Ko je ovde pobedio

Posle kongresa SPS-a

AIM, Beograd, 30. 11. 2000.

Mnogi od onih koji su imali prilike da na nekoj od TV stanica čuju glavne poruke iz govora predsednika Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića na nedavnom 5. vanrednom kongresu ove partije, sigurno su se bar u jednom trenutku pomalo zbunjeno zapitali - da li je Milošević zaista izgubio septembarske izbore za predsednika SRJ i da li su kasnija ulična događanja zaista udaljila socijaliste od vlasti ili su oni možda i tada pobedili. Dobar deo Miloševićevog kongresnog govora bio je naime ispunjen starim porukama (o "patriotama i izdajnicima", "stranim plaćenicima", "ugroženom suvernitetu"), a način na koji su bile izgovorene pre je priličio nekome ko je na vlasti ili se sprema da je uskoro ponovo preuzme, nego onome ko je voljom građana upravo počišćen s vlasti i uz to još suočen sa pretnjama, što Haškog tribunala, što domaćih sudova.

Na kongresu na kome je još jednom izabran za predsednika SPS-a, Milošević je zapravo pokazao isto ono odsustvo smisla za realnost koje ga je nedavno i koštalo gubitka vlasti. U pripremama za ovaj skup on je, uvidevši da nije jedini kandidat za predsednika stranke, uspeo da ubedi vrh SPS-a kako bi otvaranje borbe za njegovog naslednika u trenutku kada se socijalisti spremaju za važne izbore za republički parlament, moglo da bude pogubno. Dva dana uoči kongresa saopšteno je kako su svi potencijalni Miloševićevi protivkandidati odustali od ambicije da mu se suprotstave. Nedelju dana uoči kongresa "pocepan" je i dokument koji je pripremala grupa socijalista oko dr Mihaila Markovića. Taj dokument bio je u stvari zamišljen kao pokušaj socijalista da nešto objektivnije analiziraju ono što im se dogodilo u neposrednoj prošlosti jer se na samoobmanama i uljuljkivanjima o sopstvenoj moći ne može graditi budućnost. Deo tog teksta bio je, na primer, posvećen i štetnim efektima koalicije SPS-a i JUL-a, kao jednom od razloga nedavnog izbornog poraza. Na sednici Glavnog odbora stranke uoči kongresa, Milošević je, međutim, nametnuo stav kako bi uoči izbora bilo glupo da socijalisti usvajaju dokument u kome bi sa toliko kritičkih ocena govorili o sebi samima. Umesto kritičkog pogleda na ono što im se dogodilo, delegati kongresa zatekli su u svojim klupama dokument u kome se starim jezikom govori o političkim protivnicima i međunarodnom okruženju, najavljuje brz povratak socijalista na vlast i, između ostalog, štiti lik i delo samog Miloševića i njegove porodice od brutalnih napada štampe. Posle toga i oni koji su se spremali za radikalnije rezove na samom kongresu, rešili su izgleda da zaćute i sačekaju neku novu priliku. Naravno, ako je bude.

Izuzmu li se neke kadrovske promene koje bi se pre mogle nazvati kozmetičkim nego suštinskim, dramatičnim i primerenim partiji koja je posle deset godina vladavine izgubila vlast, 5. vanredni kongres SPS-a nije ovoj partiji doneo ništa osim lažne demonstracije jedinstva koje bi ubrzo moglo da počne da puca po svim šavovima. Izbaran je novi, prilično glomazan GO stranke od čak 307 članova i iz njega su ispali nekadašnji generalni sekretar SPS-a Gorica Gajević, zatim oba Dragana Tomića (direktor Jugopetrola i direktor Simpa iz Vranja), kao i bivši ministar policije Vlajko Stojiljković i donedavno visoki partijski fukcioner Uroš Šuvaković. Zbog nekih dodatnih konsultacija javnosti još nije saopšten sastav Izvršnog odbora ove stranke koji će takođe izgleda biti brojniji nego ranije i koji je na prošlom kongresu u februaru ove godine "izabran" tako što je Milošević Gajevićki izdiktirao imena svih članova (u međuvremenu bar 6-7 članova ovog tela su napustili stranku, a neki od njih, poput Zorana Lilića osnovali i sopstvenu). Na kongresu je dogovoreno (još ne i zvanično saopšteno) da stranka ubuduće dobije i sekretarijat, telo koje će poput nekog politbiroa svakodnevno operativno rukovoditi SPS-om. Taj sekretarijat bi, prema nekim tumačenjima iz same stranke, mogao da predstavlja i "utešnu nagradu" za mnoge onih koji su se uoči kongresa u zadnji čas odrekli ambicije da budu protivkanadidati samom Miloševiću. Ujedno i neka vrsta prelaznog rešenja za slučaj da ponovo izabrani predsednik stranke bude sprečen da obavlja taj posao ili se sam (što su mnogi u SPS-u uoči kongresa priželjkivali) povuče, zadovoljavajući se time da bude samo počasni predsednik partije.

Razočarani ovakvim ishodom kongresa mnogi socijalisti nastavili su i u nedelji posle ovog skupa, proteklog uglavnom u znaku čišćenja stranačkih prljavština pod tepih lažnog jedinstva, da napuštaju SPS. Neki su poput nekadašnjeg člana najužeg rukovodstva dr Ratka Markovića odlučili da se povuku iz politike, dok većina razočaranih trenutno vaga kome da priđe - Lilićevoj Srpskoj socijaldemokratskoj stranci, ili Vučelićevoj Demokratskoj socijalističkoj partiji. To novo osipanje članstva bilo je ujedno i prilično ubedljiv odgovor na onaj deo Miloševićevog kongresnog govora u kome je tvrdio kako je taj proces zaustavljen i kako je SPS za sobom ostavio period traumatičnog reagovanja u kome su stranku napustile uglavnom samo "koristoljubive kukavice". Istovremeno, jedno od obimnijih istraživanja javnog mnenja pokazalo je kako se mnogi od onih koji su do sada glasali za socijaliste spremaju da na narednim izborima svoj glas poklone DOS-u.

Iza zatvorenih vrata Centra Sava sa vanrednog kongresa do javnosti nije doprlo mnogo toga. Nezvanično, socijalisti procenjuju da bi na narednim izborima mogli da osvoje oko 20 odsto glasova i u srpskom parlamentu (sa 250 poslanika) kontrolišu oko 50 mesta, što bi ih pojedinačno i dalje činilo jednom od najjačih stranaka. Mnogi u samom SPS-u sumnjaju, međutim, da je tako nešto moguće i strahuju da bi u decembru izborni rezultat mogao da bude katastrofalan. Na kongresu je gotovo prećutana pogubna saradnja sa JUL-om, u vrhu stranke ostalo je još mnogo kompromitovanih kadrova, Milošević kao lider sve više postaje teret za samu partiju a sve manje dovoljno jak magnet za stare i nove birače, a SPS u celini nije čak ni nagovestio sposobnost i potencijale da se u kratkom periodu transformiše u stranku moderne levice, prilagođenu novim političkim prilikama u Srbiji. Neuspeh na decembarskim izborima značio bi verovatno i kraj SPS-a. Do sada jedina ekskomunistička partija u ovom delu svetu koja se nije raspala i koja je uspela da opstane na vlasti posle pada Berlinskog zida, mogla bi u tom slučaju da doživi masovno osipanje članstva koje bi delom krenulo prema novoosnovanim partijama Zorana Lilića i Milorada Vučelića, a delom i prema levom krilu DOS-a u kome je dosta stranaka socijaldemokratske orijentacije.

Iako je na samom kongresu u nekoliko navrata pokazao da nije baš potpuno svestan nove političke realnosti, Slobodan Milošević je u svom govoru insistirao da za socijaliste više nije važno kolika je, već kakva im je partija. Mnogi od onih koji su posle njega izašli za govornicu kao da nisu čuli ovu preporuku svog partijskog šefa pa su i dalje nastavili da govore o "najvećoj partiji u ovom delu sveta" i pozivali se na 700 hiljada članova. Bila je to samo još jednom iskazana navika mnogih u vrhu ove stranke da nastave da se izražavaju u bajkama umesto u brojkama i po tome se među socijalistima izgleda ništa nije promenilo. Pod starim sloganom "idemo dalje" i sa starim vođom, nastavili su da hodaju prema sopstvenoj propasti u trenutku kada bi za ozbiljnu i modernu levicu moglo da bude prilično posla na političkoj secni Srbije.

Nenad.Lj. Stefanović (AIM)