Kuda ide opozicija

Tirana, 30. 11.2000

Poslednji lokalni izbori u Albaniji nisu doneli velike promene što se tiče referencija za dve najveće političke grupacije u zemlji. Koalicija levog centra na vlasti, dobila je oko 57 odsto glasova na nivou zemlje i preuzela kontrolu nad ogromnom većinom gradova i opština. Socijalistička partija koja rukovodi ovom koalicojom je potvrđena kao partija br. Jedan u zemlji sa oko 40 odsto glasova.

U opozicionom kampu politička grupacija Unija za demokratiju, kojom rukovodi Demokratska partija bivšeg predsednika Sali Berishe, dobila je u prvom krugu glasanja od 1. oktobra oko 33 odsto proporcionalnih glasova. Ova grupacija je reklamirala velike neregularnosti na izborima, posebno u gradovima Srednje Albanije, Tirani, Draču i Elbasanu i odbila je učešće u drugom krugu glasanja, 15. oktopbra, ukoliko ne budu ispunjeni neki njeni uslovi.

Druga opoziciona formacija Ujedinjena desnica, alijansa frakcija Unije za demokratiju, nije prešla prag od 2, 5 odsto za finansiranje, dok su dve ostale opozicione partije, koje su same konkurisale na izborima, Republikanska i Demohrišćanska partija taj prag prešle. Ukratko, izborna konsultacija od 1. oktobra je dala, prema zvaničnim ciframa, ove opšte zaključke.

Prvo, partije levog centra na vlasti imaju približno 17 poena više nego cela opozicija. Drugo, Socijalistička partije je za sedam, osam procenata ispred svog glavnog protivnika Demokratske partije. Treće, male partije, saveznice Socijalističkoj partiji: Socijaldemokrate, liberademokrate i partija grčke etničke manjine, zauzimaju treće, četvrto i peto mesto u redosladu partija, zajedno prikupivši oko 15 odsto glasova, visoka cifra u poređenju sa veoma malim partija saveznica Demokratskoj partiji.

S druge strane, opozicione partije koje su neintegrisane u grupaciju Unija za demokratiju, predstavljaju zajedno konsenzus oko 7 odsto birača, cifra koja nedostaje rukovodstvu Demokratske partije u njegovoj računici.

Dalje reduciranje ove razlike pokazuje da tri godine nakon dolaska na vlasti, socijalisti su sačuvali vođstvo u odnosu na demokrate, a da su saveznici socijalista produbili razliku u odnosu na saveznike demokrata.

S ove tačke gledišta, igra izgleda da je zaokružena i za opšte izbore 2001. godine, za koje se smatra da će biti bis izbori sa tek završenim lokalnim izborima, na kojima su protivničke strane stavile na sto sve moguće karte, uključujući nasumičnu međusobnu dijabolizaciju.

Na poslednjim izborima se jasno videlo da se glasovi nezadovoljnih vladavimom gube u veikom broju u veliki koš apstinecija. Apstinencija je obično bila saveznik socijalista koji su imali i imaju stabilno izborno telo. Slobodni i neopredeljeni elektorat koji danas sačinjavaju više od 40 odsto birača, isprobali su i kišu i grad i stalno se pove'ava u tzv. političkom sirotištu koje ne dolazi do izražaja, sedi kući ili beži van zemlje. Činjenica da u Albaniji nema ni strategije, niti postoji bitka glavnih partija za pridobijanje neangažovanih birača, najbolje pokazuje oštrinu njihove međusobne borbe.

Jedan deo opozicije počeo je da shvata da tajna pobede nad socijalistima jednostavno ne leži u mobilizaciji sigurnih glasača, već na motivaciji neodlučnih glasača da izađu na naredne izbore. Pitanja o tome kako će opozicija izaći na junskim opštim izborima i sa kakvom će strategijom konkurisati za pobedu, već su postavljena i o njima se nervozno raspravlja, posebno nakon lokalnih izbora.

Nekoliko malih partija iz opozicione galaksije, predložile su ujedinjenje čitave opozicije u jedinstveni izborni subjekat. Iskustvo stečeno u poslednjih deset godina je pokazalo da je snaga albanske desnice ležala na jedinstvu njenog rukovodstva. Najčistiju pobedu za ovo vreme, Demokratska partija je ostvarila 22. marta 1992. godine, kada je pred biračima izašla sa ujedinjenim rukovodstvom.

Procepi i podele na čelu partije koji su usledili nakon te pobede, odmah su se odrazili i na rezultat lokalnih izbora iste te godine, kada je Demokratska partija pretrpela prvi poraz. Tokom pet godina na vlasti (1992. - 1997.), ova partija je pretrpela uzastopne frakcije koje su sistematski ignorisane od strane njenog istorijskog lidera Berishe.

Ove frakcije su u najmanju ruku dokaz o teškoćama na koje nailazi ukorenjivanje desnice u jednoj zaostaloj zemlji, u kojoj su socijalna raslojavanja još uvek fluidna. Posmatrajući svaku od njih posebno, one su služile za slabljenje Berishinog autoritarizma, ali nisu stvarale izborne sledbenike od nekog značaja. S druge strane, uzimajući ih sve zajedno, one su vodile umanjivanju Demokratske partije i do gubitka političkih, intelektulanih i ljudskih vrednosti unutar nje, koje se ne mogu zanemariti.

Bilo kako bilo, realnu snagu albanska opozicije predstavlja upravo Demokratska partija. Ona je najveća u mozaiku nesocijalističkih partija. Bez njenog konsenzusa svaka inicijativa za reorganizaciju opozicije u aktuelnim uslovima bi ostala periferna. Sada, nakon izbora, povećani su glasovi koji zahtevaju od ove partije da nastupi sa jednim njenim projektom koji bi podrazumevao široko otvaranje prema ostaloj opoziciji i civilnom društvu.

Berisha za sada izgleda da radi na delegitimizaciji lokalnih izbora od 1. Oktobra. Demokratska partija je tretirala te lokalne izbore kao dubinske i političke i najavila uverljivu pobedu njenih kandidata. Paralelno sa obećanjima o pobedi, ona je proglasila da ne priznaje Centralnu izbornu komisiju koju je optužila kao nepotističku - socijalističku komisiju; Optužila je odugovlačenje i neregularnosti u stvaranju definitivnih biračkih spiskova, a takođe je predvidela i razne trikove i akte nasilja od strane vlasti na dan glasanja.

Praktično, izgleda da su demokrate bile spremne da prihvate samo njihovu pobedu nad socijalistima. Međutim, neregularnosti u izbornom procesu, posebno igra sa biračkim spiskovima i kršenja izbornog koda u drugom krugu glasanja, pružili su alibi demokratama da iniciraju talas protesta za ''slobodan glas'', protesti koji traju već više 15 dana u Tirani i nekim drugim gradovima u zemlji.

Ovi protesti i osporavanje izbora uopšte, imaju višestruki cilj. Prvo, da zamrznu pobedu vladine koalicije u nekoliko velikih gradova, uključujući tu i glavni grad i da pripreme teren za ponavljanje izbora u ovim gradovima u nekom prigodnom trenutku za Demokratsku partiju. Drugo, da diktiraju izmenu Centrane izborne komisije, poboljšanje izbornog koda i stvaranje tačnih biračkih spiskova, zahtevi koji su naišli na razumevanje međunarodnih posmatrača izbora u Albaniji. Treće, da se probije relativna izolacija partije od strane međunarodnih faktora, zalažući se tako za pravednu stvar, kao što su to slobodni izbori. Četvrto, da se izbegne svaka debata o rezultatima partije na izborima. Peto, da se zatvore usta unutrašnjim protivnicima, posebno struji koja je već pre godinu dana otvoreno izašla pod motom ''Reformatorski pokret Demokratke partije'' i koja zahteva Berishin odlazak sa čela partije. Na kraju i najznačajnije, da se sačuvaju zbijeni redovi glasača demokrata, da se pothranjuju uverenjem da su pobedili, ali da je njihova pobeda ukradena, da se održi u životui njihova nada u sutrašnjicu.

Zima i naredno proleće će pokazati sa kakvom će se strategijom obratiti najveća partija opozicije prema izazovu opštih izbora 2001. godine. Politika bojkota i protesta na ulicama je eksperimentisana od strane ove partije još od 1997. godine naovamo. Politika korišćenja teškog stanja u zemlji, kako bi se vladi ispostavljali računi za sva zla, bio je lajt motiv opozicije uopšte.

Izbori od 1. Oktobra, bez obzira na neodređujući uticaj neregularnosti na opšti rezultat partija, jasno su pokazali da opozicija mora da promeni mnoge stvari u njenom kursu, kako bi postala efikasna. Njena bitka sa vlašću teško da će dati očekivane rezultate ako se ona bude vodila samo izdaleka, van institucija, bez kontakata, bez suočavanja oči u oči u Skupštini, u medijima, za govornicama konferencija, na okruglim stolovima itd.

Danas, nakon 10 godina, teško da Albanci očekuju pobednike samo sa ulice, čak oni imaju razloga da se plaše cene koju će morati da plate zbog jedne takve pobede. Korišćene metode od strane Demokratske partije tokom poslednje tri godine imaju vrednosti za održavanje snažne opozicije, ali nisu dovoljne za izgradnju jedne pobedničke alternative.

AIM Tirana, Preç ZOGAJ