Sporovi oko nekretnina

Priština, 22.11.2000

Jedna službenica pri Opštinskom sudu u Prištini svaki dan posećuje razna naselja Prištine, kako bi evidentirala stanove u vlasništvu Srba ili Crnogoraca, koji su napustili Kosovo odmah nakon ulaska trupa KFOR-a. Iako je Srpkinja, (ime se ne pominje iz bezbedonosnih razloga) ona se ne boji ove "šetnje", pošto dobro govori albanski jezik i atraktivno izgleda. Njen cilj nije čuvanje ove imenovine, stvaranje registara kako bi kasnije od strane UNMIK-a ili nekog drugog zatražila da oni budu sačuvani ili pak da se "oslobode" stanovi koji su aktuelno uzurpirani, odnosno koje ne koriste njihovi pravi vlasnici. Njoj je to pre svega veoma dobar i profitabilan biznis. Njena prednost je u činjenici što radi u Sudu, što je Srpkinja i što je ostala na Kosovu, ali što ima mogućnost da često putuje u Srbiju kako bi uspostavila kontakte sa vlasnicima stanova srpske nacionalnosti, odnosno da posreduje u kupoprodaji nekretninama. Taj posao radi i jedna Albanka, takođe advokat (čije se ime iz istih razloga ne navodi), koja ima svoju "koleginicu" u jednom gradu u Srbiji sa kojom komunicira svakoga dana, posredstvom faksa razmenjuju liste i dokumente, ali se dešava i da se susretnu na nekom od graničnih prelaza kako bi potpisale papire i primile novac za obavljeni posrednički posao.

U Prištini se situacija u sferi kupoprodaje stanova svakodnevno menja. Aktuelno, nakon velikog zamaha koje je imala ova trgovina pre izvesnog perioda, naročito prošle godine, sada je osetno opala. Problem leži u činjenici da je ponuda mnogo manja nago potražnja. Prema informacijama nekih agencija koje se bave poslovima kupoprodaje nekretnina, kupoprodaja stanova u vlasništvu Srba je takoreći pri kraju, jer su uglavnom oni koji su se nudili na prodaju sada prodati, a izvestan broj njih je zauzet od "ljudi iz ratom razrušenih zona" ili od strane "porodica palih boraca", koje drugi građani nazivaju "partizanima" ili "padobrancima".

Međutim, što je manja ponuda, cene su u stalnom porastu, čak su ponekada i apsurdne. Dok, na primer, za izgradnju kvadratnog metra stambenog prostora u Prištini građevinari traže 500 maraka, cena prodaje stana po kvadratnom metru je dva i po puta veća. Da bi apsurd bio još veći, u zavisnosti od mesta gde se stan nalazi, ima i slučajeva gde se kvadratni metar ceni i po 2000 i više nemačkih maraka.

Međutim, čitava ova problematika povezana je i sa drugim problemima. Dešava se i to često da ako zainteresovana osoba za kupovinu stana stupi u kontakt sa vlasnikom Srbinom, ista je često primorana da pregovora i sa "padobrancem" ili "partizanom" (bio on iz urbane ili ruralne zone), a koji u zavisnosti od mesta gde se stan nalazi (uži ili širi centar) traže od tri do 25 hiljada maraka da bi napustili uzurpirani stan. U suprotnom, bez obzira na dokaze da je stan već plaćen vlasniku i pokazanu dokumentaciju o kupoprodaji, oni neće da izađu iz stana. Najčešće, da ne bi kasnije bilo većih "problema", novi stanar se odlučuje da plati traženu cenu i pravom vlasniku i onome ko je uzurpirao stan, birajući tako bezbedniju varijantu nego da u ovu "priču" uvuče na primer KFOR ili međunarodnu policiju.

Pošto je potražnja za stanovima velika, izvestan broj Albanaca koji uspeju da nađu način i metod da se sporazumeju sa "padobrancima " i "partizanima" oko kupovine stana od vlasnika srpske nacionalnosti, iste su kasnije i nudili na prodaju, ali po astronomskim cenama. Tu cenu podiže činjenica što je sada vlasnik stana Albanac, i jer se zainteresovani (koji imaju para) radije odlučuju na takav stan, nego na onaj u vlasništvu Srbina, nesigurni da se sutra može pojaviti bivši vlasnik i izjaviti da stan nikada nije prodat (što se u poslednjih decenuju dešavalo, mada su novac primili), ili pak da nesigurni da već sutra može da stupi na snagu neka nova Uredba o "povratku stanova. Tako na primer, jedan stan od 60 kvadratnih metara koji je sada u vlasništvu Albanca se prodaje i do 100 hiljada nemačkih maraka. Njihovu prodaju potpomažu i neke agencije koje se bave nekretninama, gde se cena po kvardatnom metru kreće 1 200 nemačkih metara, ukoliko se stan nalazi na višim spratovima zgrada i u širem centru, i do 2 300 - 2 500 DM po kvadratnom metru za stanove u centru grada i nižim spratovima.

S druge strane, ima advokata na Kosovu koji svojim klijentima Srbima ili Albancima objašnjavaju da se "padobranci" ili "partizani" mogu lako izbaciti na ulicu i da je za to potrebna samo adekvatna dokumentacija o vlasničkom pravu na stan, te da zatim nastupaju KFOR i policija koji "uljeze" izbacuju iz spornog stana. Međutim, ovaj posao se pokazao veoma opasnim. Uveliko kruže priče da je nekim advokatima zaprećeno, a da su neki čak i prebijeni od strane "partizana" koji su doznali koji je advokat poslao KFOR u određeni stan.

Još na početku mandata UNMIK-a na Kosovu, specijalizovana organizacija za pitanja nekretnina i stanovanja "Habitat" istupila je sa veoma zabrinjavajućim saopštenjem. "Postoji više od 100 hiljada sporova oko stanova na Kosovu", izjavili su tada odgovorni u "Habitat"-u.

Godinu dana kasnije u "Habitat"-u ponovo govore o sporovima, čak i pripremama koje vrše oko razmatranja tih sporova. Do sada se ne zna da je ijedan spor okončan mada se ova organizacija diči radom u Bosni ili u posleratnim periodima u drugim zemljama sveta. S druge strane, iz UNMIK-a je posredstvom posebnog saopštenja stavljeno do znanja da će razmotriti svaki slučaj kupoprodaje stanova i da će se nepravde korigovati, odnosno da će se "vratiti vlasničko pravo na stanje koje je bilo pre dolaska UNMIK-a na Kosovo". Iako je ovo saopštenje iznenadilo kosovare, oni ne veruju da bi to moglo da bude i realizovano.

Stvari su se korenito izmenile, ne samo zbog toga što Srba više nema u mnogim urbanim centrima Kosova, već i zbog toga što su raniji sporovi rešavani po logici jačeg. Proterivanje kosovskih Albanaca silom iz stanova i davanje istih na korišćenje Srbima, kao i poništavanje odluka od strane preduzeća o dodeli stanova, ili zajedničkom učešću radnika Albanca i preduzeća u kupovini stana (tj. suvlasničkom odnosu), sada su već zaboravljena pitanja. Iako su oni Srbi kojima su stanovi faktički bili poklonjeni u međuvrmenu njih i kupili, Albanci koji su nekada živeli u njima, kao korisnici društvenih stanova, sada smatraju da su se vratili u svoj stan.

Između ostalog se najavljuje i da bi se svi kupoprodajni ugovori ostvareni od 1989. godine mogli ponovo proveriti, kako bi se temeljno rešavalo pitanje vlasničkih odnosa sadašnjih i bivših građana Kosova. Nagoveštaja da bi konačno moglo da počne rešavanje urgentnih slučajeva odavno ima, međutim, barem javnosti nije poznato da li je nešto konkretno i urađeno. Oči i uši su ipak okrenute prema UNMIK-u. Opšti je stav da bi civilna Misija napravila pravo čudo kada bi uspela da razjasni mnoge sporne slučajeve oko vlasničkog prava na stambeni prostor na Kosovu.

AIM Priština, Ibrahim REXEPI