Prostitucija bez zakona

Priština, 19.12.2000

"Na Kosovu ima prostitucije, a ima I klijentele", konstatovali su međunarodni I lokalni aktivisti za zaštitu ljudskih prava. Na stotine, možda I hiljade mladih devojaka prolaze na Kosovu kroz pakao najstarijeg "zanata" na svetu. Njihova prosečna starost prema podacima Međunarodnoj organizaciji za migracije (IOM) iznosi 23 godine, dok su putešestvije najvećeg broja njih slične "putešestvijama" njihovih koleginica u svetu. Osim što na Balkanu izgleda da je stepen "divljaštva" bosova I makroa mnogo veći. Policija Kosova kojom upravlja Misija OUN je tokom prošlog i ovog meseca otkrila nekoliko javnih kuća u raznim centrima Kosova. Uhapšeno je oko 16 osoba i više od 100 žena je vraćeno u njihovu domovinu, uz pomoć IOM-a. Najveći deo njih dolazi iz bivšeg socijalističkog bloka I njihove priče su veoma slične. Mnoge od njih koje su ilegalno došle na Kosovo I nisu imale pojma da će biti primorane da se bave prostitucijom. One su se povele obećanjima da će im biti obezbeđen posao na Kosovu, verovatno prevarene i velikim međunarodnim prisustvom. Odluka da migriraju, koja beleži I početak njihovog pakla u životu, prema studiji IOM-a podstaknuta je ratovima I ekološkim uništenjem, ali najviše zbog teških ekonomskih uslova. Žene koje stižu na Kosovo u najvećem broju su "regrutovane" u Moldaviji, Ukrajini, Rumuniji I Bugarskoj. Neke od njih čak za sobom ostavljaju I svoje porodice i decu. Statistike kažu da je 70 odsto ovih žena u njihovim zemljama dobijalo manje plate od 40 nemačkih maraka mesečno, te da zato veoma lako postaju plenom raznih, pa I "turističkih agencija". Mnoge od njih veruju da idu u Nemačku, Francusku ili Italiju kako bi se zaposlile kao bebisiterke ili konobarice, a završavaju na Kosovu. S druge strane, 48 odsto budućih prostitutki bivaju regrutovane od strane samih žena, koje ih zatim uručuju njihovim "svodnicima" koji nastavljaju međunarodnu mrežu. Oko 71 odsto žena koje rade na Kosovu tvrde da su podvrgnute seksualnom zlostavljanju "bosova" i njihovih prijatelja, odmah nakon stupanja u krugove pakla. Njima se obično po dolasku oduzimaju identifikaciona i putna dokumenta i drže se u zatvorenim prostorijama. 60 odsto njih tvrdi da su uslovi u kojima žive i rade na Kosovu veoma teški i nasilni. Mnoge od njih su tvrdile da su bile hranjene loše, (često samo jedan hamburger dnevno), da su primorane na seksualne odnose sa više osoba u toku dana I da im je novac oduziman od strane "bosova". Jedna mlada devojka iz Moldavije je pre njene repatrijacije izjavila da je "bezdušno prebijena od strane bosova, koji su je prodavali I preprodavali više puta".

Priče su slične, a retke su one žene koje su priznale da su dobrovoljno bavile svojim zanatom. Činjenica da je ilegalna trgovina ''belim robljem'' doživela enormno povećanje tokom ove godine na Kosovu, što pokazuje da je ovaj biznis veoma profitabilan. Velike dobiti su učinile da u mnogim prilikama takvim poslovima rukovode i pripadnici različitih etničkih zajednica. I saradnja među njima bila je začuđujuća za region na koju se upire prstom kao na region velikih etničkih tenzija. Osim sada već uobičajenih puteva preko Rumunije, Bugarske, Makedonije i Albanije, jedan od regiona regrutovanja je postala i sama Srbija. Na Kosovu je postojao samo Zakon kojim se zabranjivala prostitucija, a sada ne postoji nijedna Uredba koja bi je legitimisala ili zabranjivala. Bez zakonskog pokrića ''bosovi'' veoma komotno organizuju mrežu prostitucije u takozvanim ''noćnim klubovima'' i raznim ''barovima'', gde se na sceni pojavljuju ''profesionalne plesačice'', koje su tokom večeri i noći spremne da prate one koji bi za njihove usluge platili (naravno., novac ide bosu). ''Tajnost'' prostitucije na Kosovu stvara ''idealne'' uslove za maksimalno iskorišćavanje zakonom nezaštićenih žena. Torture i sistematska prebijanja, kao i silovanja su najteži oblici ''užasavanja'' žena, koje ne smeju ni da pomisle na beg ili pak da policijskim organima prijave njihove ''vlasnike''. Jednostavno, one su robinje koje bivaju prodavane čas jednom, čas jednom čas drugom vlasniku za sumu od hiljadu do pet hiljada nemačkih maraka, u zavisnosti od starosti i njihovog fizičkog stanja. Istovremeno, one su bez ikakve zdravstvene zaštite, kao i njihovi klijenti.

U društvu sa tradicionalnim odnosima kakvo je Kosovo, prve vesti koje su govorile o postojanju javnih kuća, unele su veliku nelagodu, posebno što su mislili da to ''zlo'' pripada drugima i da se njih ne tiče. Zakasnela tranzicija na Kosovu donela je sa sobom i ''bolesti'' društava koje su ušle u kolo ''demokratizacije''. Prvo, užasnuti ovim vestima, kosovski Albanci izgleda da su podeljeni u dva tabora. Jedna strana zahteva zakonsku zabranu i nemilosrdno kažnjavanje svih onih koji se bave ovom ''profesijom''. Druga strana, pak, tvrdi da je najbolje rešenje legalizacija prostitucije, ali izgleda da usled bojazni od ''moralnog kaljanja'', oni insistiraju da bi to trebalo da podrazumeva i ''izlovanje onih koji se bave tom profesijom i njihovo držanje što dalje od albanskih devojaka''. Pripadnici jednog zatvorenog društva, gde su se pojave kao što su prostituicija incest ili homoseksualizam ''rešavale'' ako ne zakonom onda puškom, žele da veruju da je plaćeno belo roblje tuđe. ''Kod ćutanje'' koji i dalje vlada na Kosovu učinio je da se uopšte ne govori o trgovini albanskim devojkama u drugim zemljama. Kidnapovanje mladih devojaka nije nepoznata pojava na Kosovu, posebno nakon rata. Slabo čuvane granice sa Albanijom, učinilo je da ova ilegalna trgovina cveta, a da uslovi za trgovinu belim robljem budu veoma povoljni. Međunarodni zvaničnici su upozorili da će mreže kriminalaca koji se bave ilegalnom trgovinom ženama nastojati da iskoriste prisustvo velikog broja stranih trupa za organizovanje mreže prostitucije, ali i za ilegalnu prodaju žena. Takvi su čak delovali i u kampovima za izbeglice tokom kampanje NATO bombardovanja protiv Jugoslavije i koliko se javno zna, nekoliko devojaka je nestalo bez traga iz kampova u Albaniji i Makedoniji.

''Vi plaćate za jednu noć, ona plaća svojim životom''slogan je informativne kampanje koja je na Kosovu počela marta 2000-te godine, kako bi se upozorilo na postojanje seksualnog ropstva. Počelo se sa organizovanjem seminara i informativnih skupova. Međunarodna policija kaže da otkriva mreže prostitucije, a da njihove akcije ne mogu izbeći ni klijenti. Međutim, ono što sprečava i samu policiju da do kraja realizuje svoje ciljeve je nedostatak zakona na Kosovu...

AIM Priština, Besnik BALA