Demagogija kao manir

Iskušenja demokratije

AIM, Beograd, 6. 11. 2000.

"Kada će se kod nas doista dogoditi promene"pitanje je koje sve glasnije i otvorenije postavljaju gradjani Srbije.Onima koji o aktuelnoj političkoj stvarnost ne govore ni iz vizure pobednika ni iz vizure gubitnika,koji rešenje ne vide u hapšenju svih onih koji su poslednjih deset godina vodili ovu zemlju u propast,ali i slepo ne veruju onima koji su došli na vlast obećavši da će biti potpuno drugojačiji od svojih predhodnika,pravi odgovor, čini se, dao je jedan stranac. Karl Lamers, član Saveznog parlamenta Nemačke i spoljnopolitički portparol CDU/CSU frakcije objašnjavajući kako on razume promene u Srbiji posle 5. oktobra jasno je pre neki dan istako da"cilj slobodne, privredno prosperitetne demokratije mora biti demokratizacija intstitucija ne samo u politici, nego i u privredi i u društvu; tačnije revolucija u strukturama ali i u glavama" Prevedeno na svakodnevni jezik to znači da će do promena odista doći tek onda kada dodje do promena u glavama onih koji su na političkoj sceni ali i samih gradjana .

Kako sada stvari stoje, dolazak do tog cilja je veoma neizvestan, sobzirom na to koliko je demagogija u ovom društvu uzela maha.Glasajući za DOS na saveznim i lokalnim izborima ,i Vojislava Koštunicu kao predsedničkog kandidata, istina, gradjani su se pomirili sa tim da se "malo strpe"očekujući boljitak.Prema analizama javnog mnjenja i posle dva meseca od saveznih izbora oni i dalje uglavnom imaju razumevanje za teškoće sa kojima se bori DOS i na republičkom i na saveznom nivou.Medjutim, to ne znači da njihovo strpljenje nema granicu.Jezičak na vagi pri tom, ne mora da bude nikakav krupan povod.Naprotiv.Veoma je značajno recimo to što analitičari javnog raspoloženja već sada beleže "porast osetljivosti prema demagogiji,ma sa koje strane ona dolazila".To potvrdjuju i usputne ankete uradjene na ulici koje objavljuju elektronski mediji. Na primer, odmah nakon održavanja poslednje sednice Veća gradjana saveznog parlamenta pokazalo se da gradjani uglavnom direktni prenos skupštinskog zasedanja nisu ni pratili. Ako jesu, manje- više nije ih preterano interesovalo šta su poslanici tog dana pričali. Obrazloženje je bilo svedeno na rečenicu "dobro znamo šta ko od njih ima da kaže", ili "ma,dosta smo ih slušali svih ovih godina". Medjutim, svi gledaoci su zapazili detalj da je poslanicima duplirana plata.

Taj podatak izneo je Ivica Dačić, poslanik SPS, i to uz cinični komentar da se "zahvaljuje gospodinu Dinkiću ili nekom drugom što je nama poslanicima ovih dana duplirana plata. Samo od toga imamo koristi mi iz redova pozicije ili opozicije, ali ne i narod". Ako je neko posle ovakvog istupa Dačića možda očekivao da će reći da se zbog osećanja griže savesti odriče tog povećanja plate u korist recimo poboljšanja uslova za smeštaj retardirane dece, o čemu je predhodne večeri državna televizija pokazala prave horor slike, grdno se prevario. Čovek iz samog vrha bivše vlasti očito nije mogao da pobegne od svojih manira. Njemu uopšte nije bilo bitno ko će biti guverner Narodne banke Jugoslavije kada već to nije njihov čovek, nije se osećao ni malo krivim ni što su plate poslanika do tada držane na nivou od 150-200 DM. Njegov jedini cilj je bio da kod gradjana koji p rate tv prenos pobudi nezadovoljstvo učinkom nove vlasti time što je obelodanio da su sada plate poslanika duplirane. "Ovakav nastup je apsolutno demagoški", ocenio je predsednik Veća gradjana Dragoljub Mićunović, koji se čitavog tog dana naprosto rvao sa poslanicima socijalista i radikala da se "shodno poslovniku drže dnevnog reda".To mu nije baš uvek uspevalo, sobzirom na to da se već poodavna skupštinska govornica posebno kada ima direktnih prenosa, isključivo koristi za predizbornu partijsku kampanju, i pri tom se ne zazire ni od čega.Tako isti oni koji su zemlju uveli u rat, a narod zbog toga izložili NATO bombardovanju, a da nikada nisu otvorili parlamentarnu raspravu o kosovskom pitanju, postaju odjednom "žestoki" borci za to da se naprečac raspravlja o zbivanjima na jugu Srbije i delovanju šiptarskih terorista u Preševskoj dolini, jer "nacionalni interes nalaže da se ne čeka nikakva kompletna informacija savezne vlade o tome". Za te iste snage je od rasprave o fomriranju nove savezne vlade sa "nacionalnog stanovišta"mnogo važnija bila diskusija o "varvarstvu i divljaštvu DOS ili rulje u puču 5.oktobra , o paljevini zgrade Skupštine i Televizije, o takozvanim kriznim štabovima ili revolucionarnim komitetima koji su sa oružjem upadali u preduzeća i ustanove i smenjivali legalno izabrana rukovodstva". Oni kojima su pravni poredak, ustav i zakon, godinama koristili samo kao paravan da bi činili šta su i kako su hteli, zbog čega je uostalom narod i glasao kako je glasao, javljaju se sada u funkciji "zaštitnika poredka", tvrdeći da sve mora da bude učinjeno onako kako zakon nalaže.

Ovakvo njihovo ponašanje naravno za jedan deo naroda veoma je providno. Gradjani zapažaju da "ono što izgovore socijalisti i julovci ,odmah preuzmu radikali, ili obratno, a za njima i Vuk Drašković". Tako su kao uslov za formiranje prelazne vlade socijalisti postavili preispitivanje odluka kriznih štabova, radikali su tražili da se o "revolucionarnim komitetima formira anketni odbor", a Vuk se zadovoljio time što stalno ponavlja kako se "zgražava nad partizanštinom koju je zatekao nakon povratka iz Crne Gore u Beograd". Pri tom pita, u nekom od tv nastupa,"zašto je DOS upadao samo u ona preduzeća i ustanove u kojima ima para, što nije u neku tekstilnu fabriku da pomogne radnicima koji primaju po 200 dinara". Radikalka Maja Gojković se nadovezuje na ovo Draškovićevo pitanje pa kritikujući "Dinkićev upad u Narodnu banku Jugoslavije sa naoružanim ljudima i stranim državljanima o čijim generalijama će naknadno obavestiti parlament", pita "zašto DOS i Dinkić nisu upali u neko zabavište, a ne baš u NBJ". Naravno, Maja Gojković kako je sam rekla "nema prava da ne veruje kadru JUL Živku Šokolovačkom, kada kaže da mu je njegov dobar kućni prijatelj Duško Vlatković pričao kako je taj oružani upad izgledao".To što bivši guverner Dušan Vlatković pre i posle takvih izjava demantuje da je Mladjen Dinkić upao sa naoružanim ljudima u NBJ, nikoga od njih ne zanima.Lažima o ličnosti novog guvernera oni nisu uspeli da spreče njegov izbor, ali su bar po sopstvenim procenama ubrali koji politički poen uoči izbora.

Očito, političari bivšeg režima smatraju da se u Srbiji ništa nije promenilo u odnosu na septembar ove godine, osim što "izborni uslovi nikada nisu bili gori nego sada uoči vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji", a to isključivo mere po sopstvenom učešću u dnevniku TV Srbije. Po rečima Draškovića TV Srbija je sada "DOS-Bastilja" na kojoj se čak i partijskim blokovima u "Izbornoj hronici" skraćuju prilozi SPO koji nisu po volji vlasti. SPS i SRS smeta što ne mogu da se pojavljuju na ekranima iako ne kažu ko im to zabranjuje, a JUL se buni jer ga niko nije zvao da potpiše sporazum o ravnopravnom predstavljanju stranaka."TV Srbija je sada gora nego kada smo mi bili na vlasti, što nama odgovara, jer ćemo tako lakše pobediti kada narod vidi kakvi su ovi koji su nas zamenili" tvrdi Ivica Dačić u jednom od nastupa na TV Srbiji, u isto vreme kada Udruženje novinara Srbije iz svojih redova izbacije dojučerašnjeg glavnog urednika TV Srbije Milorada Komrakova jer je "objektivno odgovoran za višegodišnje dezinformisanje i obmanjivanje javnosti i podredjivanje profesije uskim interesima stranačkog i političkog vrha, što je nespojivo sa osnovnim principima novinarske profesije".

Ono što ne vide predstavnici bivšeg režima ili stranaka opozicije propalih na izborima,vide medjutim gradjani koji jasno ukazuju na to da ni lideri DOS nisu imuni od demagoških izjava i dela. Tako im recimo smeta što oni koji su prstom ukazivali na to kako u upravnim odborima sede ministri bivšeg režima i čelnici vladajućih partija, dopuštaju sebi to da novi savezni ministar telekomunikacija sedi u Upravnom odboru "Politike", jer taj potez ne samo što poraženim snagama na septembarskim izborima može da posluži kao argument pred gradjanima da su "i ovi isti",već predstavlja direktno kršenje datih obećanja o promenama. Nesporazumi koji su se javili unutar DOS oko smenjivanja čelnih ljudi Vojske Jugoslavije i državne bezbednosti Srbije, potom oko izbora Zorana Djindjića za budućeg manadatara srpske vlade, kao i poslednji oko imenovanja Mladjena Dinkića za guvernera i njegovo odbijanje da za zamenika prihvati Vuka Ognjenovića, podstakli su priče o tome da ni čelnici DOS ne prezaju od bilo čega kada je u pitanju interes njihovih partija.Uprkos popularnosti predsednika Koštunice , ili možda baš zbog toga, posebna osetljivost postoji kada je reč o potezima njegove stranke DSS-a .Kada ova partija recimo saopšti da "ne moraju baš da se otvaraju sve biografije" upravo u jeku polemike oko kandidature Vuka Ognjenovića za mesto zamenika guvernera NBJ umesto da stane u odbranu principa da je suvernost NBJ i njenog guvernera jedno od polazišta politike za koju se DOS zalagao i zalaže,i kada se sve to stavi u kontekst problema nastalih nesmenjivanjem čelnika Službe državne bezbednosti Srbije posle Koštunicine izjave da "on nije tražio smenu Markovića", ne ostaje ništa drugo no da se bar deo gradjana upita da li je učešće DSS u okvirima DOS imalo za cilj samo da se ustoliči Vojislav Koštunica na mesto predsednika ili su cilj bile promene u Srbiji.Ili, kada jedan od lidera DOS Zoran Djindjić, prizivajući se na princip da se koalicioni sporazum sa SNP ni po koju cenu ne sme kršiti makar zbog toga bio smenjen tek izabrani guverner NBJ a sve to uobliči kroz tvrdnju da "niko, pa ni G-17 Plus ne može da ucenjuje DOS", odnosno "da ne smeju eksperti da ucenjuju bilo koga", onda ne može a da ne ostane zapaženo da je taj isti čovek vrlo čvrsto insistirao na ekspertskoj vladi na saveznom nivou,da je javno govorio sve najlepše o programu G-17 Plus navodeći ga kao program spasa Srbije i javno podržavao Mladjena Dinkića kao budućeg guvernera još pre pobede DOS na izborima.Ako ne postoji doslednost u stavu, neminovno se otvara pitanje da li je baš slučajno što se oni menjaju baš sada kada bi trebalo da postane premijer republičke vladi pa mu Dinkić kao guverner sa punim dignitetom neće pružiti bezrezervnu "podršku" kada mu prigusti?

Da bi uverili gradjane da demagogija nije njihovo glavno obeležje kao što je bila kod njihovih predhodnika, lideri DOS nikako ne bi smeli da se zadovolje samo rezultatima predstojećih parlamentarnih izbora .Jer demagogija je postala sastavni deo življenja i mišljenja jednog dela gradjana kojima je godinama usadjivana floskula "da se svi samo bore za vlast" pa mogu lako da zaključe da "oni kojima je narod poverovao jer su obećali promene nisu ništa bolji od Miloševića i njegovog režima". To što je još na snazi pečat petooktobarskih dogadjaja ,ne znači da Karl Lameris nije duboko u pravu kada tvrdi da je "revolucija u glavama" preduslov demokratizacije društva.Samo jedan deo javnosti je toga svestan,veći deo još nije. A koliko su toga svesni političari,imaće prilike da pokazuju svakodnevno. Od toga će zavisiti sa čim će pred birače na narednim izborima, koji bi mogli da uslede brže nego što mnogi akteri političke scene i pomišljaju.

Tatjana Stanković (AIM)