Crnogorska oaza u Albaniji

Tirana, 4.10.2000

Jedan nedeljnik u Tirani je pre nekoliko nedelja posvetio dve stranice Crnogorcima u Albaniji. Ima mnogih koji čak nisu čuli o njima. Ne zbog toga što je to tabu tema, već iz razloga što crnogorci u Albaniji žele da gledaju svoja posla. Oni su daleko od medija i mediji takođe ostaju daleko od njih.

Jedna pravoslavna crkva slovenskog stila vidi se izdaleka dok se približavamo selu Vraka, slvenskom selu u blizini Skadarskog jezera. Crkva je simbol koja razlikuje ovo selo od desetine drugih koja se pojavljuju i nestaju neprestalno, sa leve i desne strane nacionalnog puta koji vodi do granice sa Crnom Gorom. Oko 200 crnogorskih stanovnika Vrake jedini posećuju crkvu. Ostali su Albanci katolici ili muslimani.

Na 200 osoba je spao već desetak godina zajednica vrakačora, koja je početkom '90 brojala oko 2 000 osoba i predstavljala jednu od pominjanih manjina u Albaniji nakon grčke i makedonske. Razlog opustošivanja Vrake može se još uvek primetiti na neasfaltiranim, ulicama sela, u njegovim siromašnim kućama sa nedovoljno električne energije. A, posledice su na stotine kilometara daleko od Skadra, na Kosovu - blizu Peći, gde su 1992. godine jugoslovenski zvaničnici na brzinu instalirali kućice Nove Vrake. Bilo je to selo crnogorskih kolonista koji su bili upravo raseljeni seljaci iz Albanije, s nadom u jedan bolji život u Jugoslaviji.

Radiša Strković, krupni seljak kojeg svi pamte dok je šetao svojim starim biciklom seoskim ulicama. Svi, i Albanci i Crnogorci pozdravljaju ovog čoveka koji živi sa svojim starim roditeljima, ženom i dva mala sina u jednom naselju Vrake, iako u selu sa sada već etnički izmenjenom strukturom dve zajednice gotovo da više i ne sarađuju.

Radiša je jedan od malobrojnih koji nije prihvatio da ostane u Jugoslaviji

1. godine već se sa svojom porodicom vratio na pradedovskom ognjištu albanske Vrake gde i danas živi. On pripoveda kako je pre osam goduina sve napustio da bi se upustio u nepoznatu avanturu na stotine kilometara dakelo od sela.

2. ghodine desio se prvi zbeg. Jedna velika grupa mladih Crnogoraca iz Vrake prešli su granicu i prebacili su se u jugoslaviju. Bilo je možda nekoliko desetina njih. ''Za njih nije bilo prepreka, jer je Albanija tek počela da dozvoljava otvaranje prema spoljnom svetu'', kaže Radiša.

Ranije, kada je Vraka bilo jedno od istaknutijih kooperativa u sicijalističkoj Albaniji, on je bio veterinar. Međutim, '80-tih godina i u seoskim domaćinstvima njegove zone počelo je da ''cveta'' siromaštvo. Ovaj 40-njak kazuje da su nakon odlaska grupe mladih stanovnici sela zatražili susret sa lokalnim zvaničnicima Skadra. ''Rekli smo im da želimo da odemo. Ne zbog toga što smo se žalili na Albaniju, već što je Jugoslavija zemlja naših predaka'', kazuje Radiša.

Ljudi još uvek nisu zaboravili emitovane prizore u to vreme od strane državne TV kada su iz Vrake krenuli prepuni autobusi uplakanih seljaka koji su napuštali zemlju rođenja. Bio je to početak 1992. godine.

Ono što se nikada nije doznalo bilo je šta se sve desilo kasnije sa grupom seljaka koji su pobegli iz Albanije. To je priča koje se tek malobrojni vrakačori žele da se prisete, a kamoli da ispričaju drugima. ''Podelili su nas u dve grupe, na žene i muškarce. Živeo sam nekoliko meseci u jednom kampu na Cetinju, 150 kilometara odvojen od porodice. Čekali smo neko vreme i napokon je nekoliko zvaničnika došlo koji su nam ponudili dve mogućnosti. Ili da se smestimo na Kosovu ili da se vratimo u Albaniju. Većina se potčinilo i otišlo na Kosovo'', kaže Radiša. On i oko 200 ostalih odlučili su da se vrate.

Oko osam kilometara od Peći na putu koji ovaj grad povezuje sa Đakovicom, izgrađeno je naselje koje je nazvano Nova Vraka, kao nastojanje srpskog režima da izmeni etničku strukturu na Kosovu. Crnogorci pridošli iz Vrake ostali su tu do leta prošle godine. Kasnije, nakon završetka rata Crnogorci koji su se plašili osvete Albanaca zbog izvršenih masakara, vratili su se nazad. Nova Vraka više ne postoji. Na putu koji povezuje Peć sa Prištinu zapažaju se samo redovi montažnih kuća sa albanskom zastavu koja se vijori na krovu jedne od njih. O vrakačorima se ništa nezna. Većina njih, koji su prihvatili da sarađuju sa srpskim režimom u cilju kolonizacije Kosova vratili su se ponovo u Crnu Goru gde se i danas nalaze podeljeni u nekoliko kampova. O povratku u Albaniju u prvu Vraku njihovog porekla ne može se ni govoriti.

S druge strane, ostali deo suseljana koji nisu želeli da se mešaju u ovu priču nastavljaju svoj život tamo gde su se i rodili. U Albaniji, sa malo manje novca, ali sa mirnom savešću pred njihovim susedima Albancima.

Radiša sada provodi dane u njegovoj Vraki blizu Skadra šetajući se biciklom zastarelog modela prašnjavim ulicama i nastojeći da proda neku robu u Crnoj Gori. To se dešava samo kada su stražari srpske vojske dobro raspoloženi i dozvoljavaju prolaz seljacima s ove strane granice. ''Nemamo nikakvih privilegija zbog toga što smo sloveni. Oni oduzimaju sve u šta sumnjaju da bi moglo oživeti trgovinu između nas i Crnogoraca'', kaže Radiša Strković. U stvari, crnogorski seljaci iz Vrake - naravo i albanski - nemaju neko pozitivno mišljenje o politici Jugoslavije i politici uopšte. Najstariji u crnogorskoj zajednici, Gojo Pere, čim je doznao da su u selo došli novinari koji se interesuju za Crnogorce ''zavezao'' je, u punom smislu reči, usta. On je i svojoj ženi koja se kretala dvorištom rekao govoreću u bradu na crnogorskom jeziku, da ništa ne priča. ''Deco, nemojte nas mešati u politiku. U našem selu se nikada niko nije bavio politikom, zato nikada nismo imali međusobnih problema'', kaže stari Gojo.

Međutim, kada je razgovor malo oživeo, Gojo kaže da uveče svi stanovnici sela veoma pažljivo prate sve što se dešava u Podgorici, posebno svađe između ''našeg Mila i onog Slobe u Beogradu''. A kako bi drugačije bilo. Ljudi iz manjinskih zajednica žive istovremeno u dve realnosti. Prva, ona svakodnevna i uočljivija koja ih podstiče da malo govore, da obrađuju svoju zemlju i da slave zajedno sa susedima Albancima. Druga je slovenski identitet koja ih prirodno navodi da sa pažnjom prate sve što se dešava sa one strane granice, odakle su došli na stotine godina ranije. Zato vrakačori čekaju sa brigom: ''Kako će proteći izbori u Beogradu''?. U kući Radiše Strkovića sa velikim dvokrilnim vratima i širokim dvorištem pokrivenim senkom loze belog grožđa, njegova majka koja sedi na stolici do vrata kaže: ''Zdravo, mirëseerdhët!''. "Izvilite unutra jer ćete nas kasnije kuditi i kazati da neznamo da dočekamo prijatelje", kaže u smehu Radiša. Električna energija u dnevnom boravku već danima je niskog napona da u stvari ne može da radi nijedan električni aparat u kući. Čak ni televizor od kojeg svih čekaju dobre vesti s one strane granice.

''Ja se uopšte ne stidim mog slovenskog porekla'', kaže Radiša. Ime Radiša znači ''radnik'', i bradonja koji nosi ovo ime kaže da je živeo jedino pošteno radeći. ''Ovde nas nisu ni privilegovali, niti nas obespravljivali zbog našeg porekla'', kaže on.

Međutim, začudo, u selu se sa nostalgijom sećaju perioda komunističkog režima. To je nostalgija različita od onih ostalih građana koji pamte puteve bez prašine ili snažni javni red. ''Tada su vrakačori bili poštovani ljudi. Radili su mnogo i bili su cenjeni. Iz ovog sela je proizašlo više od 100 mladiča i devojaka sa diplomama visokih škola'', kaže sav ponosan Radiša.

Ali, ono što je nedostajalo seljacima s ove strane bila je komunikacija sa Crnogorcima sa one strane granice. Sa domovinom svog porekla. To je bio razlog što je celo selo pobeglo 1992. godine. Za sada vrakačori neznaju ništa o sudbini njihovih prijatelja koji su sa jugoslovenskom vojskom napustili Kosovo. ''Čini mi se da su ih ponovo vratili u kampove na Cetinju'', kaže jedan seljak iz Vrake. Dve jedine porodice kosovskim izbeglicama koje su pre godinu dana došle u Vraku nisu pristale da se smeste u kuće Crnogoraca koji su im velikodušno otvorli svoja vrata. Mi smo razgovarali s njima, ali oni su želeli da se smeste negde drugde'', kaže Radiša. Neko je pričao da su crnogorski kolonisti smešteni u Novu Vraku viđeni kako pale kuće Albanaca blizu Peći. ''Mi sa njima ništa nemamo. Ono što se desilo na Kosovu nikome se od nas nije svidelo'', kaže Radiša, ''mi živimo u Albaniji, imamo našu zemlju koju obrađujemo i imamo naše susede sa kojima su u dobrim odnosima''.

Jedno dete seda u Radišino krilo. ''To je Momir. Moj sin. Dao sam mu ovo ime, jer sam neko vreme bio simpatizer Bulatovića, ali sada se kajem'', kaže otac milujući sina po glavi koji sedi pravo, sa neuobičajenim ponosom deteta njegove dobi. Radiša kaže da ako je bilo i nekog znaka obespravljivanja crnogorske manjine u Albaniji to je bio nedostatak škola na maternjem jeziku. Međutim, vrakačari se mnogo ne žale zbog toga. ''Jezik održavamo u životu govoreći ga u našim kućama'', bučno se i optimistički smeje Radiša. Pripadnici manjine iz Vrake imaju svoju organizaciju nazvanu ''Rozafa - Morača'', gde su osim njih učlanjeni pripadnici i slovensko - muslimanske manjine iz Skadra koji sebe zovu ''podgoričanima''. Na prvi pogled sve je u redu. Međutim, crnogorski seljaci u Vraki imaju jedan zalog koji im ne da mira. Kada je premijer Crne Gore posetio Skadar pre nekoliko meseci nije se zaustavio u njihovo selo iako su izašli kod puta da ga dočekaju. ''Došlo je samo nekoliko članova delegacije'', kazuju seljaci.

U stvari, vkakačori su pre nekoliko godina došli do gorjkog otkrića da ne znače toliko puno koliko su sami mislili, njihovim rođacima s druge strane granice. ''To sam rekao i dvojici jugoslovesnkih novinara koji su pre izvesnog vremena došli kod nas. Za njih takoreći nismo postojali i ponašali su se kao da su nas tek otkrili'', kaže Radiša.

Crna Gora je zaboravila svoje sunarodnike u Albaniji. Uistinu malobrojni, ali sa ponosom koji je možda zasluživao više pažnje. ''Tražili smo da nam donesu nekoliko poljoprivrednih mašina, da nam obezbede neko tržište koje bi nas održalo u životu, ali ništa. Jedina je prednost obrazovanje naše dece u tamošnjim školama'', kaže nezadovoljni Radiša.

''Što se Albanije tiče, ona nam se odužila. Zemlja je podeljena svima u Vraki, i niej pravljena nikakva razlika. Imali smo isti tretman kao i svi drugi. Čak su dobili zemlju koji su napustili zemlju i pobegli u Jugoslaviju. Ako stvari nisu išle tako dobro, onda se desilo svima isto, ne samo slovenskoj manjini'', kaže dobri seljak Radiša.

Njegova sudbina, kao i ostalih njegovih sunarodnika je već određena. ''Mi se ne možemo odvojiti od Albanije'' kaže Radiša, dok ej kazivao priču njegovih sunarodnika koji su otišli da traže svoje korene u jugoslaviji.

''Nemojte da zaboravite, i mi smo Albanci''. Sa drhtavih ustiju njegove majke ponovo se čuje poslednje ''Zdravo''.

AIM Tirana, Sokol SHAMETI