Crkva, država i granice

Prelazna Jugoslavija

AIM, Beograd, 13. 12. 2000.

Demokratska opozicija Srbije (DOS) – na vlasti u SR Jugoslaviji, saučesnik u prelaznoj vladi Srbije – još uživa u statusu miljenika javnosti i favorita na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji. "Još uživa" može se čitati i tumačiti na različite načine. Jedan deo javnosti nezadovoljan je stalnim sukobima unutar pobedničke koalicije 18 stranaka, dok drugi deo smatra da javna neslaganja upravo dokazuju dubinu i ozbiljnost političkih promena posle septembarskih izbora. O trvenjima unutar struktura Miloševićevog režima saznavalo se, u najboljoj boljševičko-inkvizitorskoj tradiciji, tek posle egzekucije neposlušnih. U tom smislu, jedan deo političkih lidera i izvestan broj analitičara srpske političke scene kao da jedva čeka trenutak kada će se DOS raspasti. Jer, po njima, tek pošto se razdvoje monarhisti i republikanci, građanski i nacionalni demokrati, centralisti i regionalci – ukratko, svi oni koje je samo cilj rušenja Miloševićevog režima okupio – moći će se pristupiti ozbiljnim poslovima obnove zemlje po svetu prepoznatljivim standardima.

Ključni motiv za stvaranje tako šarolike koalicije, Slobodan Milošević, živ je i, valjda, zdrav. Za mesto boravka odabrao je "Belu kuću" u Užičkoj ulici br. 15, nedaleko od rezidencije koju je prošle godine raketirao NATO. Nije poznato zašto ne koristi zgradu u Tolstojevoj 33, osim ako razlog nisu velike građevinske adaptacije te "porodične kuće". Prema glasinama, Miloševića štiti veoma ozbiljno obezbeđenje a, po oceni beogradskog nedeljnika "Vreme", razlog tome mogao bi biti i zaštita porodice od klijenata i organizacija sa kojima je Miloševićev sin Marko "uspešno poslovao" u prethodnih nekoliko godina.

Očekivanja da će pobednici odmah posle 5. oktobra krenuti u veliko "čišćenje države" nisu se ostvarila, čak ni na nivou simbola Miloševićevog režima. Čelnici vojske i državne bezbednosti, general Nebojša Pavković i Rade Marković, ne samo što su ostali na svojim mestima, već su vidno angažovani u krizi na jugu Srbije. Neki sistemi ključni za održavanje normalnog života – snabdevanje strujom i grejanje, u ovom trenutku najvažniji – funkcionišu slabije nego u vreme NATO bombardovanja. Borba za personalne promene na mestima bitnim za prijem urgentne inostrane pomoći, bez koje gotovo da opstanak zavisi, vode se sa više nego očiglednim razlozima parcijalnih interesa članica pobedničke koalicije.

Uzavrela atmosfera povodom upada neutvrđenog broja pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe (UČPBM) sa Kosova na teritoriju Srbije smiruje se samo u pogledu javnih izjava predstavnika novih jugoslovenskih vlasti. Nema više pretećeg zveckanja oružjem mnoštva jedinica najraznovrsnijih specijalaca policije i vojske, kao ni ultimatuma NATO snagama koje obezbeđuju granicu Kosova prema Srbiji. Američke jedinice, u čijoj je nadležnosti taj deo teritorije Kosova, svoj posao nisu obavile kako treba; pitanje je da li će – u brizi za živote i bezbednost svojih vojnika – to uopšte činiti.

Ratoborne izjave pojedinih lidera DOS-a predsednik SRJ Vojislav Koštunica smirio je prebacivanjem odgovornosti za stanje u području zone kopnene bezbednosti na Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i NATO, odnosno – pozivom na pregovore upućenom Ibrahinu Rugovi – na lidere kosovskih Albanaca.

Ključni lideri i organizacije međunarodne zajednice osudili su za incidente na području Bujanovca "ekstremne snage" kosovskih Albanaca, dok je Ibrahim Rugova odbio poziv na razgovore izjavom da za to "još nije vreme". Savet bezbedosti i NATO priključili su se osudama izazivača incidenta ali su, istovremeno, izbegli mogućnost promene onih delova Rezolucije SB 1244 i Kumanovskog sporazuma koji regulišu pitanja nadležnosti u pet kilometara širokoj zoni kopnene bezbednosti na teritoriji Srbije uz granicu sa Kosovom.

Prebacujući vruć krompir u ruke međunarodnih faktora i unutaralbanskih sukoba na relaciji Rugova-Tači, Vojislav Koštunica pozvao je sve političare u zemlji da se uzdrže od "neodmerenih izjava i bojevih pokliča", ističući da "nije vreme za ratovanje, već za mudru diplomatsku akciju" i neophodnost mirnog rešenja svih problema. Neki su među ukorenim "bojovnicima" prepoznali Zorana Đinđića, koji će voditi vladu Srbije posle izbora 23. decembra, dok su drugi za nedovoljno nerazjašnjeno povlačenje policije sa kontrolnih pounktova u okolii Bujanovca i naknadno podgrejavanje ratne atmosfere optužili pristalice oborenog Miloševićevog režima u policiji.

Za razliku od stanja na jugu Srbije, problem odnosa Crne Gore i Srbije odavno je prešao nivu incidenta, pretvarajući se u političku trku crnogorskih lidera sa demokratskim promenama u Srbiji. Takođe za razliku od incidenta kod Bujanovca i Preševa – koji je u jednom trenutku izazvao prekid saobraćaja na putnoj i železničkoj magistrali Beograd-Solun, srpsko-crnogorski nesporazum nije stavljen pod kontrolu, niti je jasno da li će i kada biti.

S druge strane, postkotobarska istraživanja javnog mnjenja i dalje pokazuju blagonaklonost građana prema pobednicima, razumevanje za situaciju u kojoj se rešavanje nekih ključnih problema ne može ni započeti pre konstituisanja nove skupštine Srbije u januaru 2001, ali i jasnu podršku ujedinjenoj dojučerašnjoj opoziciji. Pojedinačni rejting članica DOS-a uvećao se posle pobedena septembarskim izborima. U tome je, izgleda, najviše profitirala Koštuničina Demokratska stranka Srbije. Precizne podatke o broju novih članova nemoguće je dobiti, kao ni one o smanjenju članstva SPS, bilo da mu je uzrok osnivanje nove dve socijalističke stranke, bilo "prelivanje" u tabor pobednika. Što se tiče dojučerašnjih Miloševićevih jurišnika, Jugoslovenske levice, na dan pred istek roka za predaju izbornih lista, ona nije uspela da skupi ni polovinu od potrebnih 10 hiljada potpisa.

U takvoj atmosferi Vojislav Koštunica odlučio je da na praznik Vavedenja, 3. decembra, privatno poseti manastir Hilandar na Svetoj gori. Stari i, naročito, novi pravoslavni vernici, dobili su još jedan razlog za simpatije prema novom jugoslovenskom predsedniku. Isto tako i Srpska pravoslavna crkva (SPC), koja je neskriveno podržavala DOS u trenucima oktobarske postizborne neizvesnosti. Nevolja je, međutim, u tome što je u privatnu posetu sa predsednikom SRJ otputovao ne samo premijer savezne vlade Zoran Žižić, nego još i - 17 saveznih ministara!

Ta količina "kolektivne privatnosti" izazvala je različite reakcije, od sprdnje s pitanjem da li je "Voja ajatolah" do sumnje kako SR Jugoslaviju vodi "pravoslavno-fundamentalistička" vlada. Mnogo ozbiljnije, ta poseta ponovo je rasplamsala rasprave oko statusa SPC u demokratskoj Jugoslaviji. Crkveni krugovi, možda očekujući nešto kao "usluga za uslugu", često i jako insistiraju na uvođenju veronauke u osnovne i srednje škole, odnosno uključivanje Bogoslovskog fakulteta u sastav Beogradskog univerziteta. Posle sastanka sa saveznim ministrom vera 5. decembra, episkop braničevski Ignjatije preneo je na konferenciji za novinare stav crkve da veronauka treba da bude obavezan predmet, dodajući kako to ne znači da bi veronauka bila nametnuta svima. Ali, po njegovim rečima, na početku školske godine roditelji bi se izjašnjavali negativnom selekcijom – samo u slučaju da ne žele veronauku za svoju decu. Nadležni ministar ocenio je kako je "izlišno govoriti o tome da li treba uvesti veronauku u škole jer to spada u domen ljudskih prava", dodajući da je najvažnije pronaći odgovarajući model, "zbog toga što je naša država višekonfesionalna sredina".

Najžešći protivnici pomenute crkvene inicijative su nevladine organizacije koje deluju u oblasti ljudskih prava i ne mali broj javnih ličnosti koje upozoravaju na činjenicu da je pitanje vere privatna stvar građana, a laička država odavno izboreni demokratski standard. Postkomunistička uzdržanost u osudi ponašanja crkve proteklih decenija ili u najnovijim zbivanjima ograničava jasnoću strana u sporu. U prvi plan istaknuti su problemi višekonfesionalnosti i ravnopravnosti vera, pa i eventualnih veronauka.

Mnogo jasniji odgovor stigao je iz univerzitetskih krugova: teologija na univerzitetu – može, ali pod uslovom da Bogoslovski fakultet, njegov program i studenti zadovoljavaju univerzitetske standarde. Sa pravoslavne bogoslovije još nije stigao odgovor šta misli o izboru i reizboru u nastavna zvanja, naučnu zasnovanost, proverljivost i kritiku istraživačkog odnosno obrazovnog rada.

Aleksandar Ćirić (AIM)