NATO izaziva očaj svojim visokim kriteriuma

Proširivanje će biti činjenica "kada pakt bude gotov za to", izjavio je Džordž Robertson na susretu vojnih ministara zemalja kandidata u Sofiji

AIM Sofija, 25.10.2000

Zemlje kandidati za prijem u NATO ne bi mogle očekivati političke poklone za podršku koju su mu pružili za vreme kosovske krize. Ove reči generalnog sekretara pakta Džordža Robertsona su više puta ponovljene u toku sastanka u Sofiji 12. i 13. oktobra sa vojnim ministrima ili njihovim predstavnicima iz svih zemalja kandidata (Albanije, Bugarske, Estonije, Litvanije, Letonije, Makedonije, Slovačke, Slovenije i Rumunije).

Želimo od vas praktične skcije a ne priče! Jer "NATO nije samo politički klub nego i vojna organizacija koja obavlja operacije", dodao je lord. Drugim rečima, 2002. godine će ne baš svi koji su se nadali da se pridruže NATO za vreme samita pakta imati povod da nazdrave šampanjcem. Hladni tuš koji se izlio na usijane glave bugarskih političara odman je povezan sa zbivanjima u susednoj Jugoslaviji.

Jačaju strahovanja da će proces demokratizacije Srbije dovesti do usporavanja proširivanja NATO na istoku. Mada, to se može osporiti. Jer je demokratizacija Srbije u prilično ranoj fazi pa se još mnoge stvari moraju razviti kako u samoj Srbiji, tako i u njenim odnosima sa drugim zemljama u regionu, pre no što NATO promeni svoju politiku na Balkanu. Sem toga, po svemu sudeći NATO trupe će još dugo vreme ostati na Kosovu i u Bosni. Tako da problemi Balkana nisu principijelan razlog za proširivanje NATO.

Dakle, to neće biti linija koju će alijansa slediti prilikom donošenja odluka o svom proširivanju. Srž ideje o proširivanju NATO je u tome da sve demokratske zemlje Evrope treba da imaju dostup do bezbednosti koju alijansa pruža i da istovremeno pomažu izvršenje ciljeva NATO. Što znači da zemlje koje će pristupiti paktu moraju biti u stanju da doprinesu izvršenju tih ciljeva svojom efikasnom vojnom mašinerijom i da deluju zajedno sa ostalim zemljama alijanse.

Lord Robertson bio je maksimalno jasan na susretu u rezidenciji Bojana: Proširivanja će biti "kada NATO bude spreman za to". Što znači da čak i ako Bugarska uspešno spovede vojnu reformu i napravi svoju armiju perfektnom, iz NATO bi opet mogli da kažu "nismo spremni".

Poznato je da je NATO izuzetno pragmatična organizacija sa jasnim ciljevima. I upravo zato njena vrata će, bar za sada, najverovatnije ostati zatvorena, smatraju posmatrači u Sofiji. Razloga za to ima dovoljno. Mada i pragmatičan, NATO-u nisu strane i političke odluke. Takav je bio slučaj sa prijemom "odlikaša" Poljske, Češke i Mađarske.

Sa praktične tačke gledišta, međutim, to je za pakt bio ogroman zadatak i teret. Sada u Briselu smatraju da bi im bilo previše ako sebi dopuste nova takva rešenja. Sa vojno-tehničke tačke gledišta NATO zahteva od kandidata da imaju borbeno sposobnu, dobro strukturiranu, treniranu i opremljenu armiju, sposobnu da izvršava zadatke u sledećem veku. To pretpostavlja prenaoružanje zapadnom bojnom tehnikom, moderne komunikacije, profesionalnu armiju, skupo održavanje. Recimo, samo komunikacioni sistem jedne brigade košta oko 200 miliona dolara. A šta da kažemo o modernizaciji teške tehnike, avijacije, o izgradnji profesionalne armije. Drugim rečima, neophodno je strahovito puno novca.

Međutim, pretpostavimo da je Bugarska obezbedila sredstva. da li bi mogla odmah kupiti i primeniti neophodnu tehniku? Ima primera koji govore o suprotnom. Pre više od dve godine Bugarska je pokušala da kupi komunikacionu tehniku za jedan bataljon u sastavu Snaga za brzo reagovanje, poznat kao Poljski integrativni komunikaciono-informativni sistem. Odmah su tri zapadne kompanije - Dajmler Benc Aerospejs Ziherungstehniks - Nemačka, Erikson telekomunikejšens doo. - Bugarska i Markoni SPA - Italija povele ljutu bitku među sobom. Na kraju krajeva pobedila je Markoni, ali borba je oduzela dosta vremena i živaca. A tek kakve li bi se ljute bitke odigrale kada stignu druge, veće porudžbine.

Stvara se utisak da se iza svih prića o kompatibilnosti sa natovskim armijama krije želja za preraspodelu tržišta oružja, smatraju izvori bliski bugarskom vojnom ministarstvu. Lord Robertson nije propustio da debelo podvuče pred učesnicima sofijskog skupa još nešto veoma bitno: a naime, da države kandidati za prijem treba da imaju razvijenu demokratiju, da se u njima poštuju ljudska prava, da budu generatori stabilnosti itd. Ovakvi apstraktni zahtevi mogli bi se postavljati do u nedogled ukoliko u Briselu procene da jednom ili drugom kandidatu nije još uvek vreme da uđe u natovski klub, smatraju kritički raspoloženi posmatrači. Ispada da je odluka o prijemu ili neprijemu jedne ili druge zemlje čisto politička.

Istina, Bugarska, Rumunija, Makedonija i drugi kandidati za članstvo u paktu ne mogu se pohvaliti svojim supernaoružanim armijama. Ali istina je i to da i neke armije zemalja članica NATO (recimo, Portugalije i Luksemburga) nisu baš na takvom nivou da bi mogle učestvovati u modernim zajedničkim operacijama upravljanja krizama, kakav se uslov postavlja kandidatima.

Za izgradnju armija koje bi odgovarale visokim kriterijumima NATO trebaće da prođu decenije. Da li to znači da je pakt čvrsto zatvorio vrata pred kandidatima iz Jugoistočne Evrope? Ako se strogo pridržava zahteva prema kandidatima, oni će još dugo morati da rade na tome. Ali u krajnjoj liniji, bilo šta govorio lord Robertson, pristupanje jedne ili druge zemlje je čisto politički čin. Kao što je bilo sa Poljskom, Češkom i Mađarskom. NATO je veoma zahvalan Bugarskoj što mu je ustupila svoj vazdušni prostor za vreme prošlogodišnje operacije protiv Jugoslavije, izjavio je Džordž Robertson za vreme sastanka u Sofiji. Ali trebalo bi da on bude zahvalan za to isto i Rumuniji, i Albaniji, i Makedoniji čije su armije prihvatale kosovske izbeglice na svojim granicama. Tada niko nije postavio pitanje da li su armije tih zemalja na potrebnom nivou da bi mogle da učestvuju u zajedničkim operacijama na upravljanju krizama, niti o kompatibilnosti sa natovskim standardima, podsećaju posmatrači.

Orijentacija zemalja Jugoistočne Evrope je jedna - evroatlantska. Niko ne gaji iluzije da su integracioni procesi laki. U nastojanju da se što brže priključe one dopuštaju i greške. Primećuju se i pokušaji da se jedna ili druga zemlja istakne ispred ostalih kandidata - tipično balkansko ponašanje. Međutim, ako proces bude usporen i ako se zemljama kandidatima stavljaju sve novi i novi zahtevi, onda bi oduševljenost idejom o ujedinjenoj Evropi mogla splasnuti. Tako da odluke o proširivanju NATO u krajnjoj liniji ne mogu biti druge nego političke.

Plamen Kulinski (AIM)