Otvaranje vrata dobrosusedskim odnosima

Jugoslovensko-makedonski odnosi

AIM, Beograd, 17. 11. 2000.

"Makedonija je zemlja sa kojom Jugoslavija ima najmanje otvorenih pitanja, mada je jedno od njih i teritorijalno razgraničenje. No, 90 odsto problema vezanih za utvrdjivanje granica je do sada rešeno, ostaje samo da se posao privede kraju" . Ovim rečima ispratio je šef jugoslovenske diplomatije Goran Svilanović, svog makedonskog kolegu Aleksandra Dimitrova, koji je u Beograd stigao kao prvi ministar spoljnih poslova jedne bivše jugoslovenske republike nakon demokratskih promena u SRJ. Srdačnost susreta i otvorenost u razgovorima koje su obe strane ispoljile tokom jednodnevnog boravka makedonskog ministra inostranih poslova u glavnom gradu Jugoslavije nagoveštavaju brze promene u odnosima dve susedne države koje su pune diplomatske odnose uspostavile još aprila 1996.godine.

Od tada, medjutim, u jugoslovensko-makedonskim odnos ima nije bilo vidljivije uzlazne linije.Naprotiv, kako je vreme proticalo tako su zahladjenja bivla sve očitija, da bi kulminirala neposredno uoči septembarskih izbora u Jugoslaviji kada su vlasti u Beogradu uskratile dozvolu za prelet aviona delegaciji Makedonije na čelu sa šefom diplomatije Aleksandrom Dimitrovom, koja je trebalo da doputuje u Crnu Goru.

Kada su ministri inostranih poslova SRJ i Makedonije Milan Milutinović i Ljubomir Frčkovski, pre četiri godine potpisali sporazum o normalizaciji odnosa, tadašnja jugoslovenska vlada na čijem je čelu bio Radoje Kontić konstatovala je "da puna normalizacija odnosa dveju susednih zemalja predstavlja bitan faktor sveobuhvatne stabilnosti u reginu" i još konstatovano da prvi korak nakon uspostavljanja punih diplomatskih odnosa mora biti utvrdjivanje državne granice. Zvaničnici i jedne i druge strane ponavljali su da "tu ne bi trebalo da bude nikakvih značajnijih problema, jer ni jedna od država nema teritorijalnih pretenzija prema drugoj". Otuda, nikome nije bilo neobično to što u razgovorima na ovu temu nikada nije upotrebljavan termin ni odredjivanje ni uspostavljanje granica, već uvek utvrdjivanje, što je trebalo da sugeriše da predstoji samo zvanični dogovor oko pretvaranja nekadašnje administrativne granice od 231 kilometara u formalno državnu.

Ispostavilo se, medjutim,, da sve nije tako. Četiri godine je prošlo u veoma jalovim, sporadičnim susretima medjudržavnih komisija koje su , kako je to naglasio ovih dana i sam Svilanović, susrete završavale "samo usvajajući zapisnike o predhodno održanom sastanku".U javnost su povremeno procurele informacije o tome da jedna ili druga strana postavljaju "nove zahteve" Raščlanjivanjem njihove suštine sasvim je jasno da nikakva šuma, pašnjak pa čak ni selo sa tri zaseoka u kojima živi ukupno 505 ,uglavnom,staraca što je jugoslovenska strana navodila kao prepreku da se postigne sporazum, niti sudbina spomen sobe ASNOM-a u manastiru “Prohor Pčinjski” kada je reč o makedonskoj strani, nisu bili pravi razlozi za rešenje razgraničenja.Vreme je najbolji svedok da je glavni kamen spoticanja zapravo bila politička kalkulacija zvaničnog Beograda i njegova želja, kako neki analitičari procenjuju da drže "Makedoniju na uzdi", odnosno da "pitanje granice mogu u nekim trgovinama da postave kao svoj adut". Ima i onih analitičara koji su tvrdili još u vreme potpisivanja sporazuma o normalizaciji odnosa SRJ sa Makedonijom da se Jugoslavija na ovaj korak odlučila pritisnuta zahtevima Evropske unije posle Dejtona, kako bi dokazala da sredjivanjem svojih odbnosa sa susedima ispunjava uslove za normalizaiju odnosa i sa EU. Makedonija je tada izabrana kao "laka" zemlja, sused sa kojim Jugoslavija treba samo, kako je to prilikom potpisivanja sporazuma i istakao Milan Milutinović, "da učini i de jure ono što je bilo de fakto".Jer, ne treba zaboraviti da je Makeodnija za sve vreme izolacije SRJ zbog ratova u Hrvatskoj i BiH bila njen jedini izlazak u svet, da je najveći deo ekonomskih poslova obavljan preko Makedonije ili spskih firmi u ovoj zemlji, da je odatle najbezbolnije stizala potrebna nafta.

Polazeći najviše od odnosa, koji se nisu prekinuli ni jednog trenutka nakon raspada zajedničke države, jugoslovenska i makedonska strana su uz dosta pompe pet meseci posle razmene ambasadora, prilikom boravka tadašnjeg premijera SRJ Radoja Kontića Skoplju, potpisali i Sporazum o slobodnoj trgovini .Njime je bilo predvidjeno da se trgovina obavlja uz samo 1 odsto troškova evidentiranja, uz zadržavanje kvota za mali broj roba u oblasti crne metalurgije i poljoprivrede i dozvola u oblasti saobraćaja, uz odluku o njihovom sukcesivnom smanjenju, i potpunom ukidanju do 1999. godine.Kako je sve to funkcionisalo u praksi najbolje pokazuju podaci da je promet izmedju dve zemlje pre normalizacije odnosa, dakle u vreme sankcija , bio 2,5 milijarde dolara, da bi u godini normalizacije razmena bila svedena na 1,2 milijardu, a lane na manje od 500 hiljada dolara.U ovom trenutku cilj od 1 milijarde dolara razmene čini se skoro nedostižnim snom, jer kako tvrde privrednici, naročito oni iz Makedonije, mešanje "politike u privredne tokove je bilo i ostalo Pogubno". Jugoslavija je uprkos sporazumu, kada god se suočavala sa unutrašnjim teškoćama u proizvodnji, zavodila nova ograničenja prema makedonskim partnerima.Dešavalo se tako da su vagoni natovareni semenskom pšenicom trulili na šinama, roba se u kamionima kvarila, a sa njom i poslovni kontakti privrednika. Nesigurnost u poslovanju posrtala je najveća prepreka medjusobnoj saradnji dve privrede. Privrednici su ukazivali i na problem neregulsanog platnog prometa, često menjanje propisa,uvodnjenje obaveze polaganja deviza prilikom svakog izvoznog posla na račun NBJ,visoke margine izmedju zvaničnog i šticovanog kursa dinara i sve ostale administrativne barijere,no političari su na sve samo klimali glavom .Ne čudi otuda što je jugoslovenska privreda tokom devet meseci ove godine u Makedoniju uspela da izveze robe samo u vrednosti od 155 miliona dolara a da iz Makedonije uveze robu u vrednosti od 95,3 miliona dolara. Iako ovi iznosi predstavljaju rast u odnosu na prvih devet meseci prošle godine od čak 24,9 procenata, jasno je da privrednici dve države nikako ne mogu biti zadovoljni postignutim rezultatima. Na to posebno ukazuje makeodnska strana koja raspolaže nešto drugojačiojim podacima od onih jugolsovenskih a što je posledica toga da SRJ ne uračunava u ukupni obim razmene sve ono što Makedonija ostvaruje u izvozu i uvozu sa Kosovom i Crnom Gorom.

Štaviše, okretanje dela makedonskih privrednika tržištu Kosova gde su naročito svoju šansu videle gradjevinske i transportne firme, kao i Crnoj Gori koja je bila pogodno tržište za poljoprivredne proizvode ,uz neke političke ocene premijera Ljupča Georgijevskog, učinilo je odnosi izmedju SRJ i Makedonije proteklih meseci ozbiljno zahladne.To,medjutim, nije smetalo srpskim privrednicima da Makedoniju i dalje vide kao na "veoma pogodno tlo za sumnjivo poslovanje".Naročito je ovo došlo do izražaja nakon odluka EU da uvede crne i bele liste za privredu Srbije.Da bi izbegli blokadu zemalja EU, firme sa "crne liste" ponovo su svoja sedišta i pare počeli da premeštaju u Skoplje, što je dosta uzburkalo inače posvadjane političke duhove u Makedoniji. Vladajućem VMRO DPMNE i opozicionom bloku okupljenom oko SDM, takve "srpske" firme postale su prava moneta za potkusurivanje.Na spisku kojeg je sačinio MUP Makeodnije našlo 28 firmi kojima se pripisuje da su radile na pranju novca sa firmama bivšeg jugoslovenskog predsednika našle su se recimo Balakanstil, Skopska pivara, OHIS,Feršped, Makedonija tabak, sve makedonske banke.Veliku aferu u Makedoniji izazvalo je i ubistvo srpskog biznismena Vanje Bokana u Atini za čije se ime vezuje šverc makedonskih i stranih cigareta u Srbiju a "sve za račun firmi sina Slobodana Miloševića".U odnosu na ove afere, nedavno hapšenje finansijskog direktora Duvanske industrije Vranje iz Bujanovca Bogoljuba Milosavljevića koji je u Makedoniju pokušao da prenese 150 hiljada DM, palo je brzo u zaborav .Mnogo su zanimljivije bile i ostale transakcija koje je sin bivšeg podpredsednika srpske vlade Dragana Tomića obavio u Makedoniji kupujući kontrolni paket akcija Hladne valjaonice u Skoplju, afere o prodaji fabrike cevi u Kumanovu, one o veoma sumnjivoj ulozi jednog poslanika Sobranja u aferi oko prodaje bakra iz SRJ i slične.

Kada se svemu ovome dodaju i problema koje je makedonskoj vlasti zadavao jugoslovenski ambasador Zoran Janaćković, zbog čega je javnost više puta tražila da bude proglašen personom non grate, makedonski predsednik Boris Trajkoviski, opisujući odnose izmedju SRJ i Makedonije nije krio da "zvaničnih kontakta izmedju SRJ i Makeodnije praktično i nema osim što se povremeno sastanu medjudržavne komisije ili razmene demarši". Da makedonski predsednik nije bio daleko od istine potvrdjuje niz detalja. Da bi Sporazum o slobodnoj trgovini mogao da funkcioniše trebalo je postpisati čak 36 sporazuma.U četiri godine nakon normalizacije odnosa nije potpisan ni jedan medjudžavni sporazum koji bi se odnosio na rešavanje životnih pitanja gradjana sa obe strane granice iako u Makedoniji , prema zvaničnim podacima živi 40 hiljada Srba, dok na ovoj strani granice ima možda čak i nešto više Makedonaca. Dvema državama kao da se nije žurilo da sklope sporazume makar o socijalnom i penzionom osiguranju, kao ni da regulišu pitanja svojine.Koliko je makedonski predsednik bio u pravu svedoči i podatak da je poslednji zvanični kontakt na višem državnom nivou okončan je uzvratnom posetom tadašnjeg makedonskog premijera Branka Crvenkovskog Beogradu, jula 1997.godine.

Dolaskom Aleksandra Dimitrova u Beograd, odnosi SRJ i Makedonije vraćaju se takoreći na sam početak. Ako je verovati onome što su Dimitrov i njegov domaćin Goran Svilanović najavili, moglo bi se dogoditi da se propušteno medjutim brzo nadoknadi. Ako već nema otvorenih pitanja oko granice, ona bi lako mogla konačno da bude utvrdjena možda već do kraja godine.Ukoliko se ova očekivanja ostvare to će sigurno veoma podsticajno delovati i na druge korake u medjusobnim odnosima. "Vrata dobrosusedske saradnje sada su širom otvorena" poručila su dvojica ministara inostranih poslova.To se svakako ne sme propustiti a ne iskorisiti, bez ikakvih kalkulacija ma koje vrste.

Tatajana Stanković (AIM)