Povratak novca i autonomije?

Nova vlast u Vojvodini

AIM, Beograd, 29. 10. 2000.

Samo pola godine ranije – na primer, 1. marta kada je, preventivno, zbog posete tadašnjeg republičkog premijera Mirka Marjanovića Novom Sadu, uhapšeno 44 člana Lige socijaldemokrata Vojvodine i dvadesetak Novosađana – vest da su predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak i načelnik MUP Srbije za Južnobački okrug Marinko Kresoja razmotrili bezbednosnu situaciju i da je u razgovoru iskazano "obostrano zadovoljstvo činjenicom da su demokratske promene u Vojvodini protekle bez većih narušavanja javnog reda i mira", ličila bi na Velsov radio-prenos dolaska Marsovaca, ili tek na dobar marketinški geg. Pola godine docnije, pomenuti susret i protokolarna vest o njemu, su stvarnost.

Vojvođani su, naime, ovojesenje izbore shvatili veoma plebiscitarno i oduvali su sa političke scene sve sem Demokratske opozicije Srbije (DOS) poverivši joj kompletnu pokrajinsku Skupštinu (118:2); dva lekara iz opštine Odžaci (dr Đorđe Bogdanović i dr Ljubomir Milenković) čine celu opoziciju koja treba da se izbori za ideje SPS i JUL, ma šta to bilo. Ujedinjenje na ideji "Dole Milošević", sa svim značenjima koja su, godinama, stvarala negativan simbol od imena, lika i dela bivšeg predsednika, čak i uz doslovno shvaćenu poruku "zapušite nos i glasajte za DOS", donelo je u Vojvodini potpuno novi raspored političkih snaga, a na vlast sasvim drukčije političke ideje.

Predugo vladajućim socijalistima – a o istom trošku, sa vojvođanske političke scene su zbrisani Šešeljevi radikali i Draškovićev Srpski pokret obnove (SPO); nema ih ni u lokalnim vlastima - u Vojvodini se osvetilo sve: i što su joj retko koristili ime, i što su prešpanovali propagandu, i što su po svako mišljenje išli u Beograd, i što nisu primetili ovogodišnje poplave i sušu, što i - pored svih šećerana i tri uljare - Vojvodina nije imala zejtina i šećera. Nije, ovoga puta, ništa moglo da im pomogne; najmanje izborni zakon projektovan da, sa tri kandidata u drugom krugu većinskog biranja, raspe opozicione glasove. Sve im se vratilo. Biće da je, samo, bumerang - bačen s jogurtom u "događanju naroda" 1988 - leteo nešto duže...

Vojvodinom će se, do sledećeg deljenja, vladati iz parlamenta na čijem je čelu Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine i on će, sasvim sigurno, biti sušta suprotnost dosadašnjim predsednicima vojvođanske "ukrasne skupštine" bez ovlašćenja koji su se 12 godina (od 1988) trudili da što ređe koriste reč Vojvodina, da Vojvodina nema ni simbolične izvorne prihode i da ne prihvate odgovornost ni za kakav, i najbezazleniji, "pokrajinski" poduvat. Teško je zamisliti da će Čanak, čiji se politički program temelji na decentralizaciji (do federalizacije) Srbije, vojvođanskom skupštinom predsedavati pristajući da ona i dalje bude samo ukras i transmisija republičke vlasti.

Najava da će, jedan od prvih poslova nove vlasti biti vraćanje Vojvodini osnivačkih i vlasničkih prava nad Televizijom Novi Sad – a to podrazumeva ne samo zahtev da RTS pokrajinskom parlamentu vrati pravo imenovanja rukovodstva TV Novi Sad nego i podračun žiro-računa na koji bi se slivao novac za novosadsku televiziju - govori upravo suprotno: da će, sa najvišeg mesta glasno biti postavljena sva sporna vlasnička pitanja, a njih nije malo. Čanak, u prvom intervjuu "Dnevniku" tokom deset godina koliko politički deluje u Vojvodini gde je "Dnevnik" jedini pokrajinski dnevni list na srpskom jeziku, najavljuje da će Vojvodina formirati sopstvene fondove, ali da će pre toga, u saradnji sa Skupštinom Srbije, staviti van snage zakone koji je sprečavaju da to učini: "Po aktuelnom Ustavu Srbije, Vojvodina ima mogućnost da stvara fondove iz oblasti zdravstva, socijalne politike, obrazovanja, ali glavnu prepreku predstavlja 96 zakona koji su doneti kao dopunska ograničenja autonimije pokrajine".

Upravo ta najava sugeriše da će predsednik parlamenta pokušati da, za početak, vrati pokrajini ovlašćenja koja ima po, trenutno važećem, statutu i odložiti priču o "zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti u Vojvodini koja mora imati svoj ustav". Dok politička tema bude na nivou vraćanja novca u vojvođanske kase, Čanak neće imati veliku opoziciju: teško da bi se i najsrbijanskija među strankama koje optiraju centralizmu, a udružene su u DOS usudila da, sebe radi, reskira i biračima u Vojvodini kaže da njihov novac, ponovo, treba da troši neko drugi, ma kako se on zvao i bilo kako velik razlog naveo za to. To, ipak, ne znači da u vojvođanskom parlamentu neće biti stavova koji se ježe na svaku ideju autonomne Vojvodine, o republici da se i ne govori. Mada je više puta ponovljeno da programske razlike među partijama DOS još "nisu na redu", niko od partnera DOS "koalicije po nuždi" nije zaboravio da program LSV budućnost doživljava kao sveobuhvatnu decentralizaciju republičke vlasti i novca, a da Vojvodinu projektuje kao budući evropski region, odnosno kao republiku i jednu od pet federalnih jedinica decentralizovane Srbije. Te činjenice nisu beznačajne za vojvođanske prilike i razmimoilaženja će i početi oko državnog koncepta i imena čuvara vojvođanskog novca.

Bez obzira što je, u jednom trenutku, na prvoj sednici novog saziva vojvođanskog parlamenta (posle višestruke konstatacije "izabran jednoglasno") šaljivo upitao "ima li ovde opozicije?" Nenad Čanak je izabran sa 20 uzdržanih glasova i posle jednonedeljne javne polemike kojom je deo stranaka iz DOS tražio da se demokratija demonstrira ponudom dva kandidata za predsednika skupštine. Ponudom naknadne demokratičnosti – posle predizbornih dogovora i višemesečnih cepidlačenja o broju kandidata na izbornim listama kojima su, zapravo, unapred podelje skupštinske klupe – jedva da je sakrivena, u najmanju ruku, uzdržanost prema njemu. Prevagnula je, potom, ideja da ne treba cepati jedinstvo DOS.

Vojvodina je tako prva, mada je poslednja glasala – i u drugom krugu (8. oktobra) dva dana posle beogradskih bagerdogađaja – konstituisla skupštinu i formirala Vladu; glomazan kabinet (21 člana i šest potpredsednika!) očito je, posledica volje svake članice DOS da dobije svoje parče vlasti, a predsednik Vlade – malo poznat dosadašnji predsednik privredno ne osobito značajne opštine Žabalj Đorđe Đukić iz Đinđićeve Demokratske stranke (DS) - rezultat kompromisa i odbijanja većine da to bude, takođe demokrata Miodrag Kostić, previše blizak Čanku.

Vlast je tako - sa centralnog novosadskog trga kod spomenika Svetozaru Miletiću koji je, od 2. jula (i naročito od 21. septembra) prošle godine bio alternativni "svenarodni otvoreni parlament" koji se sastajo po potrebi, a u dane (i noći) dok se čekao rasplet krize izazvane krađom glasova na predsedničkim izborima, okupljalište desetina hiljada Novosađana - vratila u tzv. institucije sistema; Đorđe Balašević – koji je bodrio Novosađane, dok je kriza trajala, priredvši im dva koncerta na otvorenom – otputovao je u Ujedinjene nacije kao ambasador UNHCR; most preko Dunava spremljen da ga, pred "drugi krug" otvori Slobodan Milošević – već simbolično otvoren pred šezdesetak hiljada učesnika akcijom pokazivanja "da li je Novi Sad opozicioni grad" u režiji Nenada Čanka - pustili su u promet novi novosadski gradonačelnik Borislav Novaković (DS) i radnici "Mostogradnje"... Otporaši, dok i oni ne budu usisani u tzv. insitucije sistema, i ovde upozoravaju: "samo vas gledamo".

Milena Putnik (AIM)