i talentovani pisci složili u dobru, uverljivu priču. Razmere pljačke, otimačine, uzurpacije, lopovluka, kriminala i "legalizma", mafije u obliku "države" i obrnuto, te – najkraće – svega što se činilo "za narod i otadžbinu" jedva su zamislive. Čak i tada, reč je samo o onom kolokvijalnom vrhu ledenog brega.

Ono što bi možda moglo predstavljati mnogo više od pametnog uredničkog/poslovnog poteza "Blica" ne krije se u očiglednoj vezi sa neposredno predstojećim izborima. Možda bi taj prilog sveopštoj istoriji ovdašnjeg političkog beščašća trebalo čitati i kao poruku budućim vlastima. "Samo vas gledamo", ili: posle ovoga više nema izgovora za bilo kakvo odlaganje zakonskog obračuna sa dojučerašnjom noćnom morom. I desetogodišnjim buđenjem, takođe.

Aleksandar Ćirić (AIM)