Sindikat u modi

Do 5. oktobra ove godine Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije imala je 84.000 članova, a nakon promene državne vlasti koja se desila tog dana, ima ih oko 200.000.

AIM, Beograd, 1. 11. 2000.

Ova nagla i povećana popularnost Asocijacije nije baš neočekivana: najpre, Asocijacija je deo DOS-a, učestvovala je u kampanji a pobeda daje nadu normalnijem životu.Za razliku od drugih sindikata državnih i para državnih Asocijacija je uspešno štitila radničke interese. Dragan Milovanović, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata(ASNS), kaže da su ljudi željni i rada, i promena a "mi im to nudimo. Zato nam pristupaju i pojedine organizacije koje su bile članovi državnog sindikata, Saveza sindikata Srbije."

Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata postoji od 1996. godine. Nastala je udruživanjem granskih, i pojedninačnih sindikata, a organizovana je i granski i teritorijalno. Sagovornik AIM podseća da je kombinacija napravljena silom prilika jer je u uslovima Miloševićevog režima bilo teško funkcionisati kao nezavisni sindikat. Režim je svesno, poznajući snagu i značaj sindikata, napravio zakone kojima je kontrolisao državni sindikat, a tada je tamo bilo najviše članova, "a nas je, kad već nije mogao da kontroliše, onemogućavao da radimo. Zakon o sindikatima omogućava svakom da osnuje sindikat pa zato imate u svakom preduzeću po samostalni sisnikat. Ali, istovremeno, ne dozvoljava sinikalnoj centrali da formira svoje podružnice. Saglasnost za osnivanje sindikata u preduzeću daje direktor, i to je vrhunac cinizma. Zatim, ako osnujete organizaciju, treba da je registrujete kod ministarstva, što ne može bez potpisa direktora, pa tek onda da je pripojite centrali. Milošević je znao da je moć sindikata, osim u brojnosti, i u materijalnom imetku. Ako imate milion članova, po dinar članarine, milion dinara na jednom mestu je puno, ali na 20 mesta je ništa.

Umesto podelom i prodajom svinjskih polutki na čemu se u Srbiji temeljila sindikalna borba i uloga sindikata, Asocijacija se okrenula sindikalnim pravima i odbrani tih prava.

Još pre nekoliko godina i pored svih slabosti, štrajkovi metalaca su prvi put uzdrmali režim Slobodana Miloševića. Režim je pokušao da otpusti veliki broj radnika, ali na čudan način.Smislio je da radnicima ne podeli otkaze zato što je znao da bi to izazvalo socijalne nemire, nego im je odredio prinudni odmori od godinu-dve sa nadoknadom od 30 do 40 odsto od plate. Probao je da proturi tu priču prvo u IMT-u, pa da ide kroz Srbiju. Asocijacija je organizovala štrajkove i stvar je zaustavljena. U jeku rata u Bosni, štrajkovala je namenska industrija u Čačku, u "Slobodi". Nešto kasnije i Namenska industrija Kragujevca, zatim Gradsko saobraćajno preduze. Ciljevi su bili povećanje plata. Štrajkovima se nije puno postiglo, osim smanjene proizvodnje oružja. Radnici nisu čak dobili ni veće zarade.

Akcija "Nikad više sami", 1998. godine, bila je pokušaj udruživanja sindikata. Napravljen je veliki protest u Kragujevcu. Milovanović kaže da su trebali da dodju aktivisti iz cele Srbije.Policija je pokušala da skupljanje osujeti, putevi su bili blokriani a autobusi kojima su sindikalci pristizali slati na tenički pregled. Te iste godine Asocijacija je organizovala i veliki miting u Kragujevcu pod parolom i radnička prava su ljudska prava,a u povodom 50 godina od deklaracije o ljudskim pravima: "Počeo je rat na Kosovu, i mi smo prvi upozorili šta će se desiti. Ni opozicija tada nije bila spremna da nas podrži, tada su još lavirali."

U traganju za tananim sindikalnim organizovanjem pokazalo se da je klasičan način sindikalne borbe postao besmislen. Jer, kako kaže Miklovanović "plata vam je 30DEM, štrajkom tražite povećanje sto odsto, unapred znate da toliko nećete dobiti, a i da dobijete, i to vam je premalo zato što vam, da biste preživeli, treba najmanje 150DEM. Sve smo probali, samo se još nismo samospaljivali, pet puta sam vodio radnike kroz Beograd, spavali smo ispred Republičke vlade, klasične štrajkove organizujemo za dva dana, sve smo probali, ali bez rezultata. Koji je oblik borbe još preostao? Samo politički. I zato smo se priključili prvo Savezu za promene, pa zatim sada DOS-u. I, čini mi se da smo došli do cilja. Smenili smo Miloševića, i sad treba da se radi pravi sindikalni posao."

Prvi potez ka tom cilju, po gospodinu Milovanoviću, je ujedinjavanje Asocijacije i državnog Saveza sindikata Srbije. U Savezu, barem za sada, nisu odgovorili pozitivno. Tvrde da to DOS, preko Asocijacije, pokušava da kontroliše sindikalni pokret isto kao što je to radio Slobodan Milošević. I komentari Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, treće sindikalne centrale, nisu povoljni po Milovanovićev predlog. "Još ne shvataju da nema više Miloševića, govorim o državnom sindikatu, misle da mogu sami, da više nema dotacija od države, više nema toga kome mogu da telefoniraju kad treba da im se uplati plata. Oni ucentrali imaju imaju 1600 zaposlenih. Imaju 15000 raznoraznih sindikalaca koji dobijaju platu u preduzeću. I još oko desetak hiljada koji primaju platu a ne rade na svojim radnim mestima.To je čitava armija ljudi koji su bili na teretu države.Teško je reći šta će biti s njima. " Ali sa asocijacijom za sada ne žele da se udruže.

Da je medju zaposlenima svih zanimanja vidno povećano interesovanje za sindikalni rad, dokaz su i dramski umetnici Srbije. U okviru svog Saveza, organizovali su Sindikat. Njihov predsednik Ivan lalić, dramski pisac, ih opisuje kao "malu organizaciju ali vrlo jaku - dovoljno je, na primer, da pet naših članova jedne večeri odbije da igra predstavu, pa ceo beogradski repertoar tog momenta staje." Priča da su članovi Saveza dramskih umetnika "bili godinama apatično raspoloženi prema sindikalnom radu, na celu tu stvar smo gledali kroz svinjske polutkee i slične gluposti. A onda, znajući moć i vrednost sindikata po svetu, odlučili smo da pokušamo. Prvo smo se bavili potraživanjem honorara koji RTS godinama odbija da plati glumcima, i povećanjem plata. Prosečna plata u pozorištima Srbije je tri puta niža od plate vozača GSP-a. Bez uvrede, ali naša profesija je ipak jedna elitna profesija."

Dara Džokić, poznata glumica, bila je prva predsednica Sindikata dramskih umetnika, pre Ivana Lalića. Ona i rediteljka Alisa Stojanović, pokušavale su da od tadašnjeg ministra kulture Željka Simića dobiju garancije za bolji materijalni položaj svojih članova, ali, kako pričaju, gospodin Simić bi ih ljubazno primio i isto tako ljubazno uputio na nekog drugog, taj drugi bi ih vratio na gospodina Simića, i tako u krug. "Tražili smo ostavku ministra Simića, i to se i desilo" kaže gospodin Lalić. "Pokazali smo da imamo energiju da ostvarimo ono što nam treba, i to je naišlo na razumevanje ljudi sadašnje vlasti. Poštuju i naš zahtev da budemo konsultovani pre imenovanja bilo kog upravnika pozorišta i funkcionera. Hoćemo ljudsku, profesionalnu, etičku komunikaciju izmedju struke i vlasti. Hoćemo da stvorimo prijatni, nekompromitovani ambijent za rad. Ima puno posla. Čeka nas i Zakon o pozorištu. Sad će, izgleda moći da se zaista radi."

U Srbiji se tek ovih dana otkriva moć sindikata. Mnogi su u ovim revolucionarnim danima konačno dočekali da mogu da smene svoja rukovodstva i zacementirane direktore.Dosad su direktori smenjivali njih, aktiviste otpuštali s posla. Sindikati bi mogli uskoro postati i ozbiljan protivnik novoj vlasti. U Srbiji se teško živi, privreda je u rasulu a trećina stanovništva preživljava zahvaljujući humanitarnoj pomoći. Strušnjaci predvidjaju da bi se veliki štrajkovi, bilo zbog privatizacije, niskih plata ili smanjivanja broja zaposlenih mogli očekivati već nakon republičkih izbora krajem godine. Možda, pomenuti državni sindikati, uvek lojalni vlasti zato i oklevaju da se priključe nezavisnima. Državne jasle ma koliko bile sirotinjske uvek su na ovim prostorima smatrane za pouzdane.

Sonja Ćirić (AIM)