Kušner odlazi

Priština, 17.12.2000

U proleće 1990 godine, francuski ministar zdravlja Bernar Kušner je izjavio ''da se na Kosovu dogodilo trovanje nekoliko hiljada albanskih đaka''. Kosovari, u to vreme tlačeni od strane beogradskog režima, izjavljivali su da je ''ovaj nepoznati doktor pravi prijatelj''. Godine su prolazile, a njegovo ime se skoro zaboravilo. Pominjalo se samo u albansko - srpskim ''polemikama'' - da li je uopšte trovanja bilo ili je oko 7 000 učenika glumilo...

Devet godina kasnije, francuski lekar Bernar Kušner došao je na Kosovo odmah nakon ulaska NATO trupa i preuzeo na sebe ono što su mnogi od njegovih prijatelja i kolega smatrali ''nemogućom Misijom'', tj., upravljanje civilnom administracijom OUN na Kosovu. Čim je kročio na kosovsko tlo, on je izjavio da je Rezolucija 12 44 Saveta bezbednosti koja predviđa supstancijalnu autonomiju za Kosovo, odnosno visok stepen samouprave, ''njegova Biblija''... Humanista, neizlečivi entuzijasta po prirodi, a u brojnim prilikama i suviše iskren, Bernar Kušner je ubrzo i istovremeno postao najkritikovaniji i najdraži čovek na Kosovu... Našavši se pred teškim izazovima obnove jedne ratom razrušene zemlje, sa dubokim etničkim i političkim neprijateljstvima, on je počeo da stvari rešava kratkim postupcima, zbog čega su ga neki albanski predstavnici optuživali da ''pretenduje da se ponaša kao kralj''. Srpski predstavnici su ga optužili za ''političku pristrasnost prema Albancima''. A on se nasmejao obema stranama... Beograd čiju je vlast još uvek kontrolisao Slobodan Milošević, podigao je protiv njega optužbu za ratne zločine. Kosovski Srbi su se podelili. Gračanički srpski lideri su pronašli zajednički jezik sa Kušnerom, oni koji su ''vladali'' severnim delom Mitrovice, uvak su tražili ''dlaku u jajetu''. Prvi su shvatili da im je neophodna zaštita i druga pomoć koju nisu mogli da očekuju od Beograda, oni drugi - sa severa Kosova, nisu želeli ništa od međunarodne zajednice, i dalje čvrsto okrenuti Beogradu i njegovom doskorašnjem režimu Slobodana Miloševića. U Prištini s druge strane nisu nedostajali glasovi koji su želeli da podsete javnost da je '' Kušner samo jedan Francuz i da se zna da su Francuzni tradicionalni saveznici Srbije''... I on se ponovo gorko nasmejao, zaokupljen svojom ''nemogućom'' Misijom... Nakon više meseci teškog rada, on je proglasio paket Zakona kojima će se uspostavljati red na Kosovu i započeo je dug i težak proces stvaranja administrativnih struktura. Stvorio je Prelazno veće Kosova, koje je u slobodnom razgovru nazvao mini Parlamentom, i tu je okupio albanske političke čelnike, a zatim i one srpske. Istovremeno, u saradnbji sa mirovnim snagama okončao je proces demilitarizacije i transforamcije OVK i stvaranje Zaštitnih trupa Kosova. Najteži posao bilo je stvaranje Privremenog administrativnog veća koje je trebalo da odigra ulogu svojevrsne Vlade Kosova. Nakon proglašenja sastava ovog veća, odgovarajući na kritike zbog kašnjenja u njegovim odlukama, on je rekao: ''Bože, meni su bila potrebna tri meseca razgovora samo da okupim za istim stolom albanske lidere''... Kušner nije ostavio nepomereni kamen, kako bi uspostavio osnove za etničko pomirenje na Kosovu i uspeo je da se i predstavnici Srba uključe u zajedničke administrativne strukture. Ipak, on je javno priznao da će ''pomirenje biti dug proces i da će za to biti potreno da prođe više generacija. Nakon 40 godina komunističke vladavine, 10 godina aprathejda i posebno nakon patnji tokom poslednjih rata međuetničko pomirenje mora da čeka'', rekao je Kušner. On od Albanaca nikada nije zatražio da zaborave, već da oproste... Stalno je insistirao na toleranciji i bio ljut kada se dogodi međuetničko ubistvo. Koristio je svaku priliku da upozori da građani ne treba da sude krivcima, već da za ustanovljavanje bilo čije krivice postoje sudovi...

Prolaskom vremena, Kušner je bio u prilici i da se oseti izdanim od onih koji su ga imenovali i hrabrili da će mu ''pomoći svim sredstvima''. Uvidevši da Kosovo polako silazi sa dnevnog reda, Kušner će stalno odlučno upućivati pozive evropskim državnicima da održe njihova obećanja. ''Lako je kritikovati izdaleka, ali obnoviti Kosovo od nule je užasan posao'', rekao je tada Kušner, kojeg su na Kosovu dočekali na hiljade radnika bez plata, više od 100 hiljada penzionera bez penzija, više od dva miliona stanovnika bez električne energije, vode i grejanja. Ipak, pokucao je na sva vrata od Brisela do Tokija, kako bi stvorio osnovu za realizovenje njegove Misije. Prolaskom vremena, Kušner je postao najposvećeniji čovek Kosovu. Mogao se videti svugde. U fabrikama, školama, protesnim skupovima, na mestima događaja i incidenata, u pravoslavnom konaku u Gračanici na ručku ili večeri ili pak u Drenici, koja je simbol početka oružanog otpora Albanaca. Uvek energičan i pomalo teatralan, on nije mnogo mario ni za svoje gafove u kojima je ponekada preterivao i pominjao milionske cifre, čak se nije libio da bude veoma direktan sa državnicima koji su posećivali Kosovo i koji su ga tapšali po ramenu i ostavljali ga praznih ruku. On nije odstupio ni od političkih sudara sa predstavncima njegove zemlje, koji su ga optuživali za ''jednostrane stavove''. Ali, svakako, venac njegovih uspeha su lokalni izbori održani 28. oktobra na Kosovu. Predizborna kampanja beležila je njegove susrete sa građanima Kosova u kojima se nije ustručavao da čita svoje govore na albanskom ili srpskom jeziku. Čak, njegove greške u takvim govorima izazivale su buran smeh ali istovremeno i velike simpatije među okupljenima, i nikada nisu bacile senku na njegovu ličnost. Nasuprot, on se već familijarizovao sa svojim ''državljanima''. Lokalni izbori zaokružili su najtežu fazu Misije gospodina Kušnera koji je nakon njihovog okončanja izjavio da Kosovo ulazi u porodicu demokratskih zemalja. Međutim, iza njega su ostale i mnogi nemili događaji. Severni grad Mitrovica i dalje ostaje podeljen, a etničko i političko nasilje ne prestaje. Albanci mu ubrajaju u ''grehove'' to što je dozvolio održavanje jugoslovenskih izbora septembra meseca i u groznici čekaju kakva će odluka biti za srpske izbore...

18- mesečni put Bernara Kušnera na Kosovu je prepun izazova, prepreka, pa čak i podmetanja, kako ovde tako i u međunarodnim centrima odlučivanja, koje je on ipak prebrodio...

O njegovoj se ostavci, odnosno zameni, govori već neko vreme. Sve je postalo jasno kada je pre desetak dana Generalni sekretar OUN Koffi Anan imenovao njegovog naslednika što se u nekim krugovima komentarisalo: ''Želi da podseti Kosovare da su oni bili ''srećnici'' sa Kušnerom. Njegovi poznavaoci kažu da je čovek od formata ne samo kao humanista, već i intelektualac svoje generacije koji je imao razumevanja za proces dekonolizacije i da je pravo naroda na samoopredeljenje izvršilo uticaj i na njegov pristup prema Kosovu. Iako njegova ''Biblija'', tj., Rezolucija 12 44 Saveta bezbednosti OUN priznaje suverenitet Jugoslavije nad Kosovom, administrator Kušner je smatrao procese na Kosovu kao dekolonizirajuće. On je između ostalog doneo odluku o promeni valute i stvaranju samostalnog bankarskog autoriteta, stvaranju domaćih zakona, izgradnji administrativnih struktura, ako i policije i sudstva. Gotovo na kraju svog mandata, koji se završava sredinom januara 2001. godine, Kušner je povratio Kosovu i Vrhovni sud, jedan od državnih atributa koje je Kosovo imalo i koji je bio među prvim ukinutim instiutucija nakon ukidanja autonomije od strane Beograda. Kušner je na Kosovu stvorio jednostavno njegov model međunarodnog rektorata, do sada nepoznatog u svetu.

Vest da Kušner odlazi, kao da je stvorio prazninu na Kosovu. Albanske političke partije, jedna za drugom su mu priznale ''izvanredne zasluge'' i sva dostignuća na Kosovu pripisali su njegovom radu. Prema njima, Kušner je postavio temelj temeljac novom kosovskom društvu i istovremeno, on je nastojao da bude glas naroda Kosova. Čak, politički subjekti su priznali da bi želeli da Kušner ostane na Kosovu, barem do završetka opštih izbora. Po prvi put bez rezervi, oni su izrazili zahvalnost za njegov izvanredan rad. Bilo je i takvih koji su ustvrdili da su na desetine puta nameravali da se suoče s njim i da kritikuju njegove stavove oko nekih pitanja, ali da su bili razoružani njegovim pristupom ''političara i humaniste par excellence''... Sada kada se njegova Misija završava, Albanci raspravljaju da li ga treba proglasiti počasnim građaninom Kosova, a sve se češće čuje rečenica ''Kušner je čovek prema kojem Kosovo ima veliki dug''...

Toplina i bliskost sa kojom ljuidi govore o gospodinu Kušneru kao da nestaje od hladnoće koje izaziva ime njegovog zamenika. Kao da sa sobom donosi skandinavsku zimu, danski ministar odbrane kao da je učinio da komentari oko njegovog imenovanja budu sa rezervama. Sam period odlaska Kušnera i dolaska novog administartora, ovde se ocenjuje kao veoma delikatan. Kosovari znaju da je Hans Hakerup bio ''vatreni pobornik vazdušne kampanje NATO protiv Srbije''. Nezavisni analitičari smatraju da će sa njegovim iskustvom u vojnoj oblasti, on biti ograničeniji težinom međunarodnih zvaničnih dokumenata i neće moći da ima Kušnerov ''smisao'' za prevazilaženje okvira Rezolucije 12 44 u funkciji ubrzavanja političkog procesa. Novi administrator zatiče Kosovo u mnogo boljem položaju nego njegov prethodik, ali nasleđuje i mnoge nerešene i ozbiljne probleme nad kojima stiji pitanje političkog statusa Kosova.

S druge strane Srbi u Srbiji su srećni što Kušner odlazi. Srećan je i deo kosovskih Srba. Smatrali su da Kušner i njegova administracija nisu dovoljno učinili na njihovoj svakodnevnoj bezbednosti i ne žele da priznaju da je često koristio i lični autoritet kako bi im se olakšao život u stvorenim tzv.enklavama. Namerno ili ne, zaboravljaju da je jedan od onih koji smatraju da se kosovski Srbi trebaju vratiti na Kosovo i da je formirao specijalnu grupu koja radi po tom pitanju. Da je uvek činio maksimum oko realizovanja svih njihovih zahteva, pa kada je bio i kritikovan od druge strane. Manje ili više uspešno, ali to je radio od srca, ne zbog političkih poena. Namernim bojkotom saradnje dela Srba uglavnom onih koji naseljavaju sever Kosova, oni su pokušali da pokažu brojnim nezadovoljnim sunarodnicima zbog sadašnjeg položaja Kosova, pre svega u Srbiji, kako međunarodna zajednica brine samo o Albancima, što se kosi sa istinom. Zbog toga su presrećni okrenuti novom administratoru Hakerupu, hvatajući se za ''slamku'' da je jednom posetio danske trupe na severu Kosova i nije se sastao sa Albancima... (!)...

A, doduše, ono što je već sada sigurno je teško predvideti da će se nakon Kušnera pojaviti novi ''Kušner'' i da će pridobiti simpatije kakve je on imao, kako među albanskim stanovništvom i dela srpskog, tako i među novinarima i njegovim saradnicima.

AIM Priština, Arbnora Berisha