Misteriozna politička ubistva

Priština, 25.11.2000

Ponekada uzdržani entuzijazam iskazan nakon lokalnih izbora na Kosovu nestao je brže nego što su to mogli da zamisle i najveći skeptici. Kao mehur sapunice nestao je pod velikim teretom crnih vesti i hronika o (svakako) tajnovitih ubistava, napadima bombama i drugih akata nasilja. Pet pripadnika zajednice Aškalija ubijeni su na najgori način u dva odvojena incidenta. Četvorica njih su ''osvanuli'' izrešetani mecima od strane nepoznatih napadača, dok je peti (13 godina) pronađen spaljen. Nekoliko dana kasnije jedna snažna ekspolozija je uzdrmala Prištinu, uništila istovremeno i sedište stan jugoslovenskog predstavnika na Kosovu Stanimira Vukićevića, a usled koje je poginuo njegov šofer, a ranjeno teže ili lakše šest osoba koje su se u tom trenutku nalazile u stanu. Dva dana kasnije, na ulazu u svoj stan ubijen je Xhemail Mustafa, bliski saradnik i savetnik za informisanje predsednika DSK Ibrahima Rugove. Ovo ubistvo je izazvalo ogorčenje kako u lokalnoj, tako i međunarodnoj javnosti i na poseban način dalo do znanja da će nasilja biti sve dok to ''neko'' bude želeo. U isto vreme, KFOR je zatvorio istočnu granicu Kosova sa Srbijom zbog sukoba u Preševskoj dolini u kojima su poginula četvorica srpskih policajaca...

''Crni dani se vraćaju na Kosovo'', bio je razočaravajući komentar civilnog administratora za Kosovo Bernara Kušnera, samo nekoliko sati nakon što je rezidencija jugoslovenskog predstavnika pretvorena u ruševinu... ''Kriza na Kosovu se nastavlja i konflikt među zajednicama nije završen'', rekao je gospodin Kušner. On je ovom prilikom povukao paralelu i sa kako istakao napadima na srpsku policiju kod sela Dobrosin i Končulj (nalaze se u bezbedonosnoj zoni širokoj pet kilometara ) u Preševskoj dolini. Prema njemu, ovaj talas nasilja je upozorenje za Misiju OUN i za celu međunarodnu zajednicu da su ''ekstremisti sada spremni da pojačaju njihove napade na srpsku zajednicu''... Svi su na Kosovu okrivili ekstremiste!? I za ubistvo Aškalija i Xhemaila Mustafe - krivci ekstremisti. Niko se ipak nije usudio da kaže ili se to do sada nije razotkrilo, ko su zapravo oni? Ko stoji iza njih? Da li postoji neki centar iz kojeg se planiraju individualna ubistva pre svega uglednih osoba, poput Mustafe i prethodno arhitekte Rexhepa Lucija i novinara Shefki Popove? Pitanja koja se ponavljaju sve češće, ali odgovora na njih do sada nije bilo. Oni optimističniji smatraju da će tome ipak doći kraj uzimajući kao argument ne toliko brojne međunarodne bezbedonosne snage, koliko pre svega ''brojne međunarodne tajne službe i specijalizovane ekipe čiji je zadatak da razotkrivaju kriminalne grupe''. Možda se stvarno čeka da se ukoliko takvi centri planiranja na Kosovu postoje zadaju ''smrtonosni'' udarci. No, činjenica je da za sada svi kao papagaji ponavljaju da iza raznih oblika nasilja stoje ''oni ekstremisti koji ne žele dobro Kosovu i njegovom narodu''. Najčešće ponavljana floskula u ovdašnjoj javnosti je da ''zločinci i ekstremisti nemaju ni naciju, ni domovinu ni veru''... Ali, to već zvuči kao otrcana fraza za kosovsku realnost, kao što otrcano zvuče i reakcije međunarodnih zvaničnika i onih lokalnih koji oštro osuđuju svaki akt nasilja i daju na znanje ''traumatizovanim'' građanima Kosova da to ''šteti demokratiji, civilnom društvu, napretku'' itd., itd. Policija s druge strane ponavlja fraze o ''intenzivnoj istrazi koja se nastavlja''...

Međutim, stvari izgledaju drugačije od onoga kako ih opisuju i ocenjuju političari. Ubistva i napadi bombama, jasno je da su, a to je rečeno i od strane međunarodnih vojnih i policijskih zvaničnika, profesionalno pripremljeni i izvršeni. KFOR je izneo da je napad na sedište jugoslovenskog predstavnika Vukićevića bila veoma dobro smišljena i izvršena operacija od strane ljudi koji su mnogo rizikovali da bi postigli njihov cilj, uspevši čak da izbegnu i snage obezbeđenja koje danonoćno čuvaju tu stambenu zonu. Međunarodni predstavnici, ali i oni albanski, izneli su da se najteži slučajevi nasilja dešavaju upravo pred velike događaje koji bi mogli da imaju direktan uticaj na Kosovo i njegovu budućnost, ovoga puta pred Samit u Zagrebu. Prema administratoru Kušneru ''izgleda da je to deo određene strategije''. Napad na jugoslovensku rezidenciju i ubistvo visokog zvaničnika DSK dogodili su se jedan za drugim i tako ostavili mnoge dileme. Da li je slučajnost ili pak koordinirani sistem kako bi sve to izgledalo kao serija osvetničkih akata i u kojem bi mogle da budu uključene brojne ekipe igrača, ili pak samo jedna jedina koja igra na dva terena?...

Prva stvar koju su uradili zvaničnici bilo je povećanje broja vojnika na ulicama i zonama nastanjenim Srbima, kao i povećanje sigurosnih mera za rukovodstvo DSK i za druge političke figure koje zaštitu budu tražile. Međutim, istovremeno oni su izneli i stav da je nemoguće čuvati svakog čoveka i svakog političara. Još uvek nepoznati ekstemisti usavršili su svoj sistem delovanja. Najveći deo teških ubistava u posleratnom Kosovu dešavala su se po istoj šemi. Žrtva se napada na javnim mestima i to veoma frekventnim, čak i u sred bela dana. Ili, s druge strane žrtva se napada na vratima svoje kuće, po mogućnosti u prisustvu nekog od člana porodice, a ubice nestaju sa mesta događaja trčeći ili vozilima koje ''niko nije uspeo da identifikuje''. Na taj način, oni jednim udarcem ubijaju dve muve. Likvidiraju (npr., političkog protivnika, poslovnog konkuretna ili možda osobe koje su im antipatične), a za sobom istovremeno ostavljaju osećanje terora i opšte nesigurnosti. Ni 50 hiljada vojnih i policijskih trupa, ni sudovi, ni Ombudsman koji je tek otvorio svoj ured, ne mogu da pruže veće osećanje sigurnosti. Ljudi sve češće pitaju ''šta je uradila žrtva, s kim se posvađala, kome je stao na put, kojoj partiji pripada...'', i kada ne dobiju odgovor ulaze u svoje školjke i isčekuju ko će biti sledeći... Zvaničnici kažu da su zatvori prepuni uhapšenih, da među njima i onih koji se sumnjiče za počinjena ubistva, ali još uvek nisu uspeli da obezbede i dokaze koji su validni u demokratskim društvima. Krivicu najviše prebacuju na ono što nazivaju ''kod ćutanja''. Ljudi se ubijaju usred dana, dok svedoci uopšte ne govore ili, prošireno je mišljenje, lažno svedoče. Ponekada to zvuči kao apsurdno solidarisanje sa zločinom. Međutim, izgleda da je u većini slučajava reč o strahu od osvete i da upravo to određuje takav njihov stav. Ljudi još uvek nisu videli suđenje (često usled pretnji sudijama oni daju otkaze) gde je jedan ubica kažnjen, a videli su veoma mnogo žrtava... Još uvek nisu videli ni jednog identifikovanog ''ekstremistu'' kako bi mogli da znaju kako izgledaju , kako govore i čiji su. I portparol međunarodne policije Derek Čapel je nedavno ocenio da je ''Kosovo malo, da se ljudi poznaju među sobom i da se sve zna''...

Dok je na srpskoj političkoj sceni vladao Milošević i Albancima i međunarodnim predstavnicima je bilo lako da ''pronalaze veze između ekstremista na Kosovu i onih u Beogradu''. Međutim, ''tek započeti medeni mesec'' sa novim predsednikom Vojislavom Koštunicom, međunarodne predstavnike je lišilo prava upotrebe ''dežurnog krivca''... Sada su se dali u potragu za grupama koje bi mogle da profitiraju od nasilja, ali još uvek nema nikakvih tragova o njima...

Reklo bi se gotovo 100 odsto Albanaca glasalo bi za nezavisnost Kosova na nekom eventualnom referendumu, no ako akti nasilja sprečavaju taj proces, onda ne izgleda da bi oni, smatraju izvesni analitičari, bili mnogo zainteresovani da sami miniraju njihovu nezavisnost. Neki politički krugovi plasiraju, pak, teze da je ''vrlo verovatno Beograd taj koji je veoma zainteresovan da se Kosovo ne stabilizuje i da se pred međunarodnom zajednicom Albanci predstave kao ekstremisti koji ne ubijaju samo Srbe, već i svoje sunarodnike. Kako se može dati nezavisnost takvim ekstemistima, rekli bi u Beogradu, uhvativši u ''pat poziciju'' međunarodnu zajednicu'', pokušavaju ne baš uverljivo da obrazlože svoje teze...

Drugi pak, izvore ubistava (razume se samo po kuloarima, jer nedostaje i najelementarnija hrabrost da se otvoreno govori) nalaze u unutrašnjim političkim neprijateljstvima. Unutrašnja trenja su učinila da albanska politička scena odavno bude podeljena na ''radikale'' i ''moderirane'' i da nasilje izgleda ima za cilj da u potpunosti sankcioniše tu podelu. Međutim, niko ne može ili ne želi da kaže ko stoji iza svega ovoga. Na Kosovu sa stotinama hiljada nezaposlenih ljudi, gde je nedostatak struje, vode i grejanja svakodnevica, nije teško pronaći osobe koje će raditi za ''tvoju stvar''. Na hiljade razočaranih ljudi zbog ''malobrojnih plodova'' njihovog rata i ''slobode'' Kosova nije teško da regrutuju one koji žele da promene realnost Kosova nasiljem i ubistvima.

Na Kosovu je okončana organizovana državna represija, ali zato nije rešen ni jedan drugi problem. U igri ostaju sve moguće opcije rešavanja definitivnog statusa i to uvodi u igru na desetine grupa koje streme najrazličitijim rešenjima... Teška i nerasvetljena ubistva, osećaj nesigurnosti i straha, izgleda da ostaju deo ove igre... Ipak, u ovdašnjoj javnosti se sve češće govori o organizovanom političkom zločinu, i to ne samo predstavnici DSK čiji su članovi i funkcioneri uglavnom na meti. Adem Demaqi je na sahrani g. Xhemaila Mustafe između ostalog rekao: ''Dogovorili smo se da prihvatimo pravila igre, a deo te igre je i prihvatanje odluke naroda na izborima'', aludirajući tako da se mogući počinitelji ovog i takvih ubistava nalaze među onima koji se ne mogu složiti sa izbornim rezultatom.

AIM Priština, Besnik BALA