Diplomatski gaf

Zagrebački samit

Slovenija je na Zagrebački samit poslala samo ministra spoljnih poslova. Time je želela da pokaže koliko se njen položaj u EU "razlikuje od onih, sa Balkana". Ovakav potez, nema sumnje, više govori o Sloveniji i njenoj diplomatiji nego o značaju i dometima samita.

Ljubljana, 26.11.2000.

"Kakva čast za Hrvatsku! Sve države su na čelo delegacija poslale svoje predsednike. Neke predsednika države, druge predsednika vlade a jedna predsednika Pčelarskog saveza!" Komentar dvojice prolaznika table sa napisom "Zagreb summit 2000" odnosi se na sliku ministra Lojze Peterlea (inače predsednika pčelara Slovenije) sa velikim koferom u prvom planu. Karikatura, koju je "Delo" objavilo na naslovnoj strani nije naročito duhovita (uostalom, to nije ni većina sličnih humorističkih priloga u rečenoj novini), mada dobro odražava "poseban" položaj za koji se (na sebi svojstven način) Slovenija izborila na Zagrebačkom samitu.

Činjenica je da je jedino Slovenija, i to posle "premišljenih unutrašnje-političkih konsultacija", odlučila da u Zagreb ne odu ni predsednik (Kučan), niti premijer (još uvek Andrej Bajuk), iako se znalo da tamo dolaze predsednik Francuske, kancelar Nemačke, britanski šef vlade i ostali najviši evropski predstavnici država i vlada; umesto visoke delegacije, zvanična Ljubljana je delegirala skromnu posadu koju je vodio ministar spoljnih poslova Lojze Peterle (kome su dani ionako odbrojani). Ovakoj odluci je kumovalo malo taštine, malo diplomatskog diletantizma; bilo je tu svačega - pomalo komšijske zavisti, pošto se nešto tako veliko i važno dešava u Zagrebu (a Slovenija se u medjunarodnoj areni trudi da se u svakom pogledu izbori za prestiž, poseno nad državama iz ex-SFRJ); na unutrašnjem planu, ovakav potez je bio još jedan prilog ulagivanju domaćoj javnosti - jer, Slovenija je još jednom pokazala "da nije deo Balkana". Konačno, ne treba smetnuti s uma ni večito rivalstvo izmedju Kučana - Drnovšeka - Bajuka (Janez Janša) i tome prateće spletke...

Nagadjanja o pozadini ovakvog poteza izvlače na svetlo dana mnogo prljavog veša, iako je odgovor na pitanje da li je takva (pre svega Kučanova) odluka bila politički mudra? Jasno da ne. Kratkoročna korist od podilaženja sloju ksenofobične domaće javnosti mnogo je manja od dugoročne spoljno-političke štete. Uostalom, redosled dogadjaja najbolje odražava situaciju. Milan Kučan 14. novembra dobija poziv da učestvuje na "zagrebačkoj konferenciji o zapadnom Balkanu". Dva dana kasnije Bajukova i Janšina vlada donose zaključak da Sloveniju na samitu u Zagrebu predstavlja ministar spoljnih poslova "bez obzira kako će se taj zvati". Tada se još nije znalo hoće li do zagrebačkog dana D Drnovšek formirati a parlament potvrditi novi kabinet, ili će putovati Peterle. Ono što je bilo izvesno jeste da je mandatar Janez Drnovšek već obelodanio da na mestu ministra spoljnog vidi Dimitrija Rupela.

Ukratko, Kučanu nije preostalo drugo nego da presavije tabak 20. novembra i francuskom predsedniku Žaku Širaku objasni zašto ne dolazi u Zagreb. Bilo kako bilo, ishod je poznat. Dopisnici slovenačke nacionalne televizije i privatne POP TV požurili su da objasne svojoj publici odakle tako nizak rang sa slovenačke strane. Istakli su da je to svestan potez slovenačke diplomatije, kojim je Slovenija želela da pokaže kako ona "nije Balkan". Dnevne novine bile su pune nadmenih komentara da je došlo vreme za "evropeizaciju balkanske kafane" (Krleža) i da je došlo vreme da u Srbiji "pljeskavica u lepinji dobije konkurenciju u hamburgeru". (Delo je u ovom komentaru "zaboravilo" da su u Srbiji pravili McDonald'sove hamburgere bar deset godina, pre nego što je čuveni Mek na karti sveta otkrio Ljubljanu.)

Bilo kako bilo, ostaje činjenica da slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova nije demantovalo ovakve interpretacije Peterleovog boravka u Zagrebu. Uostalom, zagrebački susret je Peterleovom timu ionako doneo mnoge glavobolje; trebalo je izmisliti poseban "oblik" slovenačkog učešća na konferenciji. Štos je bio u tome da taj "oblik" nije smeo da liči na prisustvo i učešće ostalih država nekadašnje Jugoslavije, kojima je konferencija bila i namenjena. Iz toga je izveden zaključak da, kao prvo, delegaciju nikako ne sme da vodi šef države. Da li bi za Sloveniju bilo prihvatljivo slanje premijera? To je bio nivo, na kome su se na konferenciji pojavile Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija i druge članice Evropske Unije. Opet - "podizanje" sopstvene delegacije na taj nivo moglo bi da se shvati kao neadekvatan potez, jer Slovenija je ipak još samo kandidat, a ne punopravna članica EU. I tako se stiglo do ministra spoljnih poslova, koji je trebalo da simbolizuje kako Slovenija "nije predmet obrade, već izvioznik stabilnosti".

Službeni Zagreb nije bio sretan odlukom Ljubljane, a nisu bili oduševljeni ni primaoci Kučanovog izvinjenja u Parizu, ni prvaci ostalih država koje su učestvovale u samitu. Propuštena je prilika da Slovenija stane uz bok velikim, da se Kučan slika što u krupnom planu, što u društvu sa evropskim kremom, da ne pominjemo da je to bila jedinstvena prilika da se na najvišem nivou i neutralnom terenu sretne sa Vojislavom Koštunicom. Ako je Kučan računao da će Koštunicu sresti narednog dana, na sastanku Srednje-evropske inicijative u Budimpešti, onda je i tu loše planirao. Jer Koštunice u Budimpešti nije bilo.

Ovo nije prvi put da Slovenija post festum uči šta je diplomatija. U prošlosti je već isplivala slična blamaža, kada premijer Drnovšek i predsednik Kučan nisu mogli da se dogovore ko će otići na zasedanje Generalne skupštine OUN u New Yorku. Delimično opravdanje je da je poslednji politički gaf zakuvala odlazeća, desničarska vlada Andreja Bajuka. Što nikako ne može da opravda Kučana koji je najodgovorniji za nizak rang slovenačke delegacije u Zagrebu. Kao predsednik države i jedan od organa "spoljnog predstavljanja", Kučan je mogao da suvereno odlučuje hoće li prihvatiti poziv ili ne. Umesto toga je na dan, kada se zahuktavala zagrebačka konferencija, otvorio zdanje novog Pravnog fakulteta u Ljubljani, da bi potom otputovao u Berlin na neku konferenciju gde je pored nekoliko desetina raspravljača raznih profila ipak uspeo da sretne i predsednika nemačkog parlamenta.

Tako je Slovenija ponovo uspela da pošalje istu onu poruku, koju je već toliko puta do sada. Da sebe smatra za nešto više od ostalih država nastalih na području nekadašnje Jugoslavije i da sa njima ne želi da se nadje ni u jednom "paketu". Time je više rekla o sebi nego o drugima; potrvrdila je da zbog istorijskog nasledja pati od ozbiljnih komplekasa i da Evropa ne može da računa na nju kao na sigurnog i pouzdanog partnera. Plus da je pokazala da je još mnogo manje nekakav "ekspert" za pitanja mira na Balkanu. Ovakva poruka je poslata u momentu kada svi elektronski mediji u Sloveniji bruje o novom prodoru slovenačkog kapitala na Balkan, u trenutku kada se na veliko investira u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, i ponavlja teza o velikom interesu Slovenije za privrednu saradnju sa Srbijom. Snižavanjem diplomatskih kontakata Slovenija odaje utisak da je zanimaju samo egoistični, materijalni interesi, a ne i one vrednosti, u ime kojih prvacima članica EU nije bilo teško da u Zagrebu okupe najviše predstavnike svojih država. Apstinencija od kontakata sa "Balkanom" možda je mogla da "upali" u vreme kada su u Zagrebu i Beogradu stolovali Tudjman i Milošević. Posle demokratskih promena u obe države ovakva poza, medjutim, postaje nepodnošljiva. Čini se da je suzdržanost u vezi "Balkana" već toliko ukorenjena da postaje deo tradicionalne kulture. Što se diplomatije tiče, porazno je da ni posle deset godina suvereniteta i vlastite državnosti Slovenija nije odmakla od političkog puberteta, koji je poslednji ambasador SAD u Jugoslaviji Woren Zimerman opisao kao "Garbo nacionalizam".

Igor Mekina (AIM Ljubljana)