Pobune u zatvorima

U opštoj pobuni u srbijanskim zatvorima, najpre su se pobunili osudjenici a potom i njihovi čuvari. Prvi traže bolje uslove, prestanak fizičkog maltretiranja i zakon o amnestiji, a drugi više i redovnije plate. Pobuna faktički "zaboravljenih" ljudi prvi put je komentarisana javno, a na tv ekranima mogli su se videti i čuti i osudjenici a potom i predstavnici čuvara.

AIM, Beograd, 12. 11. 2000.

Posle sahrane maršala Tita, majka tadašnjeg predsednika SAD Džimija Kartera koje je u Beograd doputovala sa potpredsednikom Mondejlom, poželela je da poseti neki naš zatvor, izazvavši paniku u Protokolu Ministarstva inostranih poslova. Gospođa Karter ni malo nije bila naivna: znala je da se o nekoj zemlji može dosta saznati ako se malo zaviri u robijašnice i osmotre uslovi pod kojima žive osuđenici. Držala se osvedočenog pravila: kakva država, takvi i zatvori. Budući da nije bilo vremana da se na brzinu pripremi neki reprezentativni zatvor kako bi gospođa Karter ponela povoljne utiske, diplomatskim jezikom joj je bilo rečeno da poseta ne dolazi u obzir uz preporuku da pogleda lepote naše zemlje pre povratka u SAD.

Nepunih desetak godina kasnije (1999) u požarevačkom Kazneno-popravnom zavodu (KPZ) izbio je žestok sukob između albanskih i ostalih zatvorenika. Bio je to surov obračun uz upotrebu improvizovanih bodeža sa puno krvi, teško povređenih i ubistvom. Jedan od aktera bio je osuđen na smrtnu kaznu. U sledećoj deceniji godina nije bilo većih nemira u zavodima, izuzimajući pobuna slabog intenziteta, povremenih individualnih štrajkova glađu, bekstva iz robijašnica i ponekog ubijenog zatvorenika pri pokušaju da se domogne slobode. Sve do pola sata pre ponoći 5. oktobra ove godine, tačno mesec dana od "oktobarske revolucije", kada su 1300 osuđneika u KPD u Sremskoj Mitrovici izgnali iz svih paviljona čuvare, stražare i službena lica i zauzeli sve objekte i pogone unutar zatvorskih zidina.

Planuli su i požari koji su, kako će se kasnije ispostaviti, naneli ogromnu materijalnu štetu u kompleksu KPD. Trojica koministara (Ministarstva pravde Srbije) Dragan Subotić, Sead Spahović i Zoran Nikolić pohitali su brže bolje u Sremsku Mitrovicu i posle razgovora sa pobunjenicima izdali saopštenje da je "do ovog protesta došlo pre svega usled teških uslova života zatvorenika i nepoštovanja Zakona o izvršavanju krivičnih sankcija u dužem vremenskom periodu od strane upravnika i pojedninih saradnika". U saopštenju je rečeno da su osuđenici "postavili zahteve za poboljšanje uslova izdržavanja kazne, kako u materijalnom tako i u pogledu tretmana zdrvstvene zaštite i izjednačavanju položaja svih osuđenih u zatvoru." Zanimljivo je da je istovremeno počeo i protest u niškom KPD kao i požarevačkoj Zabeli, najvećoj kaznionici na Balkanu.

Razlozi protesta i zahtevi osuđenika u sva tri KPD očevidno su poticali iz iste matrice, što ukazuje da je reč o spontanom ili zajednički istovremeno organizovanim pobunama, budući da u svim KPD ima zatvorenika sa krišom unetima mobilnim telefonima. Simptomatičan je i dan početka protesta. Osuđenici su bez sumnje pomno pratili promene i svrgavanje režima Slobodana Miloševića i isčekivali da će ih tokom trideset dana neko iz nove vlasti posetiti, da će se nekom izjadati zbog očajnih uslova života, batinanja i maltretiranja, a da zbog toga što budu izgovorili neće biti još više zlostavljani kao što se to posle ranijih zvaničnih poseta događalo ako bi se neki osuđenik požalio i rekao delić istine o tretmanu i uslovima života u zatvoru. Koministri nove vlasti, čini se, nisu imali dovoljno sluha da se ranije pozabave osuđenicima i predvide njihove reakcije i nadanja.

Naredna dva daan 6. i 7. novembra protesti u sva tri zatvora bili su u punom zamahu. Hiljade zatvorenika su tražili uglavnom bolje uslove života i rada i amnestiju. Novine su bile pune naslova "Traže amnestiju za sve zatvorenike, a ne samo za Albance", "Gore Niš i Zabela", "Poginuo osuđenik Vasilije Kujović", "Više ranjenih u pokušaju bekstva", "Spaličemo sve do temelja" Inače, Kujović je poginuo kad je pao sa visine od oko 20 metara sa krova jedne od zgrada i niškom KPD. Vatra je plamtela u kaznionicama, u niškom KPD izgorela je biblioteka, Dom kulture, iventar u paviljonima bio je uništen, zapaljeni dušeci, ćebad, posteljina Policije je naravno opkolila sve KPD, tako da ni jedan osuđenik nije pobegao. Kasnije se ispostavilo da niko od njih nije ni pokušao da pobegne.

Koministri su jurili od Sremske Mitrovice do Požarevca i Niša, obećavali brzo donošenje zakona o amnestiji i poboljšanje uslova rada i života osuđenika. Stotine osuđenika je stajalo na krovovima zatvorskih zgrada u Sremskoj Mitrovici sa parolama "Poštujte kolege Albance", "Živeo DOS", "Živela Srbija", "Stop teroru", "Živeo Koštunica". Kako je pobuna sve više uzimala maha tako su rasli i zahtevi osuđenika, neki potpuno neralni i nemogući kao što je, na primer, amnestija za sve. Dr Vladan Batić, predsednik demohrišćanske stranke Srbije i jedan lidera DOS-a poslao je pismo Politici u kome je podržao većinu zahteva zatvorenika "budući da su uslovi u KP domovima Srbije tragični i ispod minimuma ljudskog dostojanstva uz česte slučajeve odmazde nad osuđenicima od strane uprave KP domova koja je ogrezla u kriminal i korupciju", uz napomenu da će se zalagati da se na nivou pravne regulative izdržavanja krivičnih sankcija poštuju norme modernog evropskog zakonodavstva.

Više od pobune, bar kad se govori o S. Mitrovici, odjeknulo je hapšenje bivšeg upravnika ovog KPD, Trivuna Ivkovića najurenog sa tog mesta odmah posle 5.oktobra, najomraženijeg čoveka u mitrovačkom zatvoru. Sticajem okolnosti uhapšen je nekoliko časova po izbijanju protesta i okrivljen zbog privrednog kriminala, što nije ni malo neobično: opšte je poznato da biti upravnik nekog KPD znači posedovati rudnik novca, budući da su mogućnosti zloupotrebe neograničene. Bivša vlast se nije mešala u Ivkovićev posao jer ni u njegovom zatvoru nije bilo režimu značajnih ljudi izuzev onih koji su bili otpisani i čija sudbina nikog iz vladajućih partija nije zanimala. Ivković je bio miljenik vlastodržačke vrhuške, posebno Mihalja Kertesa, doskorašnjeg direktora carina, a ostao je upamćen po biseru izgovoremon u maju ove godine: "Komunisti su iz zatvora došli na vlast, a mi ćemo sa vlasti otići u zatvor" a potom brilijantni obrt: "Ali, zato mi nikad nećemo otići sa vlasti." Imao je Triva, kako mu tepaju u zatvoru, običaj da govori i kad ga niko ništa ne pita: "Odan sam Slobodanu Miloševiću i njegovoj porodici". Međutim, lako se može dogoditi da zbog malverzacija i ponašanja prema zatvorenicima, i sam postane osudjenik doma kojim je upravljao.To verovatno priželjkuju mnogi osuđenici koji su na sebi osetili Ivkovićev patentirani pronalazak

• sedativ u vidu palice za batinanje nazvanim "bensedin od hiljadu miligrama".

Trećeg dana protesta sa pobunjenicima su se solidarisali i osudjenici u Padinskoj Skeli, zatvoru na domak Beograda kao i maloletnici iz KPD u Valjevu koji su štrajkovali glađu i odbijali radne obaveze.

Pobuna osudjenika u beogradskom Okružnom zatvoru u Bačvanskoj ulici nije uspela, ali su nekoliko dana kasnije u toj ustanovi u štrajk stupili zaposleni zahtevajući da se vrati bivši upravnik Radomir Gudalović koji "ne pripada ni jednoj partiji jer nije hteo da učestvuje u prljavim poslovima". Medjutim u Padinjaku je brzo došlo do smirivanja 140 osuđenika od kojih je nekolicina ostala u mirnom štrajku.

Tog dana procurela je nezvanična informacija (dnevni list Glas, 9. novembar) dobijene iz izvora bliskih Ministarstvu pravde da je "organizacija pobuna potekla iz samog vrha državne bezbednosti (DB) kako bi u haosu bila uništena dokumentacija o malverzacijama, a nove vlasti prikazane kao nesposobne". Činjenica je da je organizacija u svim zatvorima takva da je nemoguće okupljanje više od 60 osuđenika na jednom mestu i da veoma kratko vreme mogu da budu zajedno. Više je nego čudno da je pod takvim okolnostima moglo da se nesmetano okupi hiljadu osuđenika i da se nesmetano kreću po zatvorskom krugu. "Izgleda da je scenario bio uspešan, i da nije bilo slučajno da u tri najveća zatvora gotovo istovremeno izbiju pobune" kaže Miodrag Đorđević, upravnik niškog KPD. Inače, tek sada se saznaje da je u požarevačkom zatvoru krajem prošlog meseca bilo pobune zbog loše hrane i hladnoće u spavaonicama i da je uprava zatvora sve zataškala uz obećanje da će ispuniti zahteve robijaša, što, naravno, nije učinila. Nezna se da li je upravnik Stipe Marušić obavestio nadležne o pobuni, ali se ubrzo posle toga oglasilo ministarstvo pravde Srbije saopštenjem da neće imati osnov za pokretanje postupka za donošenje zakona o amnestiji, što je osuđenicima bilo obećano, ukoliko u roku od tri dana (do nedelje 11. Novembra) ne prestanu protesti osuđenika i uništavanje imovine u KP domovima.

Do petka 10. novembra bili su postignuti neki dogovori između kopredsednika Ministarstva pravde i pobunjenika.Pobuna je počela da jenjava u svim KPD, a osuđenici su krčili haos u demoliranim kaznionicama i vatrom uništenim zgradama i radionicama, dok se deo robijaša i dalje nalazio na krovovima nekih pogona. Ipak, osećao se gubitak motivacije i zamor pobune.

Mnoge je iznenadila neočekivana vest da je Flora Brovina, albanska lekarka iz Prištine,i sama do pre neki dan zatočenica niškog zatvora, u pratnji načelika Državne bezbednosti Srbije Radeta Markovića, posetila albanske zatvorenike i zatvorenice u većini KP domova u Srbiji.Brovina je rekla da su Albanci osudjenici dobro,da žive u lošim uslovima i da u zatvorskm neredima nije bilo nacionalističke netrpeljivosti niti sukoba na nacionalnoj osnovi.

Na pitanje moguće umešanosti državne bezbednostiu pobune robijaša Rade Marković je odgovorio da su "te stvari bez ikakvog smisla". Medjutim, Žarko Mihajlović, član predsedništva Građanskog saveza Sbije, ustvrio je, doduše bez dokaza, da je prethodni režim "kriv za nastavak procesa destabilizacije u našoj zemlji, što se najbolje ogleda u pobunama u zatvorima i nestašicom struje". Predsednik gradskog odbora SPS Ivica Dačić je u izjavi Tanjugu najavio nove pobune u zatvorima, obrazlažući svoju prognozu rečima: "Kad oslobodite Floru Brovinu iz političkih ili finansijiskih razloga, možete očekivati da će i ostali zatvorenici tražiti amnestiju". Brovinu je, inače, abolicijom oslobodio daljeg krivičnog gonjenja (presuda od 12 godina zatvora nije postala pravosnažna) predsednik Jugoslavije, jer se radilo o montiranom političkom procesu. Dačiću očigledno ne ide u glavu da neko ko je bio optužen na osnovu laži može biti oslobođen i bez političke i bez finansijiske nadoknade. Podsećanja radi, Dačić se nije oglasio kad je nekadašnji šef SRj iz redova socijalista Zoran Lilić, pre nekoliko godina abolirao i unapredio nekadašnjeg komandanta novosadskog korupa Boru Ivanovića protiv koga je u Vojnom sudu bio poveden krivični postupak zbog evidentnih zloupotreba položaja, nedozvoljene trgovine i još nekih krivičnih dela.

Bilo kako bilo, u subotu 11. novembra protesti u svim većim KP domovima su gotovo sasvim utihnuli, ali su zato čuvari u zatvorima u Požarevcu i Nišu počeli da protestvuju zbog malih plata. Koministar pravde Dragan Subašić, jer rekao da je ministarstvo pravde u saradnji sa Minstarstvom finansija obezbedilo sredstva da se u toku 13. novembra zaposlenima u KO domovima isplati prva polovima zarada za avgust, a do kraja sledeće nedelje i drugi deo. Kad je reč o zahtevima osuđenika, Subašić je objasnio da se ne radi o zahtevima, već o problemima u zatvorima koji su već počeli da se rešavaju. Ministarstvo pravde je ove nedelje, u susret zakonu o aboliciji, koji će biti usvojen odmah posle izbora na prvom skupštinskom zasedanju, iskazujući dobre namere, nekoliko zatovrenika oslobodilo daljeg izdržavanja kazne.Radi se o ljudima kojima za nekoliko meseci trebala da istekne zatvorska kazna.

Ni malo bezazlenom pobunom, zatvori su na sreću prestali da budu tabu tema u Srbiji. Do zatvorenika su prvi put bez prisistva čuvara stigli predstavnici ne vladinih organizacia za ljudksa prava, poput Nataše Kandić, direktora Fonda za humaitarno pravo i novinara pojedinih tv stanica. Zahvaljujući njima gradjani Srbije su bili u prilici da vide pravu sliku zatvora, policijskim torturama unakaženih ljudi, da čuju na šta se žale zatvorenici. O stanju stvari u Srbiji, govori i podatak da su osudjenici iz Sremske Mitrovice prestanak pobune uslovili ne hitnim rešavanjem njihovih zahteva već objavljivajnem istih na državnoj televiziji. I oni su i odista bili i objavljeni na RTS- u Srbije, a pobuna u zatvoru u Mitrovici je prestala.

Jovan Dulović (AIM)