"Ne" strancima?

Privatizacija

Prema mišljenju Mladena Dinkića iz grupe G-17 privreda SRJ trebalo bi da krene na put privatizacije po ugledu na modele primenjene u Poljskoj i Sloveniji. Slovenački model je zbog sličnosti privredne organizacije i tradicije samoupravljanja možda zanimljiviji, ali ima i svoje nedostatke.

Ljubljana,12.10.2000

Proces privatizacije otvoren je u Sloveniji još 1992. godine. Razlozi za privatizaciju društvenih firmi i državne imovine su poznati - neefikasnost socijalističke privrede, pa čak i onog dela privrede koji je zasnovan na "društvenom" kapitalu, glad za stranim investicijama i potreba da se ubrza razvoj.

U prvoj slovenačkoj vladi (koju je pre deset godina sastavio Demos - Demokratska opozicija Slovenije) kao i u stručnoj javnosti vodjene su žestoke polemike oko prirode predstojeće privatizacije. Postalo je životno pitanje koji model privatizacije izabrati. Nekako po inerciji, tada je svoje usluge Sloveniji ponudio i nekadašnji savetnik saveznog premijera Ante Markovića, američki profesor ekonomije Džefri Saks, koji se zalagao za podelu "vaučera" ili "kupona".

Toj ideji se suprotstavila ekipa slovenačkih ekonomista i stručnjaka na čelu sa dr Jože Mencingerom. Oni su favorizovali ideju dugoročnog "unutrašnjeg otkupa". U to doba je dr Mencinger bio potpredsednik vlade; kada se kabinet olako priklonio ponudjenim, "stranim" receptima - Mencinger napušta vladu. I na kraju je prihvaćen kompromis.

Rupa bez dna

Zakon o privatizaciji preduzeća predvidjao je tri različita rešenja u zavisnosti je li se radilo o malim, srednjim ili velikim firmama. Imovina svakog društvenog preduzeća je procenjena od strane nezavisnih agencija, a rukovodstva (preduzeća) su bila dužna da u predvidjenom zakonskom roku izaberu tip privatizacije. Na adrese punoletnih gradjana Slovenije stigle su koverte sa sertifikatima. U zavisnosti od godine rodjenja gradjana/primaoca, sertifikati su nominalno vredeli od 2.000 do 4.000 nemačkih maraka. Gradjanima je ostavljeno na volju da izaberu u koje će preduzeće (koje je objavilo privatizaciju) uložiti svoje sertifikate. Tu su nastali prvi problemi. Neki su imali više, a neki manje sreće. Trebalo se na vreme informisati gde i kada možete uložiti sertifikat. Kada su bile u pitanju probitačnije firme (Lek, Krka, Kolinska...) redovi su bili nesnosni. Mnogi su izvisili, pošto je kvota relativno brzo popunjena.

I tako. Od reda do reda. Tek koju godinu kasnije se pokazalo da se isplatilo čekati na mrazu i pola noći u redu ispred šaltera (banki i pošta) kako bi se na vreme uložila vlasnička potvrda za Muru, Union, Pivaru Laško i ostala dobrostojeća slovenačka preduzeća. Jer, nije dugo prošlo a deonice istih su počele da se kotiraju na berzi i oni koji su bili dovoljno mudri da svoje sertifikate nisu preprodali berzanskim posrednicima (što je najčešće bilo protivzakonito) - ubrzo su dobili čekove sa prvim dividendama. Vrednost nekih deonica je u medjuvremenu realno porasla za dva i više puta. Ipak, nisu svi bili srećne ruke. Oni koji su loše planirali i uložili sertifikate u nerentabilne firme uskoro su od Centralne depozitne službe dobili obaveštenja o umanjenoj vrednosti svojih deonica, bez dividendi, naravno.

Tada je prodaja deonica koje ne kotiraju na berzi postala praktično nemoguća. Pojavio se nov problem - pred kraj procesa privatizacije se iskazalo da gradjani imaju više vaučera nego što ima šta da se privatizuje. Jednostavno - nestalo je imovine koja bi onima, koji nisu bili prvi u redovima, trebalo da zameni sertifikat. Nastao je termin "privatizacijska rupa". Rupa je zapravo bila bez dna - teška oko 185 milijardi tolara. Zaokuplja slovenačke političare već nekoliko godina, bez opipljivijih uspeha.

Većina gradjana je neiskorišćene sertifikate brže-bolje uložila u tvrorevinu koju je izbacila nova potreba - dakle u državne, privatne i paradržavne fondove (Karanta, Activa, Triglav, KBM Infond, itd.). Oni su obećali da će za razumnu cenu poverene im sertifikate uložiti na pravo mesto. Javnost je saznala da je u masi preduzeća privatizovana tek polovina, a druga polovina ne. Državi na volju su ostali uglavnom veliki, nerentabilni sistemi koje (zbog dugova i ostalih problema) niko nije hteo. Tu su potonula obećanja fondova, koji nisu uspeli na tržištu da nadju dovoljno kvalitetna i primamljiva preduzeća u koje bi vredelo uložiti (i obrnuti) sertifikat.

Igre i čistke

Država i dalje nudi imovinu lošeg kvaliteta, pa je problem velike mase neiskorišćenih sertifikata (i time oštećenih gradjana) ostao nerešen do danas. Birokratija je nekoliko puta najavljivala kraj procesa privatizacije i potom produžavala rokove, pokušavajući da sanira nezadovoljstvo usled "privatizacijskog grotla". Konačno, prošle godine objavljuje da se privatizacija smatra okončanom i da je većim delom (ipak) uspešno završena. Onima, kojima su ostali neiskorišćeni sertifikati, ostala je uteha da je papir jednako dobar kao toaletni...

Mala preduzeća su mahom privatizovana podelom deonica radnicima, dok je u velikim industrijskim sistemima procenat tzv. unutrašnjih vlasnika (što će reći - radnika) minimalizovan pošto su veću ulugu dobili spoljni vlasnici (gradjani, fondovi) i država. Vlast ne bi bila vlast kad ne bi htela sve da ščepa u svoje ruke, pa je na čelo fondova (kapitalski, odštetni, itd.) instalirala svoje ljude. Nije dugo trajalo. Mediji su nanjušili afere, tiraži dnevnika su rasli a politika je ipak odnela prevagu nad stručnim kriterijumima. Ovaj proces je bio naročito ogoljen posle poslednje smene u državnoj administraciji, kada je pala "Drnovšekova vlada". Kormilo je, posle nekoliko godina upravljanja Drnovšekove Liberalne demokratije Slovenije, preuzela ekipa premijera Bajuka, koju su činili dotadašnji prvaci desnice, Janez Janša i Lojze Peterle. I glave vodećih ljudi fondova i državnih preduzeća počele su da lete. A novine su se ponovo raspisale o čistkama...

Da zaključimo. Loša strana slovenačkog tipa privatizacije (pored pomenute "privatizacijske rupe") jeste što je privreda samo "napola" privatizovana. Mamutski industrijski sistemi, nekada paradni konji socijalizma, preko noći su potonuli. Otkriveno je da na računima imaju notorne minuse (TAM, Elan, Iskra, itd.). Neki od njih su likvidirani, a neka su još uvek u vlasništvu države koja isprobava različite "programe sanacije".

Šta zamera svet?

Još uvek nije ni započeta privatizacija banaka i osiguravajućih društava, iako je inostranim bankama i osiguravajućim društvima (za sada - pretežno austrijskim, talijanskim) postepeno dopušten ulazak na slovenačko tržište. Druga, ništa manje loša strana slovenačke privatizacije odnosi se na tekovine samoupravljanja. Tzv. unutrašnji vlasnici, koji su se našli u duploj ulozi (vlasnika i radnika) često zapadaju u kontradiktorne, gotovo šizofrene situacije, kada u liku vlasnika moraju da usvoje i sprovode odluke koje im lično i direktno štete, na radnom mestu.

Posledica je neelastičnost dela privrede. Zatvorenost za agresivniju penetraciju stranog kapitala (i ne samo onog sa germanskim predznakom), što je jedna od mana koju Sloveniji zameraju partneri iz inostranstva, zahtevajući da otkloni restriktivne odredbe, ukoliko želi punopravno članstvo u Evropskoj Uniji.

Dobra strana rečene zatvorenosti je da Slovenija nije dozvolila da njen kapital (državno i društveno blago) tokom procesa privatizacije bude u bescenje rasprodat stranom kapitalu. Time je slovenačka privreda izbegla turbulencije na svetskim finansijskim tržištima. Većina velikih državnih sistema i industrije, medija i javnih preduzeća (Pošta, Telekom, Elektroprivreda) delimično je modernizovana i nalazi se pred izazovom ozbiljne privatizacije, partnerstva sa stranim ulagačima ili prodaje, na tržištu.

Ono u čemu je nauk slovenačkog modela jeste da je na vreme shvaćeno da strani savetnici svojim "univerzalnim šemama" samo čine štetu. Veličina štete obično postaje jasna tek pošto se obogate i odu dalje. Mnoge države u tranziciji nisu uočile tu zamku i ostale su operušane, bez "porodičnog zlata". Srbija ima tu nesreću da kasni i da je na repu tranzicijskih država, već iscedjena od sankcija i tajkuna u sopstvenim redovima. Jedina je sreća da sada ima priliku da izbegne tudje greške. I krene brže i bolje.

Svetlana Vasović, Igor Mekina (AIM, Ljubljana)