Semafor za investitore

SRJ i MMF

AIM, Beograd, 3. 12. 2000.

Brzina kojom se vrata medjunarodne zajednice otvaraju za Jugoslaviju na političkom polju, već polovinom decembra ,trebalo bi da dobije svoju potvrdu i na finansijskom planu. Naime, jugoslovenski zvaničnici najavljuju da bi tada Jugoslavija mogla da bude primljena u Medjunarodni monetarni fond iz koga je isključena maja 1992.godine. Ovu mogućnost potvrdio je nedavno i predstavnik MMF Tom Doson koji je izjavio je da će "članstvo SRJ u MMF biti regulisano za šest nedelja".Delegacija MMF-a inače, prva je koja je u Beograd stigla nakon pune tri godine, a gro razgovora predstavnika MMF i Vlade Jugoslavije bio je vezan za namirivanje zaostalih dugova i dogovor o tome koje će zemlje učestvovati u obezbedjivanju kredita za te namene, pošto Jugoslavija za to para nema.Sudeći prema izjavama podpredsednika vlade Miroljuba Labusa,ovaj deo razgovora lako je okončan pošto su “obaveze prema MMF “teške” oko130 miliona dolara, a Norveška se ponudila da to plati, stim što ćemo joj mi pozajmicu odmah vratiti povlačenjem naših kvota u Fondu”.Prema rečima Labusa postignuto je još i to da "sada imamo dve povoljne opcije oko konstituense u kojoj bi bili u MMF:švajcarsku i italijansku i moramo uskoro da se odlučimo izmedju ova dva dobra predloga" .No, kako napominje prvi čovek jugoslovenske delegacije u pregovorima sa MMF, on lično bi voleo "da se tako brzo, nakon ulaska u MMF sklopi i stand by aranžman, što predpostavlja da i mi sami moramo da imamo program mera u kome će biti precizirano šta ćemo da uradimo po obnavljanju članstva" .

Neosporno je da je novoj jugoslovenskoj vlasti obnova članstva u MMF veoma bitna jer je svesna da je to "semafor za sve ostale investitore", ili kako kaže dr Dejan Jovović, jedan od vodećih eksperata za MMF i SB "prva stepenica i uslov za kredite Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Pariskog i Londonskog kluba". Kreditna podrška "svetskog finansijskog policijaca" predstavlja i dokaz za ostale potencijalne investitore da dotična zemlja vodi ekonomsku politiku po svetski prihvatljivim standardima. A to drugim rečima znači da ta zemlja ima potpuno nezavisnu centralnu banku, da postoji uspostavljen jedinstven, ravnotežni kurs nacionalne valute, da je finansiranje javnih rashoda transparentno, bez prikrivenih deficita i iz realnih izvora, da nema restriktivnog spoljnotrgovinskog režimima,da se cene na unutrašnjem tržištu formiraju slobodno, da napreduje proces privatizacije."

Zato posle MMF kao predvodnika,u zemlju počne da pristiže kapital iz komercijalnih banaka, investicionih fondova, interenacionalnih kompanija, individualnih ulagača, po pravilu višestruko veći od inicijalniog MMF.Dr Dejan Jovović precizira -od 3 do 5 dolara na svaki dolar kredita MMF. Tako se stvaraju realni uslovi za razmah ekonomije te zemlje. Branko Milanović, ekspert Svetske banke i član G17 pojašnjava da zanačaj povratka SRJ u MMF i SB jeste i ekonomski ali i politički."Dobijamo medjunarodno priznati "štambilj" da smo normalna zemlja što je preduslov da strani investitori uopšte i dodju kod nas i drugo, možemo očekivati priliv finansijskih sredstava.To,medjutim, ne znači da sve što ti eksperti savetuju da se uradi na planu makroekonomije jeste neophodno i uvek najbolje rešenje za nas,kao što je i činjenica da strani novac sve rešava".

Ako sve ovo sada nije sporno, postavlja se pitanje zašto predhodni režim nije nastojao da vrati SRJ u MMF? Možda pojašnjenje može da se nadje u poslednjem nastupu istaknutog predstavnika SPS i nekadašnjeg pregovarači sa svetskim finansijskim organizacijama dr Oskara Kovača u saveznom parlamentu prilikom izbora Mladjena Dinkića za guvernera NBJ, kada je naglasio da "prijem u MMF ne može da bude uslov koji Dinkić treba da ispuni da ne bi bio smenjen pre roka, jer je to najednostavniji zadatak samo ako postoji spremnost da se proda sopstveni suverenitet". Pre njega, "logiku" bivše vlasti jasno je predstavio 1997. godine i tadašnji predsednik Crne Gore Momir Bulatović kada je rekao da u "SRJ ne bi bilo ništa bolje ni da je članica MMF, jer u kojoj se to zemlji živi bolje od kredita MMF i SB"?.Dakle, režim je iznad svega stavljao "zaštitu suvereniteta države i njenog naroda"! Nezavisni ekonomisti javno su govorili da "uopšte nije reč o tome da li je stanovništvu bolje ili gore ako privreda radi,već je pitanje kome i zašto ne treba svih ovih godina da se Jugoslavija vrati u medjunarodne finansijske organizacije i dobije" " uverenja o normalnosti države".Odgovor je veoma jednostavan:"uverenje" bi u mnogome vezalo ruke vlastima pa onda ne bi mogle da čine ono što su činile pravdajući se sankcijama i spoljnim zidom sankcija,a isključivo polazeći od spostvenih interesa". Pri čemu ih posledice na koje je recimo upozoravao tada ekonomista Stojan Stamenković, naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka,"da ukoliko SRJ do1999.ne udje u MMF zaostaće čitav vek za svetom, a ako se to ne učini do 2000. nećemo za svetom imati decenijsko, nego vekovno zaostajanje u razvoju",uopšte nisu zanimale. Mislili su da je dovoljno što tvrde kako je Jugoslavija za povratak SRJ u medjunarodne finansijske organizacije, pre svega MMF i SB jer je to kako je isticao tadašnji savezni premijer Radoje Kontić "bitan uslov za ostvarivanje ciljeva ekonomske politike savezne vlade" odnosno "jedno od strateških opredeljenje SRJ".

Članstvo SRJ u MMF je zamrznuto 14.decembra 1992.godine. Od tada, zbog insistiranje SRJ na kontinuitetu sa SFRJ kao i isključivom sukcesoru bivše zajedničke države,nije regulisan njen status u ovoj organizaciji . Za to vreme, sve zemlje bivše Jugoslavije MMF je priznao za sukcesore i odredio njihove kvote u aktivi i pasivi sredstava SFRJ. Tom podelom, SRJ je pripao najveći deo- 36,52 odsto, što je ona, zanimljivo, odmah prihvatila, isto kao i Hrvatska kojoj je pripalo 28,5 odsto, Slovenija sa 16,4 odsto, BiH 13,2 odsto i Makedonija 5,4 odsto. Drugim rečima, Jugoslaviji je pripalo 335 miliona specijalnih prava vučenja, stim što je posle revizije kvota u MMF u februaru 1999.godina, ona povećana na 468 miliona specijalnih prava vučenja ili na oko 650 miliona dolara našta Jugoslavija može da računa kao kredit odmah nakon pristupa MMF. SFRJ je inače iskoristila oko 4 milijarde specijalnih vučenja, posebno izmedju 1979.i 1990.godine, a do 1992.godine dobila 4,5 milijardi dolara kratkoročnog kredita do pet godina.

U vreme sankcija, MMF je prekinuo sve kontakte sa SRJ,a posle Dejtona činilo se će se stvari nešto izmeniti.Čak je Oskar Kovač izjavio i to da je "SRJ sklonila na stranu odgovarajući devizni iznos potreban za izmirenje duga prema MMF tako da će biti u stanju da odmah po ukidanju sankcija ispuni sve uslove koje MMF postavlja". U januaru 1997. godine vlada Jugoslavije obavestila je MMF da je saglasna sa utvrdjenim delom kvote ali pod uslovom "da se ovim činom ne prejudiciraju rešenja u rešavanju statusa SRJ u drugim organizacijama a posebno ne u sukcesiji". O ostalim uslovima MMF koji su utvrdjeni odlukom odbora izvršnih direktora MMF 14. decembra 1992.godine(da zvanično obavesti Fond da je shodno svojim zakonima saglasna da nasledi članstvo pod navedenim uslovima, da će izvršiti sve obaveze koje ima prema Fondu, i da konačnmo Fond utvrdi da je zemlja naslednik sposoban da odgovori preuzetim obavezama) trebalo je da se izjasni u roku od šest meseci. Tadašnji guverner NBJ Dragoslav Avramović imao je tokom 1996..godine odredjene kontakte sa predstavnicima MMF i SB, koje je Radoje Kontić opisao kao "razgovore tehničkog karaktera". Njihov cilj je bio da se prikupe odredjeni podaci o stanju jugoslovenske privrede i oko sukcesije, što se ispostavilo kao nepremostiv kamen razdora u pokušajima tadašnjeg guvernera da nekako pomiri političke stavove rukovodstva sa ekonomskim potrebama zemlje. Formalna ponuda jugoslovenske strane da se tokom pregovora u Parizu marta 1996. razdvoji pitanje regulisanja članstva Jugoslavije u ovoj organizaciji od pitanja kontinuiteta, odnosno razdvajanje imovinsko-pravnih i ekonomskih pitanja koja su formalno u nadležnosti MMF od političko-pravnih pitanja koja su formalno u nadelžnosti UN, završila se sukobom guvernera Avramovića i Savezne vlade pri čemu je guverner izvukao deblji kraj a njegov nastup u Parizu okarakterisan kao privatno mišljenje. Sve kasnije veze SRJ i MMF svedene su na to da je svakih šest meseci MMF produžavao rok Jugoslaviji da reguliše svoje odnose u ovoj organizaiji i tako ravno 15 puta do sada. Sa kakvim posledicama, ne treba ni govoriti.Ilustrujući šta znači zabrana pristupa medjunarodnom tržištu kapitala Dušan Vujović, ekspret u SB navodi primer istovremenog pojavljiva "juga" i korejskog "hjundaia" na američkom tržištu."U medjuvremenu korejanski proizvodjač automobila je prošao kroz dve tehnološke generacije i danas prodaje milione automobila ne samo po Americi, a naš "jugo" koriste umetnici da bi pravili apstraktne skulpture."Još jedan detalj je veoma indikativan.Dnevno, kamate na ukupni jugoslovenski dug koji je procenjen na 13 do 14 milijardi dolara taj dug uvećavaju za 1,5-2 miliona dolara ,pa ni taj aspekt nije zanemarljiv kada se govori o potrebi da se što pre regulišu odnosi sa MMF kako bi se krenulo i u razgovore o vraćanju dugova sa drugima.

Naravno, eksperti u Saveznoj vladi svesni su dobro da ono što sledi nakon povratka u MMF neće biti ni malo lako. Miodrag Kovač, ministar za rad, zdravlje i socijalnu politiku objašnjavajući da je SV zadovoljn dosadašnjim tokom pregovora sa MMF ne krije da Fond izmedju ostalog traži od JU garancije da će na celoj svojoj teritoriji sprovoditi savezne zakone, što u ovom trenutku,bar kada je reč o vlastima Crne Gore,ne dolazi u obzir. Isto tako, kako upozorava Nebojša Savić iz Ekonomskog instituta u Beogradu, a potvrdjuje i sam podpredsednik SV Miroljub Labus, jasno je da stabilizacioni program SRJ mora da bude dogovoren sa MMF.

Bilo bi dobro, smatra Savić, da dotle budu ispravljeni postojeći dispariteti cena što je moguće više,a jednom novčanom injekcijom ili donacijom , poput onoga što se dogodilo 1997.godine prilikom prodaje "Telekoma", pokrije taj postupak, kako bi se u 2001.ušlo samo sa tekućim a ne i prenetim cenama.I pri tom, da taj tekući rast bude jednocifren iako je u razgovorima sa MMF pominjana i moguća inflacija od 50 procenata. Isto tako, valjalo bi kada bi najkasnije do aprila naredne godine bio postignut sporazum sa Crnom Gorom oko zajedničke države, da bi taj program mogao da se sprovodi na terenu u drugom kvartalu 2001, na njegovom početku ili kraju. Da li će u potpunoj normalizacija odnosa sa medjunarodnim finansijskim organizacijama i posle promene vlasti u Jugoslaviji osim ovih ekonomskih pitanja i dalje na snazi ostati i ona politička, kao što je status Kosova, deobni bilans sa drugim bivšim ju-republikama, saradnja sa Haškim tribunalom, ili će se o njima razgovarati na drugim mestima, ostaje da se vidi. Sve analize ukazuju na to da Jugoslaviji nužno treba izmedju 1,5 i 2 milijardi dolara godišnje stranih investicija, kako bi njena privreda bila pokrenuta sa mrtve tačke. Kako sadašnja vlast stalno ističe da njen cilj nije da živi od strane pomoći,a sama nema para,jedini put koji postoji je upravo ovaj koji je izabran-normalizacija odnosa sa medjunarodnim finansijskim institucijama i reforme u zemlji. Put koji nije ni lak ni bezbolan, ali koji bar nudi perspektivu.

Tatjana Stanković (AIM)