Kontroverze oko komercijalizacije i privatizacije

Priština, 24.11.2000

Rezolucijom Saveta bezbednosti 12 44 UNMIK i OUN su se obavezali da će preduzeti sve mere da se život na Kosovu normalizuje i da se stvore uslovi za razvoj na principima moderne tržišne privrede i izgradnju demokratskih kosovskih institucija. Ipak, stvara se utisak da ovdašnje međunarodne strukure više slede politiku zaobilaženja ili lakih puteva, nego suočavanja sa istinskim problemima na Kosovu. S ove tačke gledišta može se objasniti zaostajanje UNMIK-a u oblasti stvaranja pravnog i ekonomskog oslonca za otvaranje razvojanih perspektiva na Kosovu. Odugovlači se sa usvajanjem nekih značajnih zakona iz oblasti pravosuđa i privrede, bez kojih ne može biti zdravog razvoja sudskog sistema i ne mogu se otvoriti perspektive društvenog, političkog i ekonomskog razvoja Kosova. Ne otkriva se velika tajna ako se kaže da je glavni razlog takvom praktičnom pristupu privremeni status Kosova i kako se ovde ističe sporna suverenost nad Kosovom. Iz ovih razloga UNMIK je odustao od vršenja elementarne funkcije svake vlasti u tranziciji: da uspostavi red po pitanjima vlasništva kao preduslov za istinske inicijative u oblasti razvoja. Konkretnije rečeno, prepreke koje može postaviti Srbija i neki inostrani pretendenti na određeni deo bogatstva Koosva, primorali su UNMIK da umesto privatizacije izabere komercijalizaciju kao put za eventulano oživljavanje 300 do 400 objekata u sprornom vlasništvu (društvenom, javnom, državnom, privatrnom). Komercijalizacija nije ništa drugo no davanje pod zakup proizvodnih objekata. Veoma je jasno da se tu ne radi o privrednoj logici, već političkoj i diplomatskoj.

Do sada, javno, najpotpuniji pregled ovog modela je izneo Tim O'Neill, privremeni kopredsedavajući departmana za trgovinu i industriju. On je to uradio u članku: ''Komercijalizacija, a ne sudska odluka, za obnovu industrije Kosova'', objavljenom u dodatku UNMIK-a koji je objavila ovdašnja štampi 10. ovog meseca. Pošto je to objavljeno, može se smatrati i zvaničnim stavom UNMIK-a. O značaju rešavanja problema vlasništva on kaže: ''Razjašnjenje ovih ''nerezidencijalnih'' vlasničkih prava je suštinski ako Kosovo treba da se razvije u funkcionalnu tržišnu ekonomiju'', zatim da je '' Kosovu potreban, što je pre moguće, jedan mehanizam koji bi razjasnio vlasnička prava'' i da ''hiljade radnih mesta zavise od određivanja sudbine državnih, republičkih ili kvazidruštvenih indistrijskih preduzeća Kosova. Na hiljade drugih radnih mesta stvorila bi se indirektno, ako bi ta preduzeća počela sa radom''. Međutim, po njemu, na Kosovu nema uslova za razjašnjenje pitanja vlasništva. Gospodin O'Neill kaže da postoje samo tri načina za rešenje problema vlasništva. Kao prvo, on pominje ''privredne sudove konstituisane na pravi način''. Drugom mogućnošću smatra ''sklapanje multidržavnog sporazuma o regulisanju imovinskih prava bivše Jugoslavije''. On smatra da bi za oba ova načina bilo potrebno mnogo vremena. A treći put, mogao bi biti ''ostali pristupi, kao što je stvaranje jedne Komisije za proglašenje vlasnika, i ona bi ponudila prednosti i sposobnost da se što pre počne sa radom. Međutim, odluke takvih nelegalnih sistema uvek će podlegati osporavanju van Kosova'', dakle od strane Beograda ili drugih pretendenata nad određenom imovinom na Kosovu. Pre izvesnog vremena u Beogradu je formiran bord za zaštitu njegovih vlasničkih interesa na Kosovu.

Zvaničnik UNMIK-a ne uzima u obzir iskustva drugih zemalja u tranziciji. Agencije ili komisije koje su bile jedini oblik preko kojih je vlast u tim zemljama ostvarila privatizaciju, on smatra nelegalnim. Zatim, iako se izjašnjava za razjašnjenje tog pitanja, gospodin O'Neill već u ovom članku tvrdi da u zavisnosti od njihove legalne zakonodavne istorije oni (proizvodni objekti) mogu biti ne samo državno vlasništvo (npr. bivše Jugoslavije), društveno (radnika) ili privatno, već oni takođe mogu biti i vlasništvo Republike (npr. Srbije). Tako on zaključuje polazeći od srpskog zakona iz 1997. godine o Transformaciji vlasništva, koji je po njemu deo primenljivih zakona na Kosovu. Ocenjujući ovaj Zakon on kaže: ''Ovaj Zakon je primenjivan na Kosovu i izgleda da nije bio diskriminatorski, niti da je primenjivan na diskriminatorki način''. No, jasno je da niko ne bi dao takvu ocenu kada bi imao elementarna znanja o stanju na Kosovu tokom čitave te decenije. Na Kosovu se nije uvažavao Zakon, a Albanci su bili izbačeni ne samo s posla, već i društva. Iako Zakon iz 1997. godine nije imao neki praktičan efekat, pošto je transformaciju društvenog vlasništva na Kosovu Beograd izvršio drugim zakonima, tokom perioda 1991. - '93. godine, a u proceduri primene i ti zakoni su bili veoma diskriminatorski.

Kao model za komercijalizaciju se uzima procedura primenjena povodom davanja pod ztakup na deset godina cenemtare u Đeneral Jankoviću. Praktično, nudi se slični objekti pod zakup u trajanju od deset godina. To automatski znači da se za deset godina odlaže rešavanje pitanja privatizacije. Za vreme korišćenja pod zakup ti bi objekti trebali da se osposobe za funkcionisanje prema tržišnim principima i nakon završetka tog roka, oni bi se predali pravom vlasniku, spremni da nastave sa proizvodnjom. Vlasniku bi se dao i deo ostvarenog profita koji mu pripada na osnovu vlasništva za vreme korišćenja pogona, a deo bi išao u budžet Kosova.

Interesantno je istaći da nisu uzeta u obzir iskustva drugih zemalja u tranziciji. Ni u jednoj zemlji davanje pod zakup nije usvojen kao glavni pravac rešavanja vlasničkih problema. Istina, bilo je slučajeva kada je neko preduzeće nuđeno i davano pod zakup, ali su takva iskustva uglavnom negativna. Zato, mišljenje je ovdašnjih ekonomista, da je komercijalizacija izabran kao lakši, a ne najbolji put, za suočavanje sa pravim političkim i ekomskim problemima privatizacije. U stvari, izabran je put odlaganja rešavanja ključnih problema bilo kojeg društva u tranziciji.

Komercijalizacija ni izbliza ne može biti zamena za privatizaciju, niti dobar put za privlačenje privatnog inostranog kapitala. Sam gospodin O'Neill konstatuje da konfuzije u vezi sa vlasničkim odnosima u biznisu na Kosovu čini nemogućim angažovanje stranih investicija, kako u proizvodnji tako i tehnologiji. Gospodin O'Neill najavljuje da će se na isti način postupiti i sa ''Trepčom''. Zato, taj toliko pominjani Konzorcijum i njegovih 16 miliona dolara neće doprineti ničem drugom osim priprema da ''Trepča'' ili njeni delovi postanu primamljivi za davanje pod zakup. Ovde, pak, naširoko je obećavano i govoreno da se ''Trepča'' priprema za pokretanje proizvodnje pod javnim menadžmentom i da će se tu zaposliti na hiljade radnika.

Ne treba očekivati da će komercijalizacija doneti neku značajniju kratkoročnu i dugoročnu dobit kosovskoj privredi i društvu, ili u najmanju ruku ne u tolikoj meri koliko se propagira. Gospodin O'Neill ocenjune da za mnoge proizvodne objekte neće biti zainteresovanih za uzimanje pod zakup i njih će uništiti vreme zbog ''nepostojanja njihove razvojne perspektive u novim uslovima''. Međutim, logika uzimanja pod zakup i investicija da bi se postalo vlasnikom nije isto. Zato, interesovanje za uzimanje pod zakup ne može biti kriterj za procenu perspektiva nekog od proizvodnih objekata ili njegovih potencijala. Tako, možda bez razloga, mogu se izgubiti na hiljade radnih mesta. Zatim, približno za deset godina zatvara se put eventualnim investicijama inostranog privatnog kapitala u takve objekte i njihove potencijale. Nema vlasnika finansijskog kapitala koji bi investirao u proizvodne objekte sa spornim vlasništvom. Zatim, za međunarodne predstavnike može to biti i beznačajno, ali za Kosovo i Albance je od prvorazrednog značaja činjenica kakav bi mogao da bude smisao odlaganja privatizacije za deset godina i kakvi se problemi u vezi sa vlasništvom mogu pojaviti nakon tog perioda. Gospodin O'Neill se u pomenutom članku , čak veoma jasno izjasnio čije bi vlasništvo mogla biti ova vrsta kosovskog biznisa.

Još od iznošenja prvih ideja, albanski eksperti su davanje pod zakup dočekali veoma kritično i sa sumnjom. Neki od njih su još tada rekli da komercijalizacija ne može biti zamena za privatizaciju, da ona nema oslonac u ekonomskoj logici, da će odlaganje ključnog problema privatizacije imati brojne i teške posledice i da se na taj način zatvaraju neki značajni putevi za ulazak privatnog inostranog kapitala. Oni su predlagali da UNMIK odmah pristupi pripremama, a zatim izvrši privatizaciju i da se sporna pitanja ostave sudovima na rešavanje u redovnoj proceduri. Približno, to su bili i ostali stavovi i predsednika Instituta Riinvest u Prištini, Muhameta Mustafe i nekih drugih eksperata ove institucije sa renomeom. U jednom od poslednjih javnih nastupa gospodin Mustafa je izjavio da davanje pod zakup ima ekonomsku logiku samo ako se to čini u roku od jedne do tri godine, i to kao priprema za privatizaciju. Bilo je i eksperata koji su se za davanje pod zakup izjasnili pozitivno, ali bez nekog istaknutog angažovanja tome u prilog.

Opšte uzev, među albanskim ekspertima nema aktivnih podržavaoca ove ideje. Na jednom sastanku održanom pre nekoliko dana u Privrednoj komori Kosova, najveći odjek imala je ocena da je komercijalizacija spas za privredu Kosova. Tokom ovog razgovora iznet je stav oko komercijalizacije kao neke vrste neizbežnog zla. Prema ovom mišljenju, privatizacija se ne može izvršiti zbog nedostatka zakonodavne infrastrukture, da je bolje izvršiti komercijalizaciju nego te objekte i potencijale prepustiti da vremenom propadnu i da komercijalizacija priprema te proizvodne objekte za privatizaciju.

AIM Priština, Feim REXHEPI