Ko je DOS?

Postizborna Srbija

Demokratska opozicija Srbije ima priliku da, suočena sa problemima koje treba rešavati, preraste u organizaciju koja će u politički život Jugoslavije uvesti saradnju kao osnovni oblik ostvarivanja ključnih političkih ciljeva – i to uprkos dosadašnjim iskustvima

AIM, Podgorica, 26. 10. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Uz mnoge druge, najmanju nedoumicu u vezi s promenama u Jugoslaviji i Srbiji predstavlja – ako ne od 24. septembra, a ono od 5. oktobra svakako – ime nove vlasti. Ne zvuči baš najlogičnije da se vlast naziva opozicijom, kao što je to sada slučaj u Jugoslaviji i kako će, po svoj prilici, biti u Srbiji posle parlamentarnih izbora zakazanih za 23. decembar. Prema opštem uverenju, Demokratska opozicija Srbije (DOS) na te izbore izlazi kao favorit, jer su njeni konkurenti na političkoj pozornici – Socijalistička partija Srbije (SPS), Jugoslovenska levica (JUL), Srpska radikalna stranka (SRS) i Srpski pokret obnove (SPO) – na septembarskim lokalnim, pokrajinskim i saveznim izborima doživeli težak poraz.

Najgore su prošli JUL Mirjane Marković i SPO Vuka Draškovića. Kako su "julovci" nastupali u koaliciji sa SPS-om, njih je sa političke scene počistio ne toliko izborni neuspeh, koliko gnev socijalista – bivših i sadašnjih – koji sopstveni poraz objašnjavaju (i pravdaju) pogubnom vezom "bračnih" partija levice. Za Draškovićev SPO poraz je blaga reč: radi se o katastrofi koja ovih dana prerasta u rascep stranke, uz mogućnost da eventualno podeljen, na republičkim parlamentarnim izborima ne pređe ni izborni cenzus. Što se tiče radikala, očigledno je njihovo nastojanje da na javnoj sceni glume još uvek jaku i neuzdrmanu stranku. Bez naročitih uspeha, mora se reći, uprkos već oprobanom brzom preoblačenju iz kostima rigidne vlasti u kostim "ozbiljne" opozicije.

Najupadljivija sličnost svih pomenutih gubitnica je to što su bile i ostale liderske stranke, bez obzira na koje sve načine tu činjenicu prikrivaju. DOS ima priliku da, suočen sa problemima koje treba rešavati – pa makar samo u narednih godinu i po dana, na koliko je Vojislav Koštunica oročio svoj mandat, do izbora ustavotvorne skupštine – preraste u organizaciju koja će u politički život SR Jugoslavije (ili samo Srbije) uvesti i tu novinu saradnje u ostvarivanju ključnih političkih ciljeva. Ali, i to se mora reći, dosadašnja iskustva sa stranačkim koalicijama i političko angažovanje lidera DOS-a u tom pogledu ne razlikuju se od već pomenutih i, u tom smislu, ne obećavaju mnogo.

ŠAROLIKO DRUŠTVO: Uključujući i socijaldemokrate, 12 od 18 članica DOS-a u svom imenu ističe demokratiju kao prepoznatljivu političku odrednicu: Demokratska stranka (DS, Zoran Đinđić), Demokratska stranka Srbije (DSS, Vojislav Koštunica), Socijaldemokratija (SD, Vuk Obradović), Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS, Vladan Batić), Pokret za demokratsku Srbiju (PDS, Momčilo Perišić), Liga socijaldemokrata Srbije (LSV, Nenad Čanak), Reformska demokratska stranka Vojvodine (RDSV, Miodrag Isakov), Demokratska alternativa (DA, Nebojša Čović), Demokratski centar (DC, Dragoljub Mićunović), Nova demokratija (ND, Dušan Mihajlović), Socijaldemokratska unija (SDU, Žarko Korać) i Stranka demokratske akcije (SDA, Rasim Ljajić). Preostalih šest imenom se određuju spram vrednosti za koje se zalažu – Građanski savez Srbije (GSS, Goran Svilanović) i Nova Srbija (NS, Milan St. Protić i Velimir Ilić) – ili su određene teritorijalno/nacionalno: Koalicija Vojvodina (KV, Dragan Veselinov), Savez vojvođanskih Mađara (SVM, Jožef Kasa), Liga za Šumadiju (LŠ, Branislav Kovačević) i, karakterističan po vrsti akcije koju u imenu ističe, Srpski pokret otpora sa Kosova (SPOT, Momčilo Trajković).

Složeni portret DOS-a ne čine jednostavnijim činjenice da su DSS i DC stranke nastale odvajanjem od Demokratske stranke, kojom sada – poprilično čvrstom rukom, izgleda – upravlja Zoran Đinđić. Ne čine to ni verovatnoća da će se "otpadnička" SDU ponovo "udružiti" sa GSS, kao ni pitanje buduće saradje nekoliko vojvođanskih (LSV, RDSV, KV), da "manjinski" SVM ne pominjemo. Neizvesno je, takođe, kakvi će u buduće biti odnosi partija i pokreta koje su osnovali dojučerašnji ljudi Miloševićevog režima (SD, PDS, DA, ND) sa "pedigriranim" njegovim protivnicima.

Programske razlike stranaka udruženih u DOS kreću se u rasponu od "separatista" (LSV sa parolom "Vojvodina republika", SDA sa zahtevom za autonomiju Sandžaka), preko "regionalista" i "autonomaša" u koje je lako svrstati svaku od lokalno definisanih stranaka/pokreta, od monarhista i vernika do "šesetosmaša" i "unitarista" među kojima se, sa savršeno različitim razlozima i zavisno od perspektive, mogu svrstati i tako različite stranke kakve su, na primer, GSS i DSS.

TUCE I PO LIDERA: Lideri članica DOS-a u političkoj javnosti uživaju različitu reputaciju – a neki od njih i ugled koji bi se, bez preterivanja, mogao nazvati šizofrenim. Za to je zaslužna koliko njihova lična aktivnost na političkoj sceni, toliko i dugogodišnja propagandna praksa medija koji su do juče služili Miloševićevom režimu. Tako je, na primer, Dragoljub Mićunović gledaocima bivše RTS poznat kao "onaj koji je jahao popa" i/ili "onaj što je 1968. tražio da se Beogradski univerzitet zove ´Crveni univerzitet´", što ga je – po standardima Miloševićeve propagande – diskvalifikovalo kao umerenog, razumnog i na kompromise spremnog lidera DS, kasnije osnivača DC i jednog od najupornijih zagovornika ujedinjenja opozicije u Srbiji.

Zoran Đinđić, uspešni menadžer predizborne kampanje Vojislava Koštunice, tokom proteklih desetak godina je svoj ne baš zasluženi imidž pragmatičnog političara suviše često dovodo do, pa čak i preko praga potpune diskreditacije. "Preuzeo" je DS udarom koji je doveo do odvajanja velikog broja njenih osnivača; ove godine zadržao je mesto predsednika mada ga se prethodno javno odrekao. Podržavao je Radovana Karadžića i kad su svi od njega digli ruke; u vreme zimskih protesta 1996/97 javno je obmanjivao javnost i partnere u koaliciji "Zajedno" poricanjem tajnog sastanka sa Slobodanom Miloševićem. Neuverljivo odbacuje optužbu Miloševićevog režima da je 1999. tražio produžavanje NATO bombardovanja... Ujesen iste godine, okupljanjem stranaka u Savez za promene, podsticanjem građanskih protesta i odustajanjem od ambicija prvog u DOS-u, ponovo uspeva da se nametne javnosti.

Većina drugih lidera DOS-a mogla bi se opisati u sličnom obrascu, ali bi to uzelo mnogo prostora. Dovoljno je reći da DOS-u predstavljaju i dojučerašnji ljudi režima i oni koji su oduvek bili opozicija. General Vuk Obradović (SD), jedan od oficira sa najbržom karijerom u nekadašnjoj JNA, podneo je 1992. godine ostavku kao načelnik Uprave za moralno vaspitanje Generalštaba zbog nemogućnosti da ispuni obećanje roditeljima vojnika da će biti vraćeni iz ondašnjeg "slovenačkog" rata.

JOŠ RAZLIKA: Obradovićev kolega po uniformi, general-pukovnik Momčilo Perišić (PDS), nalazio se na mestu načelnika Generalštaba VJ od 1993. do

1. godine, kada ga je Milošević po kratkom postupku smenio, zbog javno izrečene ocene da je ludost izazivati ili ulaziti u rat protiv NATO alijanse. Uspešnu civilnu karijeru unutar struktura režima gradio je i Nebojša Čović (DA), predstavnik "mlade garde" socijalista na funkcijama u Beogradu, čiji je gradonačelnik bio od 1994. do 1997. godine, kada je osudio izbornu krađu pre no što je ona "zvanično" priznata.

Dušan Mihajlović je do 1990. napredovao "u okvirima sistema", a od 1990. politikom se bavi kao predsednik Nove demokratije koja je sa svojom nekolicinom poslanika u skupštini Srbije omogućavala Miloševiću bezbrižno "vršenje vlasti" do izborne krađe 1996/97 godine. I Jožef Kasa (SVM) je sa Miloševićem dobro sarađivao, sve dok se, ujesen 1998. godine, s prvim pretnjama oružanom intervencijom NATO, okolnosti za političko delovanje nisu bitno promenile. Ostale vojvođanske stranke – LSV, RDSV i KV – trpele su se i međusobno sarađivale koliko i njihovi lideri Nenad Čanak, Miodrag Isakov i Dragan Veselinov, što znači – malo. I njih je, kao i sve druge, režim posprdno nazivao "kombi-strankama", aludirajući na malobrojno članstvo i uglavnom vanparlamentarni status, koji je dodatno održavan stalnim trgovanjem sa "velikom opozicijom" koju su, manje-više poštujući Miloševićeva pravila igre, glumili Šešeljevi radikali i SPO Vuka Draškovića.

S DRUGE STRANE: Prosečna starost lidera DOS-a je 49 godina; najmlađi je Goran Svilanović sa 37, najstariji Dragoljub Mićunović, 70. Devet doktora nauka, dvojica sa titulama magistra, dvojica generala, pravnici, privrednici... – od lidera DOS-a čine skup nalik na omanju akademiju nauka ili bar solidan univerzitet, što saradnja sa ekspertima ekipe G17+ samo ističe. Njihovo političko iskustvo – i u opoziciji, i u vlasti – trebalo bi da je veliko, čak i bez Mićunovićeve dve godine na Golom otoku početkom pedesetih i poluvekovnog opozicionog staža posle toga. I jedni i drugi svedoci su pogubnih posledica Miloševićevog "državništva" u proteklih 13 godina, bez obzira da li su ga i u kojoj meri podržavali, ili su mu se od početka suprotstavljali. Moguće je, ne samo kolokvijalno, postaviti i pitanje ko je od njih na mahove bio i veći Milošević od Miloševića – ali time se u Srbiji stupa na klizav teren onog čuvenog pitanja: "A ko si, bre, ti?"

Nesumnjivo je da među liderima DOS-a ima više nesuglasica no što ih dospeva u javnost, da postoje i dogovori o međusobnoj podeli vlasti za koje se još ne zna, kao što se znalo da je mesto gradonačelnika Beograda "namenjeno" Milanu St. Protiću. Izvesno je da prošle nedelje izražena spremnost vođe "buldozer-revolucije" Velimira Ilića da "prihvati" eventualnu kandidaturu za mesto predsednika Srbije neće naići na dobar prijem kod svih, kao što javnost nije blagonaklono gledala "juriš na preduzeća" koji su u prvoj revolucionarnoj nedelji izveli, prema nekim naznakama iz samog DOS-a, "Đinđićevi ljudi".

Prvih sukoba bilo je već na konstituisanju skupštine Vojvodine, i to među samim vojvođanskim liderima. Ipak, koliko ima stvarnih razloga za strah da će se DOS raspasti pod težinom preuzete vlasti, mnogobrojnih funkcija koje su mu sada "na raspolaganju", ličnih ambicija ili netrpeljivosti i, naravno, pod težinom problema koje treba rešavati?

KONTRATEORIJA: Mnogi analitičari srpske političke scene ukazivali su pre izbora da će građani glasati protiv Miloševića, a ne za opoziciju. Na osnovu tih procena, izgleda, DOS je na početku kampanje kao svoj cilj isticao pobedu na predsedničkim izborima – i to nadajući se pobedi u drugom krugu. Psihološka važnost Miloševićevog poraza bila je ispravno shvaćena, i svi napori DOS-a bili su usmereni na tu stranu. U tom smislu, izborna pobeda na svim nivoima – naročito na lokalnim, od kojih se praktično odustalo odbijanjem svake saradnje sa Draškovićevim SPO – bila je za opoziciju možda veći šok nego za Slobodana Miloševića. Sposobnost akcije u tim uslovima DOS je potvrdio 25. oktobra, iznudivši – sada uz pomoć SPO – prevremene parlamentarne izbore u Srbiji, raspuštanje skupštine i formiranje prelazne vlade u kojoj učestvuje bez ustavnog ili formalno-pravnog osnova.

Pad Miloševića – koji se, prema ocenama sve većeg broja analitičara, zaista dogodio – nije za sada doveo do spolja vidljivog narušavanja jedinstva DOS-a. Teško je verovati da će do toga doći i u naredna tri meseca, zbog potrebe da se na "pobedničkom talasu" i u regularnoj izbornoj proceduri 23. decembra preuzme i skupština Srbije, formira vlada i na taj način – "zaokruživanjem" vlasti na saveznom nivou i u Srbiji – onemogući dalje Đukanovićevo ignorisanje Jugoslavije s jedne i, s druge strane, u potpunosti iskoristi pomoć koju je Evropa obećala ili već stavila na raspolaganje novim vlastima.

Na DOS bi se mogao primeniti onaj filozofski stav da je celina više nego zbir delova koji je čine. Ono čemu bi se građani Srbije mogli nadati jeste da DOS zaista shvata poruku koja mu je na izborima upućena: svako nejedinstvo vraća vas u "kombi". U takvim okolnostima, moglo bi se dogoditi da 18 lidera primoranih na međusobnu saradnju shvate kako to nije neprirodno stanje. I, sad već gotovo sasvim utopistički, možda im to iskustvo pomogne da se upuste u preobražaj od lidera ka političarima.

Aleksandar Ćirić (AIM)