Čuvajte se ajkula

Privatizacija

Jedan od najboljih makroekonomista na ovim prostorima stekao je reputaciju vrhunskog stručnjaka još u SFRJ kao ekspert čuvenog Bajtovog instituta. Danas je rektor Ljubljanskog univerziteta. Mladjen Dinkić je nedavno pominjao upravo profesora Mencingera kao mogućeg savetnika jugoslovenske vlade u predstojećoj vlasničkoj transformaciji domaće privrede. Mencinger je zaista prava osoba za savete, pošto je bio jedna od glavnih poluga u tzv. "slovenačkom modelu" privatizacije, koji u svetu (uz Poljski primer) vide kao jedan od uspešnijih medju državama u tranziciji. Ovoga puta nam njegovo iskustvo nudi savete nešto drugačije od očekivanih.

Ljubljana, 20.10.2000

AIM: Koje su prednosti i glavne karakteristike slovenačkog modela privatizacije?

Mencinger: Najvažnije je objasniti da se tu radilo o kompromisu izmedju dva modela: 1) modela decenztralizovane, postepene i plaćene privatizacije i 2) modelom centralizovane, brze i neplaćene privatizacije. Prema prvom bi država zakonima odredila načine privatizacije, pa bi preduzeća sama izabrala kombinaciju onih koje bi htela, što znači da bi privatizacija u tom slučaju bila postepena, zasnovana na dokapitalizaciji ili dobijenim udelima radnika, tako što bi se oni odrekli povišica plata. Država bi prema drugom modelu podržavila društvenu imovinu, prenela je na posebne fondove i ljudima podelila deonice tih fondova. Rezultat kompromisa u Zakonu o privatizaciji jeste usvajanje prve dve komponente iz prvog modela, dakle decentralizovanosti i postepenosti, dok je iz drugog modela uzet princip "besplatnosti" . AIM: U čemu se ovakav model razlikovao od onoga koji su nudili savetnici iz sveta? Mencinger: Suštinska razlika jeste da se prvi model naslanjao na samoupravljanje, pošto je predvijao prevashodno unutrašnje vlasnike kao prelazne vlasnike. Drugi model je, medjutim, predstavljao radikalan raskid sa samoupravljanjem... Uopšteno rečeno, mislim da je ključni problem svih privatizacija kako nać i odgovornog vlasnika. Pošto ga ne možete stvoriti preko noći, bilo je prihvatljivo tražiti ga medju ljudima čiji je najveći interes da je preduzeće uspešno - a to su sasvim sigurno zaposleni.

AIM: Medjutim, kasnije se iskazalo da su upravo zaposleni, koji su se našli u dvojnoj ulozi - vlasnika i radnika (u istoj firmi) predstavljali najveći problem slovenačkog modela privatizacije. Kako da vlasnik otpusti ili kazni samog sebe zbog lošeg rada i štetnih odluka - nije li to pat pozicija, autogol za uspešnu privatizaciju?

Mencinger: Imate pravo. Ipak, smatram da je za nas u ono vreme to bilo najbolje moguće rešenje. Većina manjih preduzeća je dobila pretežno unutrašnje vlasnike, dok nekoliko većih sistema ima većinu medju raštrkanim manjim vlasnicima. Vlasništvo se tek danas polako koncentriše. Ne treba zanemariti ni koliko je važna sigurnost zaposlenih. U velikom industrijskom preduzeću sa 2000 zaposlenih, koje je u većinskom vlasništvu unutrašnjih vlasnika, u kome sam predsednik Nadzornog saveta, medju osnovnim načelima poslovanja jeste da radnike ne otpuštamo. Dobro - ni to nije sasvim apsolutno, mada ne znam zašto bismo se po svaku cenu borili samo za visoke dividende, pogotovo kad se radi o vlasnicima koji su taj imetak stekli džabe. Dodao bih i to - unutrašnje vlasnike nije teško ubediti da veliki deo profita treba zadržati u preduzeću i firmu modernizovati. I to ne radi budućih profita, već zaradi sigurnosti posla svih zaposlenih. Naravno, ne negiram da unutrašnje vlasništvo ima svoje mane, koje ste naveli.

AIM: U konačnom zbiru - koliko je slovenački model privatizacije bio uspešan, koje su konkretne prednosti i gde su greške?

Mencinger: Slovenački model privatizacije jeste bio uspešan, iako nije u celini korišćen model koji sam lično podržavao, a to je prvi. Privatizacija u Sloveniji je sasvim sigurno izazvala mnogo manje privredne i socijalne štete nego što je to bio slučaj sa procesima u mnogim drugim bivšim socijalističkim privredama. Slovenački model, medjutim, nije mogao da spase od propasti one firme koje niko nije hteo, pa su te ostale u vlasništvu Fonda za razvoj odnosno u državnom vlasništvu. Drugi problem jeste privatizacijska rupa, razlika zmedju >imovine< podeljene kroz sertifikate i stvarnom imovinom, koja je nastala kada je većina stanovništva svoje sertifikate prenela na fondove, jer se iskazalo da nema dovoljno prave imovine na raspolaganju. Država im sada nudi nekvalitetnu državnu imovinu, koju fondovu odbijaju da prihvate.

AIM: Jesu li iskustva slovenačke privatizacije, uprkos brojnim razlikama, korisna i važna i za Jugoslaviju? Da li bi bilo moguće na sličan način izvesti privatizaciju u Srbiji, odnosno SRJ?

Mencinger: Možda bi to pre deset godina bilo izvodljivo, odnosno moguće je da bi tada tzv. slovenački model bio primenjiv i u Srbiji, medjutim, danas više nisam siguran u to. Slovenačka privreda u vreme privatizacije (koja je trajala čitavih šest godina) nije bila uništena, propala, a koliko znam - srpska to jeste. Karakteristika Slovenije je bila velika rascepkanost industrije po celoj državi i veliki procenat napola-seljaka medju radnicima, sa izrazitim osećanjem za privatno vlasništvo. Zato nisam siguran da bi slovenački model bio primer na koji bi Srbija trebalo da se ugleda.

AIM: Šta biste savetovali novim vlastima u Srbiji na početku privatizacije u SRJ? Kakav bi morao da bude redosled za uspešno izevedenu privatizaciju i druge reforme?

Mencinger: Savetovao bih im, pre svega, dve stvari. Prvo. Neka ni sami nikako ne gaje mnogo iluzija, a pogotovo ne smeju da ih prodaju narodu. Privatno vlasništvo jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov za privrednu efikasnost, dok je privatizacija proces koji nije moguće sprovesti bez grešaka. Drugo. Neka se dobro paze da nikada ne nasedaju raznim privatizacijskim prorocima koji naokolo nude "savršeno razradjene modele", prema kojima je privatizacija samo jedna velika administrativna operacija, na kojoj bi im zavideli svi planeri dirigovanih, centralizovanih privreda... Naglasio bih i da redosled reformi nije moguće odrediti; jednostavno je odrediti cilj, a onda se prilagodjavati stvarnoj situaciji, ponekad čak i sa korakom unazad, što je činjanica koju moraju da shvate.

AIM: Bilo je ideja medju prvacima u DOS-u da Vas pozovu na mesto specijalnog savetnika nove jugoslovenske vlade?

Mencinger: To mi još niko nije ponudio, ali bih takvu ponudu ionako odbio, iz dva razloga. Sada sam na funkciji rektora Ljubljanskog univerziteta i za druge obaveze uopšte nemam vremena. Ali to nije jedini razlog - ubedjen sam probleme privrede pojedine države mogu uspešno da shvate i reše samo domaći ljudi, a nikako ne stranci, čak ne ni bivši Jugosloveni, pri čemu mislim na eksperte iz drugih država nastalih na tlu ex-SFRJ. Tvrdim da samo domaća pamet može da shvati suštinu problema i nadje pravo rešenje.

AIM: Drugim rečima - nove vlasti u SRJ upozoravate da se klone belosvetskih mesija, ajkula-eksperata sa gotovim privatizacijskim receptima?

Mencinger: Nekako sam siguran da po pitanju raznoraznih "savetnika" nećete imati muka. Oko SRJ će se sada verovatno okupiti brojni profiterski eksperti i konsultanti, koji će nuditi svoje usluge i potom kroz honorare i troškove pokupiti veći deo novca od takozvane "tehničke pomoći" koju će SR Jugoslaviji uplatiti Evripska Unija i SAD.

AIM: A zar ne bi strani savetnici sa sobom doveli i strane investitore? Ili bi SRJ trebalo da se kloni opasnosti da će stranci i ono malo solidnih preduzeća kupiti bud-zašto, što se dešavalo opreznoj Sloveniji...

Mencinger: Nikada nemojte verovati bajkama da će strani investitori spasiti privredu! Oni mogu da pomognu ali i da naštete. Uostalom, oni i dolaze sa jasnim i legitimnim interesom - da mnogo zarade. To uopšte nije naopako, samo ako nemate iluzija. Iako mi podmeću deo "krivice" za zatvorenost Slovenije, nemam ništa protiv stranih investicija. Mada ne vidim nikakvog razloga da strancima prodajemo uspešna preduzeća; inostrane investicije nam trebaju samo utoliko ukoliko sami nemamo dovoljno kapitala, ako bez stranaca ne možemo na svetsko tržište ili kada sami ne znamo da upravljamo svojom imovinom. Dakle, tu se opet radi o stvarima kojih se treba prihvatiti pragmatično, a ne ideološki, što čine strane finansijske institucije kada nas kritikuju zbog zatvorenosti, kao i strani investitori kojima smo izmakli šansu da se obogate kroz našu privatizaciju.

AIM: U Sloveniji ipak ima mnogo stranih firmi. Bilo je mnogo novinarskih priloga o tome da su stranci kupili centar Ljubljane i ostalih mesta...

Mencinger: Istina je da u Sloveniji imamo mnogo stranih dobrih preduzeća, koja su i za nas korisna. Imamo ih relativno manje nego Madjarska, na primer, koja je prodala sve "porodično srebro". Razloga za manji broj inostranih investicija u Sloveniji ima na obe strane - slovenačko tržište je malo i zato nije posebno privlačno za multinacionalke, plus što je zbog visokog životnog standarda radna snaga relativno skupa. Slovenija se, sa svoje strane, nije posebno trudila oko inostranih investicija, što je razumljivo. Sami Slovenci imaju više nego dovoljno uštedjevine, a i menadžeri, koji su u najvećem broju slučajeva ostali na svojim funkcijama uprkos promeni politike - odlično znaju svoj posao.

Svetlana Vasović - Mekina (AIM Ljubljana)