Koštunica: podozrenje u Prištini

Priština, 11.10.2000

Izgleda paradoksalno, ali mnogi kosovski Albanci bi želeli da dugogodnišnji srpski lider i ''njihov neprijatelj br. 1'' Slobodan Milošević i dalje ostane na '' tronu'' Srbije. I ako ih upitate, oni jasno ne bi mogli da kažu da li je ova njihova ''želja'' povezana sa tvrdnjama zapadnih političara da bi ''nastavak Miloševićeve epohe učinilo bližom nezavisnost Kosova'' ili možda jednostavno oni bi to želeli kao '' kaznu'' za Srbiju za sve ono što se desilo na Kosovu...

Na dan kada se u Beogradu ''dogodio narod'', ulice Prištine su bile poluprazne, kao i u najvrelijim danima Evropskog fudbalskog šampionata. Sa satelitskim antenama uprtim prema najvećim svetskim TV kanalima, Albanci su pratili ''rušenje'' poslednje diktature u Evropi i, priviknuti da gledaju sa nepovrenjem na sve što se dešava u i oko Srbije, odmah su posumnjali da je ''tamo reč o jednoj velikoj igri''. Njihova zabrinutost je bila posebna. Oko hiljadu Albanaca se nalazi po zatvorima u Srbiji i ovdašnji ljudi su se u prvi mah uplašili da bi upravo oni mogli da budu glavne žrtve ''obračuna'' između starih i novih srpskih struktura.

Stvari su se ipak odvijale toliko brzo da su Albanci ostali ''izgubljeni'' pred novostvorenom situacijom. ''Srpski diktator, kreator politike etničkog čišćenja širom bivše Jugoslavije, autor četiri krvava rata na Balkanu, optužen za ratne zločine na Kosovu''..., pao je nakon nekoliko sati protesta na ulicama Beograda. Svet se sa entuzijazmom podigao na noge zbog pobede ''demokratije''. Mnoge izjave zapadnih političara koje su neretko sa oduševljenjem pozdravljali pad Miloševića, gotovo da su bez teksta ostavili kosovske Albance koji su , ruku na srce, nakon bombarodovanja Srbije i ulaska mirovnih snaga razmišljali da se ''svet okreće oko njih''... Oni su nedeljama slušali ocene svetskih lidera da su jugoslovenski izbori farsa, nelegitimni i nedemokratski. Sada pak slušaju o pobedi srpskog naroda, čak i ocene da se u Srbiji ''desila narodna revolucija na čelu sa demokratrom Vojislavom Koštunicom''... I dok je svet posmatrao ''veliku promenu'' u Beogradu, Albanci su već na početku ocenjivali da to nije ništa drugo već samo promena političkih kadrova. Diktator Milošević, koji je maksimalno iskoristio srpski nacionalizam, zamenjen je nacionalistom Koštunicom, koji je do ''demokratije došao i uz pomoć paramilitaraca Kapetana Dragana i čuvenih ''Tigrova''''. Ovdašnje novine redom su objavile fotografije Vojislava Koštunice koji pozira sa kalašnjikovom u rukama, a te fotografije su propraćene tekstom da se radi o prizoru njegove posete Kosovu tokom rata

1. godine, kada je prema tvrdnjama ovdašnje štampe posetio zloglasne paramilitarne grupe. Iako ove fotografije nisu ''izmenile'' međunarodno raspoloženje, kod Albanaca je ipak povećana zabrinutost. Njihovi političari koji su ranije izjavljivali da ih ''jugoslovenski izbori uopšte ne interesuju'', kao da su počeli da shvataju da su oni čak veoma značajni i po njihove interese. Zbunjena albanska javnost tražila je odgovore. Šta će se sada dogoditi sa Kosovom? Da li će se premestiti pažnja u Beograd i napokon da li to znači i udaljavanje i od nezavisnosti Kosova?...

Albanski moderirani lider Ibrahim Rugova je izjavio da se raduje svakoj demokratskoj promeni u regionu, i da se pozdravljaju i demokratske promene u Srbiji. On je zatražio da nova vlast u Beogradu da znake distanciranja od Miloševićevog režima oslobađanjem zatvorenika i pružajući informacije o nekoliko hiljada osoba koje se vode kao nestale, kao i uručivanje ratnih zločinaca Haškom sudu. Istovremeno, on je uveravao svoje sunarodnike da će se nastaviti put prema nezavisnosti Kosova. Njemu rivalska partija koju predvodi bivši politički lider OVK, Hashim Thaci, saopštila je ''da je sudbina Kosova odvojena od sudbine Srbije i da se Albanci raduju svakoj demokratskoj promeni u zemljama regiona''. Njeni predstavnici su rekli da gospodin Koštunica ima sličan stav sa Miloševićem što se tiče pitanja Kosova i da zato ne veruju u pozitivne promene u Srbiji... I ostale političke snage poslale su slične i veoma rezervisane poruke i stavove koje su izneli i civilnom administratoru Bernaru Kušneru, kako bi ih on prosledio šefovima diplomatija zemalja EU u Luksemburgu. Kušner je poruke verno prosledio (cinici su kazali da je on to bolje uradio nego sami Albanci), ali bez neke koristi. Iako su već znali takoreći sa sigurnošću šta će se desiti u Luksemburgu, Albanci su razočarani, gotovo uvređeni odlukom ministara inostranih poslova za ukidanje sankcija Beogradu. Oni su se nadali da će u najmanju ruku ovo pitanje biti uslovljeno oslobađanjem Albanaca iz srpskih zatvora. Međutim, ono što se do sada nazivalo politikom ''štapa i šargarepe'', evropski ministri su opovrgli. Oni su otvoreno nagradili Beograd, i kazali da će o ''protivusluzi'' razgovarati kasnije. Reakcije na Kosovu su bile veoma oštre. Albanske humanitarne asocijacije najavile su masovne proteste zbog zatvorenika, a politički lideri su izneli da je odluka evropljana bila ishitrena i razočaravajuća. Naučeni da budu oprezni u odnosu na Beograd, bez obzira ko je na vlasti, zapadne diplomate albanskim liderima ponekada izgledaju "lakoumnim". Predsednik Alijanse za budućnost Kosova Ramush Hajradinaj je izjavio da bi i u slučaju da se ukidanje sankcija preduzima iz humanitarnih razloga kako bi se pomogao srpski narod, evropljanima trebalo da bude jasno da nema humanije stvari od oslobađanja taoca i rasvetljavanja sudbine nekoliko hiljada nestalih. On je takođe rekao da ne bi imao ništa protiv da se nakon toga poveća pomoć srpskom narodu, pošto su "promene u Srbiji ipak pozitivne'', rekao je Hajradinaj dodajući da '' niko ne može da bude gori od Miloševića''. Njegovi istomišljenici tvrde da će ove promene ipak oslabiti snagu Miloševićevih struktura. Ipak, Koštunica za Albance predstavlja kontinuitet stavova srpskih političkih lidera prema Kosovu. I on kao da je požurivao da potvrdi takva mišljenja, glasno iznoseći svoje angažovanje za ''vraćanje srpskog suvereniteta nad Kosovom'' kao i odbijanjem da amnestira albanske zatvorenike, smatrajući to političkim pitanjem i uprkos zahtevima takvih institucija kao što je beogradski Fond za humanitarno pravo.

Bilo kako bilo, čini se da su promene u Srbiji zatekle nespremne albanske lidere. Ove promene su ih zatekle usled predizborne kampanje za opštinske izbore zakazane za 28. oktobar, tokom koje se takmiče u tome ko će glasnije obećati što bržu nezavisnost za Kosovo, iako će građani na ovim izborima birati samo predsednike opština koji teško da bi mogli da obezbede međunarodno priznanje! Usred tih obećanja, na njih je kao bomba delovala najava administratora Kušnera da bi mogao ''započeti razgovore sa novim zvaničnicima u Beogradu za realizaciju supstancijalne autonomije za Kosovo''... Ako je ovaj cilj definisan Kušnerovom ''biblijom'', kako on naziva Rezoluciju Saveta bezbednosti 12 44 OUN, za Albance je to već zastarela formulacija i u neskladu sa novostvorenim realnostima na Kosovu. Oni kažu da bilo kakvi razgovori šefa civilne Misije sa zvaničnicima u Beogradu moraju da budu dobro i pažljivo pripremljeni. Po njima, Kušner ima mandat da razgovara o pitanjima od obostranog interesa, ali da nema mandat da razgovara o finalnom statusu Kosova. O tom pitanju, kažu oni, može odlučiti samo narod Kosova, koji je opredeljen za izgradnju nezavisnosti, i svaka druga alternativa bi značila novi rat...

Međutim, u Prištini ima i drugačijih mišljenja oko prirode i mogućih implikacija aktuelnih promena u Beogradu. Tako, na primer, Veton Surroi iznosi gledište svojstveno liberalnijim krugovima na Kosovu, koji smatraju da je odlazak Miloševića sa vlasti prvi korak na putu demokratizacije u Srbiji i opšteg popuštanja u regionu. Oni, iako navode potrebu denacifikacije srpskog društva, potrebu suočavanja srpskog društva sa kolektivnom odgovornošću zbog gotovo plebiscitarne podrške Miloševiću u vođenju desetogodišnjih ratova (kao argument tome u prilog se navode i povici demonstranata na beogradskim ulicama upućeni srpskoj policiji: "Ustaše, ustaše" i "Idite na Kosovo"), kao i ustanovljenje individualne krivice za sve počinioce ratnih zločina na prostorima bivše Jugoslavije, ipak mogući razvoj događaja i odnosa vide u okvirima pretpostavljenog demokratskog takmičenja svih aktera u regiji, međusobnog otvaranja i saradnje (i preko konkretnih projekata u okviru Pakta za stabilnost), kao i usvajanja zapadnih demokratskih standarda političkog ponašanja i rešavanja otvorenih problema pregovorima.

AIM Priština, Besnik BALA