Hrvatski privrednici u Beogradu

AIM, Beograd, 17.11.2000.

Posle demokratskih promena i otvaranja Jugoslavije, Beograd je bukvalno preplavljen stranim delegacijama, pre svega onim iz razvijenih evropskih zemalja koje Jugoslaviji donose ili nude humanitarnu pomoć. Ako je išta izavalo posebno interesovanje, posebno u privrednim krugovima, onda je to poseta brojne delegacije privrednika iz 450 firmi iz Hrvatske. Oni Beogradu nisu nudli humanitarnu pomoć već obnavljanje privrednih veza dve države. Sa jugoslovenske strane u razgovorima je učestvovalo preko 500 preduzeća. Uvodna izlaganja predstavnika PKJ Drage Šofranca i Privredne komore Hrvatske Nadana Vidoševića u hotelu Hajat saslušana su, bukvalno, na nogama, jer je bilo tri puta više posetilaca od broja stolica.

Dolazak neuobičajeno brojnih gostiju iz Hrvatske i ništa manjeg jugoslevenskog privrednog korpusa objašnjen je željom da se sruši podignuti zid između dva suseda, čije su privrede u nekadašnjoj zajedničkoj državi bile i najkomplementarnije. Godišnja vrednost privredne razmene dostizala je u bivšoj SFRJ milijardu dolara, a sadašnji rekord je dostigao 50 miliona DEM.

Nadan Vidošević, predsednik Hrvatske gospodarske komore je posetu objasnio kao pokušaj obnavljanja prekinutih poslovnih odnosa, a privrednicima je poručio da i pored "protisaka budu hrabri čak i kad im bude neugodno, jer treba da pomisle da rade za svoju decu..." Uostalom, rekao je Vidošević i Hrvatska i Jugoslavija pretenduju uključenju u srednjeevropsku zonu slobodne trgovine kao i u Evropsku uniju. Ako smo spremni za otvaranje prema ostalima zašto to ne učiniti i izmedju dveju zemalja, izmedju kojih nema jezičkih barijera, gde se privrednici dobro poznaju.U Jugoslaviji ljudi poznaju hrvatske proizvode kao što su i jugoslovenski proizvodi poznati hrvatskim kupcima".

Predstavnici privrednih komora SR Jugoslavije i Hrvatske su rekli da izmedju dve zemlje što pre treba uspostaviti platni promet i saobraćajne veze, ukinuti vize i omogućiti slobodnu trgovinu,dok su prisutni iz privrednih komora komora Hrvatske, SRJ, Crne Gore, Vojvodine i Beograda potencirali što brže otvaranje predstavništava komora u Hrvatskoj i Jugoslaviji i insistiranje kod vlasti u svojim drzavama da ukinu formalne prepreke za saradnju.

Bilo je gotovo neverovatno kojom brzinom su u Beogradu potpisivani ugovori o saradnji: mašinska industrija iz Niša obnoviće saradnju sa zagrebačkom "Utenzilijom".Ugovore su potpisali i beogradska "Lola" i Korporacija "Dalit" iz Daruvara". Ista daruvarska firma produžila je ugovor vredan pola miliona nemačkih maraka i sa fabrikom "Toza Marković" iz Kikinde. Kasnije su sporazumi sustizali jedan drugog pa ih je na kraju bilo teško precizno prebrojati. Na skupu se takodje saznalo da se nedelju dana pre beogradskog susreta, zagrebačka "Pliva" dogovorila sa niškom veledrogerijom o uvozu lekova vrednom sto hiljada nemačkih maraka. Nekoliko meseci ranije isporuku robe tržištu Srbije započeo je "Kraš". Prve pošiljke su stigle i iz "Mirne", dok "Dalmacijavino" uveliko pregovara sa bivšim i budućim kupcima u Srbiji.

Obe strane su svesne da ih do ostvarenja pune saradnje očekuje mukotrpan posao u savladavanju prepreka koje su postavile njihove države. Pored gotovo istovetnog teškog materijalnog stanja koje se manifestuje u velikom broju nezaposlenih, malim platama, nelikvidnosti privrede, visokog spoljnog duga, tehnološke zaostalosti, pred privrednicima je obaveza da od svojih država zahtevaju ublažavanje restriktivnog viznog režima, a od banaka uspostavljanje međusobnog platnog prometa.

Obostrana je želja za uspostavljanjem slobodne trgovine, ukidanje dvostrukog oporezivanja, kao i otklanjanje drugih barijera. Privrede Jugoslavije i Hrvatske su u poslednjih 10 godina toliko obogaljene da jedna drugoj ne predstavljaju opasnost. Društveni proizvod Hrvatske iznosi 20 milijardi dolara, što je skoro dvostruko više od jugoslovenskog, a spoljni dug od 10 milijardi dolara dvostruko manji od srpsko-crnogorske privrede. Oko 20 odsto radno sposobnih Hrvata su nezaposleni, a još toliko ih radi bez primanja plata i u tom pogledu kao da je preslikano jugoslovensko stanje. Hrvatska s dvostruko manjim brojem stanovništva ima milion penzionera, odnosno svega 260 hiljada manje od Srbije. U bivšoj SFRJ srpska i hrvatska privreda sačinjavale su 52 odsto društvenog proizvoda zajedničke države. Na svaka dva sata iz Beograda su kretali vozovi prema Zagrebu i obrnuto. Putni saobraćaj je bio toliko intezivan da se na autoputu dugom 400 km. između ova dva grada praktično vozilo u jednoj neisprekidanoj koloni. Sada, pričaju gosti iz Zgreba, vozeći se od Slavonskog Broda do jugoslovenske granice ( oko 100 km. ) sreli su svega pet automobila. Nekadašnje dve glavne žile kucavice, autoput i železnička pruga, su gotovo zarasle u korov. Prema hrvatskoj proceni autoput na hrvatskoj strani vredan je 2 milijarde DEM. Beogradski CIP, zadužen za gradnju brzih pruga zaboravio je na pravac Beograd-Šid, tako da na ovoj relaciji ( stotinjak km. ) put vozom traje tri sata.

Ohrabreni dobrom atmosferom, koji su uspostavili privrednici, novinari su se usudili da pitaju kakve su mogućnosti za letovanja na hrtvaskom delu Jadrana, gde je nekada gravitirao najveći broj turista iz Srbije. Prema oceni Nadana Vidoševića preuranjeno je gajiti iluzije za brzo vraćanje na bivše stanje. To se objašnjava još svežim ranama ratnog okršaja zbog kojih nisu isključeni pojedinačni incidenti, koji bi mogli da pokvare kolektivne napore za uspostavljanje intezivnije saradnje. Veća turistička poseta bi trebala da usledi kao posledica novog naraslog međusobnog poverenja.

Onaj ko je na ovaj susret došao s nadom da će sresti poznanike iz lepših vremena, kao i ugledati imena poznatih hrvatskih firmi ostao je razočaran, jer je najveći deo njih nestao s privredne scene. Poznata hrvatska brodogradilišta za koja je radila srpska metalna industrija nisu primećena na ovom skupu. Za najveći broj nekada velikih firmi dobijen je istovetan odgovor: otišli u stečaj ili likvidirani. Sa srpske strane pak velike firme još postoje, ne zato što dobro rade, već što nisu stigle na red za likvidaciju, privatizaciju ili preuredjenje.

Privrede obe države okrenute su prema zajedničkom cilju: ulasku u Evropsku uniju. U stanju u kakvom se nalaze one tamo nemaju šta da traže, jer ne mogu da izdrže konkurenciju. Privrednicu su, izgleda shvatili, da međusobna saradnja predstavlja uslovljenu neizbežnu fazu u kojoj bi se koliko-toliko osposobili za oštru konkurenciju na evropskom i svetskom tržištu.

Beogradjani su ovih dana prekupirani strujom, grejanjem i lekovima. Mnogi od njih verovatno i nisu bili zbog restrikcija u prilici ni da vide ni da čuju za dolazak hrvatskih privrednika. Prvi vidljiviji tržišni šok doživeli su pre otprilike pola godine, kada su se u radnjama bez ikakvih najava o saradnji i obajšnjenja pojavili hrvatski deterdženti poput "Faksa" i mnogih drugih "Saponijinih" proizvoda. Bez obzira na iznenadjenjekupovali si ih bez gundjanja i nacionalističkih upadica. "Plivini" lekovi kojih poodavno, doduše u malim količinama ima na jugoslovenskom tržištu, u privatnim apotekama na boljoj su ceni od "Galenikinih" koji su se mogli dobiti i besplatno i na recept. Razlog svakako nije dubok džep grajdana Srbije, već strah od kineskih sirovina koje su u tonama stizale u ovu najveću jugoslovensku fabriku lekova. Jugoslavija ima tržište, a Hrvatska prozivode poznate ovdašnjim kupcima i željne svega. Obostrana bitka za preživljavanje i egistenciju, mogla bi biti i prvi signal uspostavljanja normalnog življenja.

Raromir Petković AIM