Povratak otpisanih

Slovenija i izbori

Ponovno pojavljivanje pripadnika "naroda i narodnosti" nekadašnje SFRJ na listama nekih partija najbolji je dokaz da Slovenija ni deset godina kasnije ne može sasvim da ignoriše deo one populacije čije je prisustvo u novonastaloj državi dugo prećutkivano.

Ljubljana, 12.10.2000.

Objavljivanje listi kandidata za predstojeće parlamentarne izbore, koji će u Sloveniji biti održani 15. oktobra, pokazalo je da mnoge stranke reflektuju na one ciljne grupe birača koji su rodjenjem ili poreklom južno od Kupe, dakle iz krajeva nekada zajedničke domovine SFRJ Jugoslavije. A njih nije malo, mada su zvanične statistrike prestale da ih obradjuju u brojkama, jer ne pripadaju zvanično priznatim manjinama. Činjenica je da su u doba intenzivne socijalističke izgradnje i procvata slovenačke privrede mnogi stanovnici privredno zaostalih predela ondašnje Jugoslavije došli trbuhom za kruhom u tada najrazvijeniju republiku - Sloveniju.

Najviše plavih kombinezona stiglo je iz Bosne i Hercegovine, nešto manje iz Hrvatske, Srbije i Makedonije, dok su Crnogorci u gotovo zanemarljivom broju. Pred raspad Jugoslavije je u Sloveniju prispeo i veći broj Albanaca sa Kosovo. Ocenjuje se da danas u Sloveniji živi preko 200.000 gradjana koji su poreklom iz neke od novih država nastalih na tlu ex-Jugoslavije. Tome treba dodati još najmanje 100.000 punoletnih gradjana koji su rodjeni u Sloveniji a čiji su roditelji pečalbari. Početkom devedesetih, sa širenjem rata u Hrvatskoj i Bosni mnogi radnici prebacuju u Sloveniju i članove šire porodice. Većina pridošlica je stekla i slovenačko državljanstvo, pošto je prvobitan zakon koji uredjuje tu materiju (1991. i 1992. godine) bio relativno liberalan i u duhu evropskih normi ljudskih prava. Nije tajna da u Sloveniji postoje (industijska) područja gde su tzv. "južnjaci", kako ih je vulgarno nazivala desnica, gušće naseljeni. To su pored Ljubljane još i Jesenice, Velenje, Kočevje...

Mnogi od njih su u vreme Titove Jugoslavije bili branitelji jugoslovenstva, pred raspad države čak i agresivnog, koji je bio u potpunoj suprotnosti sa onim što su želeli Slovenci. Tzv. gasterbajteri su se udruživali u tadašnjem Savezu komunista Slovenije, pošto su sve druge političke grupe i partije bile ili nacionalno obojene ili nisu prihvatale ovu populaciju kao politički relevantnog partnera. Pred osamostaljenje Slovenije su rečeni državljani bili marginalizovani, pošto su predstavljali radikalniju liniju unutar SK; to se posebno odnosi na radnike iz BiH muslimanske narodnosti. Raspad države i ratovi su učinili svoje; nekada politički homogena grupacija razbila se po nacionalnosti, na manje organizacije. Hrvati su u najvećem broju izgubili posao i vratili se u Hrvatsku, dok su se oni, koji su ostali u Sloveniji, stopili sa okolinom i gravitiraju uglavnom partijama desno od centra. Bilo je pokušaja da se i u Sloveniji osnuje filijala HDZ-a, koji nije uspeo zbog hladnog odnosa Drnovšekove vlade prema Tudjmanovoj vlasti. Što se tiče Srba, oni su u Sloveniji bili u relativno ugodnom položaju jer su to bili visoko stručni ljudi, zaposleni na rukovodećim mestima u privredi, dok su se radnici mahom vratili u otadžbinu - Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu.

Tokom proteklih godina Srbi u Sloveniji nisu mogli ni da sanjaju o bilo kakvom političkom udruživanju. To se moglo videti prošle godine prilikom demonstracija u Ljubljani protiv Natovog bombardovanja SR Jugoslavije, koje je u Sloveniji bilo organizovano gotovo zadnje u evropskim državama, čak i natovim. Ali zato su svakako bile najkraće i pod najjačom policijskom paskom, sa sve psima i konjicom. Muslimani su, s druge strane, iako najčvršći oslonac jugoslovenstva i komunizma u Sloveniji, doživeli veliko razočarenje kako u Jugoslaviju tako i u Savez komunista. Istovremeno su otkrili politiku kroz muslimanstvo. Tome je pogodovala opšta politička klima u Sloveniji prema Bošnjacima kao žrtvama rata u BiH, kao i prihvatanje većeg broja izbeglica. Do sada niti jedna slovenačka politička partija nije pokazivala naročit interes za glasove te grupe gradjana. Dobri politički odnosi Ljubljane sa bošnjačkim delom države BiH i interes slovenačke privrede za ponovnom ekspanzijom na bosansko-hercegovačko tržište pogodovali su organizaciji gradjana poreklom Bošnjaka u Stranci demokratske akcije Slovenije.

U Sloveniji izuzetno aktivna i interesna grupa Albanaca, koji zastupaju političke stavove, ali ne u odnosu na slovenački politički prostor, već u odnosu na Jugoslaviju i Kosovo odnosno Makedoniju. Status su formalno uredili pod okriljem kulturnog društva Midjeni, a naročito su bili aktivni u vreme Natovog bombardovanja Jugoslavije. Konačno su ovdašnje partije shvatile koliku snagu (i koliko procenata za ulazak u parlament) predstavljaju birači Neslovenci. Na prethodnim izborima je deo tih glasova odlazio Združenoj listi socijalnih demokrata (ZSLD), što je novo ime za partiju reformisanih komunista. Jasno je zašto se taj deo biračkog tela odlučio za ZSLD, iako se sama partija nije trudila da ih privuče - socijalna nesigurnost nižih slojeva je u novoj državi unekoliko narasla, pa su se radnici nadali da će ih nekadašnji partijski drugovi zastupati u borbi za goli opstanak.

Analizom predizbornih plakata može se uočiti da su "sveži" državljani Slovenije politički prilično raznorodni. Sudeći prema prezimenima 1001 kandidata za poslanike u slovenačkom parlamentu, partije u Sloveniji bi rado uzele glasove ovih birača, ali ne i regrutovale poslanike iz njihovih redova. Gotovo ni jedna parlamentarna stranka, izuzev Jelinčičeve Slovenske nacionalne stranke (SNS), nije kandidovala nekoga ko je poreklom iz neke od nekadašnjih jugoslovenskih republika. Vodeće stranke na domaćoj političkoj sceni - LDS Janeza Drnovšeka, Socijademokratska stranka Janeza Janše in nova udružena Slovenska ljudska stranka Franca Zagožena nisu promovisale nijednog kandidata koji bi, bar sudeći po prezimenu, imao rodjačke veze sa "Balkanom". Što se Janše tiče, to se moglo očekivati, pošto su prvi na udaru čistki u slovenačkoj vojsci (u vreme njegovog ministarskog mandata) bili oficiri iz drugih delova Jugoslavije, uprkos tome da su blagovremeno prešli iz JNA u slovenačku TO.

Zato ne malo iznenadjuje stav LDS, koja je pre nekoliko godina pokrenula široku i skupu političku akciju pod parolom "Svi drugačiji, svi jednaki". Nova udružena SLS ne računa sa glasovima birača "južnjaka", a i njihova glavna biračka baza - bogatiji seljaci, imućne zanatlije i mali preduzimači - pomalo su nacionalistički raspoloženi prema ovim gradjanima. ZLSD, začudo, iako za taj deo baze nije ništa učinila, nekako računa da su ovi glasovi tradicionalno njeni, i izvesno je da će se grdno prevariti.

U svemu je najzanimljiviji fenomen Jelinčič. On je na izborima

1. godine ušao u slovenački parlament praćen sa 12 poslanika, a sve to zahvaljujući žestokoj i uvredljivoj kampanji baš protiv ljudi sa nekadašnjeg Juga. Prošlo je osam godina i Zmago više nije onaj stari. Iz redova neautohtonih Slovenaca bira 14 poslanika, od kojih su dvanaestorica srpskog porekla! Jelinčič je uz to u Sloveniji jedini prošle godine osudio Natovo bombardovanje Jugoslavije i danas se pojavljuje kao jedini branilac i zastupnik interesa srpskog naroda. Postavlja se pitanje - odakle toliki luping? Je li to zbog ličnih ubedjenja ili potencijalnih glasača. Pre će biti ovo poslednje, pošto je nacionaliste i lumpenproletarijat preuzeo Janša, dok su seljaci okrenuti desnici. Jelinčič je nekako došao do računice da bi samo Srbi mogli da mu pomogne da uskoči i u nov parlament.

Neke nove stranke su sledile Jelinčičevu logiku i na svoje liste takodje uvrstile gradjane poreklom iz drugih republika. Tako Komunistička partija Slovenije medju 18 kandidata kandiduje četvoricu novih gradjana i to 2 Bošnjaka i 2 Srbina. Pojavile su se i nove stranke - Stranka mladih Slovenije, na primer, koja je na svoje liste uvrstila i 20 kandidata (od 62 ukupno) poreklom iz drugih područja nekdašanje Jugoslavije. To su većinom mladi ljudi, rodjeni i školovani u Sloveniji, visoko obrazovani ili studenti. Mnogi su afirmisani u lokalnoj sredini kao kulturni radnici, sportisti ili aktivisti raznih društava. Oni žele da se dokažu u svojoj sredini koja ih zbog prezimena ili "mekog č" (ć) još uvek ne prihvata posve ravnopravno.

Poseban fenomen ovih izbora je, ipak, Stranka demokratske akcije Slovenije. Mada se izjašnjava da nema nikakve političke veze sa SDA Alije Izetbegovića u BiH, ne krije da pretenduje na glasove isključivo jedne nacionalne grupe slovenačkih gradjana - Bošnjaka. Od 31 kandidata 30 ih je po ličnom imenu Bošnjaka, a jedan je Albanac. Liste kandidata je istakla samo u onim izbornim jedinicama gde je populacija Bošnjaka velika i skoncentrisana. Mada u Ljubljani i široj okolini živi mnogo Bošnjaka, oni tu ne izlaze na izbore. Isto je i sa Koruškom (Ravne, Mežica) i Savinjskom dolinom (Velenje i Celje), gde živi veliki broj Bošnjaka, ali SDA Slovenije ne izlazi na izbore sa svojom listom. Poredjenjem listi kandidata i izbornih jedinica, ova stranka pretenduje da bude čisto nacionalna stranka, što je donekle neprihvatljiv presedan za nacionalno umerenu političku scenu Slovenije. Moguća pobeda i ulazak u parlament slovenačke varijante SDA biće izazov za neke druge nacionalne skupine u Sloveniji. Ne bi bilo iznenadjenje da se uskoro na političkom planu pojave i Srpska demokratska stranka Slovenije ili Srpska radikalna stranka, ili Demokratski savez Albanaca u Sloveniji.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)