Priblizavanje ali sa zadrskom

AIM Skopje, 05.10.2000

Makedonija ce biti prva zemlja u istoriji EU koja ce potpisati Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji (Stability and Association Agreements-SAAs). Ovaj novi tip dogovora, kako kazu makedonski nezavisni analiticari, sustinski se razlikuje od dosadasnjih Euro - sporazuma koji su sluzili kao filter kroz koji prolaze sve zemlje koje pretendiraju za clanstvo. Ovaj prvi dogovor prakticno treba biti uzorak koji ce kasnije potpisati i druge zemlje regiona koje su ostale bez ikakvog ugovora. Posljednje koje su potpisale klasican Euro-sporazum su drzave koje su usle u agendu 2.000, a Makedonija, na zalost svih, nije uspela da uhvati prikljucak i pored toga sto je premijer Ljubco Georgievski, pre nego sto je dobio izbore obecavao uskakanje u zadnji vagon kompozicije koja vozi prema EU. To se nije desilo, ali, zato, Evropska unija je startovala draft takozvanih sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, dajuci primat Makedoniji kao jedinoj zemlji regiona koja je iz svih balkanskih kriza izasla bez vecih potresa.

Ideja o ovakvim sporazumima prakticno je rezultanta politike koja se u Uniji pojavila poslije potpisivanja Dejtonskog sporazuma, novembra 1995 godine, a koja tece na relaciji - zemlje iz balkanskog regiona moraju prvo regionalno saradjivati i uravnoteziti odnose kako u ekonomskoj tako i politickoj sferi, naravno ukljucivsi tu covekova i manjinska prava, vladavinu prava, te trzisne ekonomije. Ispostavilo se da ce ove zemlje dobiti i novu politicko-geografsku determinantu - Zapadni Balkan. Nesto kasnije pojavili su se i prvi instrumenti za realizaciju ove ideje o regionalnoj saradnji a to su Pakt za stabilnost i sporazumi za stabilizaciju i asocijaciju pa tek onda priklucak u EU. Stvaranje ovakve cekaonice nije originalna ideja Evropske Unije vec autorstvo nad takvom politikom ima NATO patentiranjem Partnerstva za mir, takodje svojevrsnog saltera na kojem cekaju zemlje kandidati za ulazak u ovaj kolektivni bezbednosni sistem.

Mediji u Makedoniji vec analiziraju da ova politika znaci stvaranje jednog subregiona u predvorju Evrope koji ce morati u sledece dve decenije da se stratificira pa tek onda da dobije sansu za apliciranje za punopravno clanstvo. Problematicna je naime takozvana evolutivna klauzula koja je u Euro-sporazumima konsekventna i znaci da zemlja dobija garanciju da ce u odredzenom roku postati punopravna clanica Unije. Makedonska politika jos u vremenu predsednikovanja Kire Gligorova je insistirala da regionalna saradnja ne dobije formu – ulazak zemalja Balkana u EU u “kolektivnom tajmingu” vec da svaka dobije individualnu sansu da bude ocenjena cime se eliminira opasnost da jedna zemlja koja napreduje ceka ostale da ispune norme Evropske komisije. Ovo je donekle uspelo ali novi sporazumi o stabilizaciji I asociranju ipak se razlikuju od Evro-sporazuma upravo po evolutivnoj klauzuli. Ne zna se kako ce zavrsiti finalni pregovori Makedonije sa EU koji trebaju biti okoncani krajem oktobra, ali prosle nedelje je Kristofer Paten, predsednik evropske komisije izjavio makedonskim novinarima da ostaju neresena jos jedno ili dva pitanja.

Spekulira se da je upravo evolutivna klauzula problem oko kojeg se lome koplja. Naime, i pored prvobitnih dilema dali da ova klauzula uopste nadje svoje mesto u Sporazumu, prema poslednjim informacijama ona ce ipak biti uvrstena u tekst Sporazuma ali sa meksom formulacijom ili, moglo bi se reci, “parolaskim idiomom” tipa - Unija uvazava zelju da zemlja potpisnik Sporazuma bude clanica zajednice. Ovo determinise buduci tok pregovora i ispunjavanje tvrdih ali postenih uslova koje je postavila Evropska komisija. Naime, ocekuje se da ce evolutivna klauzula biti razvucena takozvanim protokolima ili uslovima koji ce biti ocenjivani kao “subfaze” cime se rok produzava. Prema informacijama koje se mogu cuti u makedonskoj javnosti, Sporazum navodno sadrzi dve faze od kojih svaka traje po cetiri godine. Ali makedonski shef diplomatije Aleksandar Dimitrov je u jednom intervjuu uzgred spomenuo da ce proces mozda trajati izmedzu jedne i dve decenije sto svakako obeshrabruje.

Naime nije pitanje samo sta ce se u tom roku desiti na zapadnom Balkanu,vec i sta ce se na tako duge staze desavati i u samoj zajednici. Ako Balkanu prete nove opasnosti od krize u Crnoj Gori ili od interetnicke konfrontacije u Makedoniji koja, prema nekim analizama, moze prerasti u konflikt po pitanju zapadnog dela ove zemlje, u EU postoji drugi problem.

Odbacivanjem jedinstvene monete eura na referndumu u Danskoj, (a ovakvi referendumi treba da se odrze i u Svedskoj i u Velikoj Britaniji) dovodi se u pitanje celovitost evropske ideje, jer u evropskoj javnosti vec se krcka diskusija o takozvanoj Evropi na dve brzine. Ovo remeti konzistentnost evropskih drzava oko sve vece bliskosti i stvaranja zajednice sa sve cvrscim vezama. Tako, cini se, trvenja koja postoje u EU - reforme sistema koje tamo traju vec tri godine, problemi oko valute,otpor nekih drzava da se odreknu sopstvenog suvereniteta - to su faktori koji su uticali na to da Balkan ostane po strani. Osim toga postoji sve veci otpor u parlamentima vodecih drzava oko subvencioniranja njenih slabijih clanica (Grcka, Portugal i Spanija podigle su svoje ekonomije zahvaljujuci grantovima EU) te bi priblizavanje zemalja Balkana bilo jos veci problem posto bi i njih valjalo “dici na noge”. Razume se, Evropi je bitna politicka stabilnost ovih zemalja ali kljucno pitanje je - koliko to kosta. Jednostavno Evropi sada nije potrebno sustinsko sirenje prijemom problematicnih balkanskih drzava. Ili, ne zna se kada ce se Evropa konstituisati kao cvrsta zajednica pa problem Zapadnog Balkana odgadja za bolja vremena. Zbog svega ovoga, promovisan je transfer sa jednog na drugi tip sporazuma, i, koliko god se makedonska vlast trudila da prikaze da su sporazumi isti, sam fakt da je Evropa napravila velike napore da promeni tip sporazuma demantuje vladajuce partije.

Premijer i njegov kabinet su u periodu pre lokalnih izbora u Makedoniji izvodili svakojaku jezicku ekvilibristiku kako bi javnost nekako ubedili da Sporazum maltene znaci ulazak u Evropu. Na samom startu govorilo se o Sporazumu za asocijaciju i stabilizaciju a permutacijom mesta “stabilizacija” i “asocijacija” zelelo se stvoriti privid da ce Makedonija prvo biti asocirana pa stabilizovana. Premijer jezatim otisao jos dalje pa je govorio o “Sporazumu o asociranju” ili o “asocijativnom sporazumu” sto naravno kod manje upucenih stvara iluziju da Makedonija ide koracima od 100 milja ka integraciji u EU.

Marketinski je to OK ali sustinski narod treba da zna da je zemlja propustila zadnji vagon kompozicije “agenda 2000”. U svakom slucaju jedina sansa koja ostaje regionu za daljni razvoj, uostalom i zbog geografskog polozaja, prirodno je Evropska Unija. Cini se da je politika ove zajednice prema Balkanu dosad bila benevolentna no nepostojanje vizije, sta se sve moze desiti cuvanjem regiona na distanci u narednih dvadeset godina izvesno ce dovesti do novih radikalnih situacija koje ce opet posle biti lecene umesto sprecene. Naravno,drzanjem uzice na kratkom rastojanju, ili kako bi rekla drzavni sekretar SAD Medlin Olbrajt pokazivanjem velike socne mrkve (intervju u “Time daily”) time sto se zemljama iz regiona diktira tempo i salje pomoc za strukturne reforme, za razvoj civilnog drustva, za vladavinu prava, za manjinska i ljudska prava ili sa postupno uklanjanje carinskih barijera i kvota postize se efekt. Ali Evropljanima izgleda nije jasno da se istorijsko trvenje naroda sa Balkana moze razbuktati u pravi pozar svakog casa. Ovakve teze nisu samo puka crna predvidzanja vec veoma moguc razvoj situacije sa uporistem u istorijskim zbivanjima i aktuelnoj politickoj klimi u regionu. Jednostavno receno vidljivo je da zemlje zapadnog Balkana generalno imaju teznju ka vrednostima Evrope ali forsiranjem regionalnog pristupa ili formiranjem paketa to ce ici sa velikim komesanjem unutar regiona. Tu su neresena pitanja izmedju Makedonije i Bugarske (jezik), Makedonije i Grcke (ime), Makedonije i SRJ(granica) zatim status Kosova, polozaj Crne Gore, institucionalne krize u Albaniji...

Da bi se region smirio potrebne su cvrsce veze sa Unijom, obavezivacka evolutivna klauzula, realizovanje Pakta za stabilnost koji je za sada daleko od najavljivanog Marsalovog plana i konacno brza integracija ovog subregiona ka evropskim tokovima. To, nema sumnje, zavisi i od demokratskog, miroljubivog kapaciteta i mudrosti vlada ovdasnjih zemalja. Sve u svemu - Good Lack Balkans.

AIM Skopje

VALENTIN NESOVSKI