Zatvorenici, protesti, manipulacije

Priština, 15.11.2000

Kosovsko Nacionalno pozorište, koje se nalazi u centru Prištine, može se "pohvaliti" da na svojim stepenicama i foajeu već devet dana uzastopce beleži najveći broj ljudi, u odnosu na sve teatre u regionu. Ko zna, možda i šire. Međutim, ljudi okupljeni danima, nisu bili samo posvećeni gledaoci ili "pomodari" koji prate nove predstave kako bi drugima pričali da su "prvi gledali predstavu". Ovoga puta najveći broj okupljenih bili su sami "akteri" jedne drame čije scene uopšte ne uvažavaju teatarska pravila. Žene, starci i deca iz raznih delova Kosova stoje tu danima, u očekivanuju neke vesti o više stotina njihovih bližnjih koji se još uvek nalaze po zatvorima u Srbiji. Najveći deo njih je premešten u te zatvore po završetku rata na Kosovu, a uhapšeni tokom intervencije NATO na srpske ciljeve. Isprva je bilo pretpostavki da su oni taoci Miloševićevog režima te da ih on drži za "političku nagodbu". I, ako su kosovski Albanci imali nekog razloga da se raduju promenama u Srbiji, onda je to bila nada da će nove srpske "demokrate" (kako ih svet naziva) napraviti prvi veliki korak ka "pomirenju" - tj. osloboditi albanske zatvorenike. Posebno što se imala u vidu I činjenica da se međunarodna zajednica više nije mogla pravdati kao do sada da "se ništa ne može uraditi sve dok se Milošević nalazi na vlasti".

Međutim, međunarodna zajednica koja je "zaboravila" albanske zatvorenike prilikom sklapanja vojno - tehničkog Sporazuma potpisanog juna 1999. godine u Kumanovu, izgleda da ih je ponovo "zaboravila" u žurbi za ponovni prijem "razmetnog sina iz Beograda u svoje dvorište". Izbijanje nemira u nekoliko najvećih zatvora u Srbiji užasnulo je porodice albanskih zatvorenika. Preplašeni da bi nasleđena neprijateljstva iz vremena rata mogla uticati da njihovi bližnji postanu žrtvama napada srpskih zatvorenika, započeli su proteste s nadom da će oni uticati na pojačavanje pritisaka na Beograd kako bi njihovi bližnji bili oslobođeni. Izbijanje nemira upravo u vreme kada se mnogo govorilo o mnogoočekivanoj amnestiji, uverilo ih je da su njihovi bližnji ostali to što su bili I ranije - "politički taoci". Na stotine ljudi je isprva tražilo da se garantuje bezbednost njihovim članovima porodica, zatim i njihovo bezuslovno oslobađanje. Mnogi od njih su se ukopali u centru Prištine i drugih gradova kako bi dočekali najpoželjniju vest u njihovom životu. Drugi se pak započeli štrajk glađu, a treći I kako izgleda oni koji su najmanje imali razloga za istinsku bol, govorili su da bi "mogli preduzeti i radikalne akcije - kidnapovanje Srba I njihovu razmenu sa zatvorenicima". Na ovu pretnju radikalnije grupe iz Podujeva odgovorio je porparol međunarodne policije Derek Čapel koji je poručio da će se takvi akti smatrati kriminalnim bez obzira na navedeni razlog.

Nasuprot haosu koji se stvara neorganizovanim okupljanjima, blede su bile izjave međunarodnih zvaničnika na Kosovu da "čine sve što je u njihovoj moći za osiguravanje bezbednosti zatvorenika I ubrzavanje procesa njihovog oslobađanja". Administrator OUN za Kosovo Bernar Kušner je uspeo da izvuče jedno Saopštenje (doduše neobavezujuće) I od Generalnog sekretara OUN Kofija Anana. Kušner je izjavio da koristi sav svoj uticaj kako bi podstakao zapadne vlade da izvrše pritisak na Beograd za oslobađanje albanskih zatvorenika. Međutim, Beograd je već bio obezbedio brojne "alibije" za usporavanje tog procesa. Nakon pobune srpskih zatvorenika, koji su se prema srpskim zvaničnicima "bratski" starali o svojim albanskim "kolegama", usledila je I "pobuna" zatvorskih radnika. Otac Sava Janjić iz Srpskog nacionalnog veća koje se takođe zalaže za oslobađanje svih političkih albanskih zatvorenika izneo je mišljenje da se oni najverovatnije neće osloboditi do održavanja srpskih izbora. "Ja neznam kako bi Koštunica mogao pravno da realizuje ovo pitanje bez konsultacija sa srpskom vladom" izjavio je otac Sava Janjić. Ovde se pak smatra da novi predsednik "još uvek nezna dokle doseže njegova vlast I gde počinje vlast njegovog prethodnika", te da zbog toga I ne može da žuri. Ciničniji primećuju da kada on ne žuri, žure drugi. OEBS je vratio stolicu Beogradu usred drame zatvorenika, i to čak i uz blagoslov Albanije. Za Albance je ovo bila prava "bomba", ali nisu uspeli ni da se otrezne, kada je Bodo Hombah prvi čovek Pakta stabilnosti ušao u Beograd I otvorio "kesu" Evrope. Na stotine demonstranata na Kosovu I dalje su uzvikivali: "Za svaki povratak u međunarodne strukture Jugoslaviju treba usloviti oslobađanjem zatvorenika".

A kao što se obično dešava u takvim slučajevima, uprkos strahu i besu porodica zatvorenika, na scenu su odmah izašli i oni koji su skloni da "meterjalizuju" sve, zašto ne i bol ljudi. U dugim redovima na stepenicama pozorišta stajali su i "pesnici" bez knjiga, "glumci" bez uloga, "režiseri i scenaristi" koji su tu po prvi put uspeli da obave njihov "nesrećni zanat". Ispovestima onih koji imaju zatvorene ili nestale tokom poslednjeg rata pridodavane su I "mirođije" onih koji su pisali školske sastave o svojoj deci. U ovom protestu koji je ponekada poprimao i tragikomične prizore, izgleda da trezvenost izgubila I mnoga sredstva informisanja. Sa dugim storijama i bez ikakve profesionalne selekcije ona su se pretvorila u "nosioce foklornog duha koji je već zahvatio proteste".

Prilazi Prištini pretvorili su se u "reke" mladića I onih srednjih godina koji su dolazili iz Đakovice, Drenice, Peći, Kačanika i drugih delova Kosova, kako bi probudili građane glavnog grada koji "spavaju pred sudbonosnim pitanjima". Mnogi od njih se nisu libili da "podsete Prištince da su spavali i kada se krv lila na Kosovu", ali da "više ne mogu da spavaju, jer se dešava narod". Takvi nisu bili lenji da neke koji su imali hrabrosti da otvore svoju radnju ili prodavnicu u toku protesta podsete da se "izdajstvo kažnjava".

Scena podignuta na stepenicama pozorišta još u vreme "Dana protiv nasilja", a maksimalno korišćena i tokom predizborne kampanje, sada se pretvorila u "tribinu" za upućivanje poziva za koordinisano delovanje I "herojsko držanje" do realizacije "postavljenih ciljeva". Obični posmatrač bio bi zadivljen usled izražene solidarnosti , počev od dobrih reči, pa sve do ćebadi pod kojima su starci, žene i deca nastojali da pobede hladnoću, i kada se povećavao broj onih koji su tražili lekarsku pomoć. Novinaru koji bi čekao na intervju sa nekim od organizatora protesta smeštenih u foajeu Nacionalnog pozorišta mogla je zapasti za oko grupa ljudi kojoj se daje infuzija i koji su pratili umornim očima "dinamiku" delovanja čelnika Organizacionog odbora protesta koji su trčali sa pismima, telegramima i apelima u rukama. U blizini naslagana hrana, upravo nasuprot štrajkača glađu!.

Na sceni, iako sa distance predstavnici političkih partija su dolazili i odlazili uveravajući demonstrante da su uz njih i da čine sve za oslobađanje njihovih ljudi. Neki od njih su čak dolazili direktno iz značlajnih ureda, gde su dobijali garancije da ovo pitanje napreduje I da je potrebno da istraju. Posmatrači, tj. oni najskloniji da na stvari gledaju sa sumnjom, izneli su da neki političari pokušavaju da testiraju svoje buduće glasače, a zašto ne I "buduće militante za realizovanje njihovih pitanja".

Bilo kako bilo, protesti su takoreći blokirali u potpunosti život na Kosovu. Pre nekoliko dana Kosovo se, kako su to iznosile I strane diplomate, nakon lokalnih izbora pridružilo svetu demokratije I da ideja njegove nezavisnosti nije više tabu. Naviknuti godinama da budu tretirani kao žrtve, Albanci su ponovo Kosovo pretvori u "humanitarno" pitanje. I to se, kažu ovdašnji analitičari dešava se kada se u Savetu bezbednosti OUN čeka i rasprava o njegovoj budućnosti. U Dejtonu, gde je pre pet godina uspostavljen mir u Bosni, a Kosovo se pominjalo samo u novinama, pozvani su i predstavnici Albanaca - Rugova I Thaci. Tamo bi se moglo pokrenuti I pitanje političkog statusa Kosova. Na predstojećem zagrebačkom Samitu moglo bi se postaviti čak i pitanje granica. Albanci (ako administrator Kušner odluči da ih povede sa sobom, što je malo verovatno) išli bi sa zahtevima za oslobađanje zatvorenih osoba I za obezbedjivanje informacija o nekoliko hiljada Albanaca koji se vode kao nestali, što bi, smatra se u nekim analitičarskim krugovima moglo biti iskorišćeno kao "dobra roba" za koju se može tražiti protivrednost.

No, ono što je na neki način iznenadilo, je da su se upravo devetog dana protesta u Prištini (15. novembra poslepodne) pojavili predstavnici iz Beograda te da su čak I vođeni posredni razgovori sa članovima Organizacionog odbora protesta. Posrednik u razgovorima bio je Kušnerov zamenik Džouk Kouvi. Iako se detalji razgovora neznaju, dozaje se da je od gostiju poručeno da se albanski zatvorenici ne mogu osloboditi odmah I bezuslovno, odnosno da se mogu za sada samo poboljšati njihovi uslovi. Samo se da pretpostaviti da je tročlana delegacija iz Beograda stigla na poziv UNMIK-a. S druge strane, iako se nije radilo o direktnom razgovoru, činjenica je da je ovo do sada prvi dijalog uspostavljen između Beograda I Prištine od završeta rata.

U svakom slučaju, pitanje zatvorenika i nestalih osoba ostaje jedan od najvažnijih prpblema posleratnog Kosova. Za sada je odlučeno da se protesti "zamrznu",a da počne njihovo održavanje po zemljama zapada. Do daljnjeg.

AIM Priština, Besnik BALA