Predsednik (kandidat za predsednika) ili car (bez carstva)

Simeon Drugi u dilemi

Ustavni sud mora da se izjasni o jednom članu osnovnog zakona koji zahteva da je kandidat za predsednika zemlje zadnjih pet godina živeo u Bugarskoj.

AIM Sofija, 21.11. 2000.

Uoči sedme vizite Simeona Drugog i njegove supruge Margarite 17. novembra u Sofiji novom snagom su se razbuktale špekulacije oko njegovog eventualnog kandidovanja za predsednika.

Tema o budućnosti cara odavno zaokuplja pažnju monarhista u Bugarskoj ali je ovog puta ona dodatno napumpana zahtevom 76 poslanika da se Ustavni sud izjasni o tekstu: ".da je zadnjih 5 godina živeo u Bugarskoj". Neki koji već sanjaju da vide Simeona na čelu države - bilo kao cara ili predsednika, već prebrojavaju političke snage koje bi ga podržale. Očigleno da su se oni već pomirili sa mišlju da monarhizam nema bog zna kakve šanse u Bugarskoj. Ipak se pre toga mora čuti mišljenje ustavnih sudija.

Jer još kada su 1991. g. poslanici Velikog narodnog sobranja usvajali sadašnji ustav, u njega je upisan jedan čisto diskriminacioni tekst koji se odnosio na tačno određenu osobu - Simeona Drugog. Prema članu 93., st. 2. osnovnog zakona "za predsednika može biti biran bugarski građanin po rođenju koji odgovara uslovima za izbor narodnog poslanika i koji je poslednjih pet godina živeo u zemlji".

Čudno je zašto se Bugari koji su rođeni van Bugarske prema ustavu smatraju manje Bugarima. Kao i zašto predsednik ne može biti mlađi od 40 godina, dok premijer koji ima znatno više odgovornosti može. Simeon Drugi odgovara bar jednom od uslova u tom članu osnovnog zakona - ima 64 godine. Sem toga poslednjih nekoliko godina učinjeno je neophodno kako bi on odgovarao i nizu drugih uslova. Pronađena je njegova krštenica, objavljeno je da je on bugarski državljanin, izdata mu je lična karta, dobio je adresnu registraciju, a 1996. g. dobio je i jedinstveni matični broj - 3606166983.

Jedini sporni uslov ostaje "da je zadnjih 5 godina živeo u zemlji". Upravo o njemu trebalo bi da se izjasni 12 ustavnih sudija. Ukoliko Ustavni sud ostane veran svojoj praksi, trebalo bi da stane na put Simeonu Drugom, mada se u zahtevu 76 poslanika uopšte ne spominje njegovo ime. Oni su čak pokušali da sugerišu kako se radi o drugoj kategoriji Bugara - recimo, o ambasadorima u inostranstvu. Mada su kod njih stvari kristalno jasne - njih je u inostranstvo poslala sama država, oni plaćaju sve poreze u Bugarskoj, deluju faktički na bugarskoj teritoriji, kakve su ambasade itd.

Kazus sa Simeonom Drugim je daleko složeniji. Ali za pravnike koji su navikli da slušaju kakva sve ne tumačenja zakona možda neće biti iznenađenje ako se pokaže da termin "da je živeo u zemlji" označava u stvari da ima adresnu registraciju u Bugarskoj, da je plaćao čak samo lokalne poreze i takse i da je dolazio u zemlju bar dva puta. Čak i ako je tumačenje suda u korist Simeona Drugog, nije nikako jasno hoće li se on kandidovati za predsednika ili neće. Za sada on uporno ćuta po tom pitanju. I ništa čudno da nastavi sa ćutanjem čak i posle ustavnog tumačenja. Jer čak i da mu ono odgovara, Simeon Drugi mora biti uveren da će iza ideje o njegovom kandidovanju za predsednika stati dovoljno političkih snaga da bi ga podržale. I on je možda u Sofiji upravo zbog toga - da bi se ubedio na šta može računati. Letos je kraj groba svog oca Borisa Trećeg u Rilskom manastiru Simeon dobacio: "jednoga dana ću možda i ja doprineti, pre no što ostarim, da se zaista dogodi čudo o kome sanjamo. I neka se ono dogodi!"

Sa moralne tačke gledišta ideja o "caru-predsedniku" nije održiva. Ali kao da je ona prirasla za srce Simeona Drugog, bez obzira što bi to značilo da prizna republiku koja je nametnuta 1946. godine referendumom za koji se kasnije tvrdilo da je falsifikovan.

Godine 1998. Simeon Drugi je prodao na licitaciji ordene svog dede Ferdinanda. Tada je on doveo u sumnju svoj visoki moral. Moguće je da je ovim potezom želeo da demonstrira svoju spremnost da okrene leđa monarhističkim tradicijama i da prihvati da se jednoga dana kandiduje za predsednika Bugarske umesto da se vrati kao car. Ipak, trebalo bi da Simeon ima u vidu da mu šanse nisu velike. Sem kruga monarhista kojih nije toliko mnogo, teško da bi iza njega stale široke narodne mase - Bugarin je u načelu republikanski raspoložen. A i sam Simeon nije pružio jasne dokaze da bi mogao biti od koristi domovini svojim vezama sa svetskom elitom. Ukoliko ih zaista ima, nije bar postalo jasno da li je lobirao za Bugarsku ili ne.

Pored svega ostalog Simeon je 1997. g. pružio podršku Ujedinjenju za nacionalnu saglasnost. Ovim svojim korakom on se povezao sa određenim političkim snagama i nije se mogao izdvojiti kao stvarno natpartijska i konsolidujuća figura kakva je očigledno neophodna Bugarima. Međutim, Simeon Drugi se nije odrekao svojih ambicija. Nakon dugog iščekivanja on se opet pojavio na sceni, odabravši pravi trenutak za to. Sada je poverenje Bugara u vladajuće snage poljuljano, umor zbog svemogućih reformi je ogroman pa su ljudi spremni da založe na nešto novo, različito. Tle je izuzetno povoljno za pojavu neke nove stvari pa je možda Simeon procenio da je došlo vreme da baci seme.

Međutim, svojim krhkim šansama da eliminiše sadašnjeg predsednika Petra Stojanova Simeon Drugi rizikuje da ga političke snage upotrebe. Leve snage nemaju ništa protiv njegove kandidature. Za sada one nemaju svog čoveka za taj položaj. A sem toga Simeon bi "pojeo" deo glasova za Petra Stojanova, ili svakog drugog "plavog" kandidata, a ne kandidata Bugarske socijalističke partije, bilo ko on bio. U štabu "nezavisnog-plavog" Petra Stojanova zabrinuti su takvim razvojem situacije i nije nikako slučajno što se već potkradaju informacije da je predsedništvo izvršilo pritisak na Ustavni sud.

Za vreme svoje poslednje vizite Simeon je odbacio kao "spekulacije" tvrdnje da će se kandidovati za predsednika. On je istakao da taj kazus tangira puno ljudi ali je ponovo iskoristio priliku da dobaci kako se pitanje poslanika Ustavnom sudu odnosi na "ljude koji su kao i ja po nevolji živeli u inostranstvu, ali koji bi veoma voleli da se uključe u politički život". Pored opipavanja tla u vezi sa eventualnom njegovom kandidaturom za predsednika, Simeon Drugi je iskoristio svoju vizitu i da bi pokušao da sredi probleme u vezi sa povratkom njegovih brojnih poseda. Za sada Simeon nije stupio u vladavinu nijednog od svojih poseda koje mu je država vratila pre 2 godine. Nije slučajno što se on smestio u hotelu "Kempinski-Zografski" u Sofiji.

A inače, ima bogat izbor gde bi mogao da odsedne: dvorac Vrana, 15 km od centra Sofije, sa raskošnim parkom koji je projektovao i zasadio Švajcarac Danijel Nef, zatim dvorac Sitnjakovo u planinskom odmaralištu Borovec koji je podigao car Ferdinand, najveći i najblistaviji planinski dvorac Koburggota u Bugarskoj - Carska Bistrica u Borovcu koji je stvorio Aleksandar Batemberg, lovački dom Sarađol u Rili, kuća u selu Banja kod Karlova, sa mineralnim izvorom koju je sagradio Boris Treći, dvorac Kričim, omiljeno mesto već pokojne carice majke Joane, dva planinarska doma u opštini Govedarci. Sem toga njegov je i predeo Sokolec kraj Samokova, ima zemlju u Evksinogradu - 6090 kv. m. oko dvorca i 10460 kv.m. vinograda u predelu Monastir, kao i još 1800 ha šuma i livada u rejonu Borovca.

Problem sa imovinom je nesumnjivo važan za carsku porodicu, ali kao da je za Simeona važnije da stekne sva politička prava. I tek kad ih dobije, ako se naravno Ustavni sud izjasni u njegovu korist o kazusu "da li je zadnjih 5 godina živeo u Bugarskoj", biraće između mogućnosti da se kandiduje za predsednika ili da ostane car, ali bez carstva.

Plamen Kulinski (AIM)