SPO i radikali: Kumovske kombinacije

Srbija posle izbora

AIM, Podgorica, 1. 10. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

U saopštenjima pisanim sa neuporedivo manje entuzijazma nego ranije (i uz to neuporedivo kraće nego ranije), vrh Srpskog pokreta obnove čestitao je krajem ove nedelje pobedu na izborima predsedničkom kandidatu dr Vojislavu Koštunici i istovremeno pozvao svoje članstvo i simpatizere da se pridruže mirnoj odbrani izborne volje građana. I pre nego što je ovaj poziv zvanično upućen, iza bine postavljene na Trgu Republike u centru Beograda sa koje danas lideri DOS-a kao pobednici na nedavno održanim izborima pozivaju na generalni štrajk i odbranu izborne volje građana, počeli su da se pomalo stidljivo pojavljuju i pojedini funkcioneri SPO-a. Nekada, u vreme kada je njihov sada prilično osporeni i skrajnuti lider Vuk Drašković, važio za neprikosnovenog šampiona uličnih okupljanja i trgova, većina sada stidljivih funkcionera SPO-a stajala je na bini, a ne iza nje. Ovoga puta, svojim prisustvom, više nego simbolično svedočili su o novoj poziciji donedavno najjače opozicione stranke koja je svojom hoću-neću politikom gurnula sebe gotovo na margine srpske politike. To se najbolje videlo u Beogradu gde je SPO donedavno bio na vlasti, a sada ostao bez ijednog mandata u gradskoj skupštini što predstavlja i svojevrsnu kaznu za očajno upravljanje gradom u predhodnom periodu.

Čestitku Vojislavu Koštunici uputili su ovih dana i radikali, odnosno njihov lider dr Vojislav Šešelj koji je u samo jednoj rečenici sažeo svoja, takođe prilično sumorna postizborna raspoloženja. "Učinio sam sve da ne budeš izabran za predsednika SRJ, ali pošto u tome nisam uspeo želim ti puno sreće i uspeha na novoj funkciji". Poziciju sopstvene stranke posle izbora koji su radikale sveli na podršku samo desetak odsto biračkog tela (umesto očekivanih dvadeset), i ostavili bez lokalne vlasti u Zemunu na koju su bili posebno ponosni, Šešelj je prilično uverljivo objasnio prilikom gostovanja na TV Palma rečima: "Ranjeni jesmo, ali nismo podlegli".

U prvim analizama proteklih izbora i u SPO-u i SRS-u utvrdili su inače da je značajan broj njihovih nekadašnjih birača ovoga puta sasvim sigurno glasao za listu DOS-a i Vojislava Koštunicu. Tako nešto bilo je uostalom, prilično jasno bar dvadesetak dana uoči izbora kada je većina istraživanja javnog mnenja (ispostavilo se prilično pouzdanih) ukazivala da predsednički kandidati SPO-a i SRS-a Vojislav Mihajlović i Tomislav Nikolić uživaju neuporedivo manju podršku od one koju se nekada uživali njihove stranke. Desetak dana uoči izbora, postalo je takođe jasno da i jedni i drugi dižu polako ruke od svojih predsedničkih kandidata i da sa mnogo manje entuzijazma ulaze u finiš kampanje. Većina čelnika SPO-a tvrdila je u pola glasa kako je njihov šef u Budvi potpuno izgubio osećaj za realnost, dok su oni manje kritični prema Vuku širili priču kako su naredni izbori "propast" za opoziciju, kako ni DOS ni Koštunica neće učiniti ništa, kako ih je "Sloba sve zajedno ponovo namagračio" i kako je za vrh SPO-a važno jedino da sačuva partijsku infrastrukturu za naredne republičke izbore koji su zapravo i najvažniji. Radikali su uoči izbora delovali nešto samouverenije - Nikolića su unapred prežalili, ali su verovali da bi njihovo naprasno udaljavanje od leve koalicije i vlade nacionalnog jedinstva, moglo u zadnji čas da donese, ako ne očuvanje nekadašnjih pozicija, ono bar samo neznatan pad dosadašnjeg stranačkog rejtinga.

Obe stranke našle su se na kraju uz socijaliste, na listi najvećih gubitnika na minulim izborima. Za razliku od socijalista i njihovog šefa, Drašković i Šešelj su to i javno priznali i ponudili ostavke. Milošević je, najverovatnije pod žestokim pritsiskom svoje supruge i JUL-a planirao da se na ovim izborima obračuna sa najvećim delom srpske opozicije (još u februaru ove godine tvrdio je na kongresu svoje stranke da ona i ne postoji), i da istovremeno spusti Šešelja na zemlju. Šešelj je na izbore krenuo s ambicijom da ratuje s udruženom opozicijom i podigne sopstveni ulog za eventualno novo cenkanje sa levicom. DOS je ratovao protiv levice i radikala zajedno, ali je većina opozicionih lidera ujedno priželjkivala da se na ovim izborima i definitivno otarasi Draškovića. Sam Drašković ratovao je ovom prilikom najviše protiv sebe samog. Epilog je takav da je levica ispala slabija i rasklimanija nego ikada, Šešelj je krenuo silaznom stazom, Draškovića gotovo da i nema na saveznom i lokalnom nivou, dok se u DOS-u verovatno i sami čude koliko su bili uspešni u svemu što su naumili.

Neuspeh SPO-a i SRS-a na izborima naveo je mnoge analitičare da zaključe kako je na srpskoj političkoj sceni najzad došlo do dugo priželjkivanog redukovanja broja značajnih stranka i svođenja čitave priče isključivo na levicu i udruženu demokratsku opoziciju. Svesni takve opasnosti i vukovci i radikali počeli su da najavljuju ofanzivu i vađenje tamo gde još predstavljaju nekakav politički faktor - u srpskom parlamentu. Prosta računica kaže da bi odavno posvađani kumovi Drašković i Šešelj, ovoga puta mogli nekako da udruže mandate koje imaju u Skupštini Srbije (SRS 83, SPO 45), izglasaju nepoverenje vladi Mirka Marjanovića i nateraju režim da raspiše prevremene parlamentarne izbore. Ideja o udruživanju mandata ove dve stranke po prvi put je pomenuta još neposredno posle izbora u jesen 1997. godine. Veštim manevrom Milošević je tada gotovo punih šest meseci držao Draškovića u predsoblju vlasti i pregovarao s njim o navodnoj podeli vlasti u Srbiji. U zadnji čas, praktično na samom skupštinskom zasedanju na kome je proglašena nova vlada, u igru i koaliciju s levicom je uskočio Šešelj i tu se zadržao sve do danas. Posle pune tri godine kumovi su se ponovo setili svoga kumstva i izrazili spremnost da pregovaraju o rušenju vlade i ubrzavanju političkog kraja režima koji sa katastrofalnim posledicama vodi Srbiju već čitavu deceniju. Na prvi pogled čini se da je pred njima relativno lak posao, pogotovo u trenutku kada je Slobodan Milošević očigledno izgubio veliki deo nekadašnje moći. Pre svega sposobnost da neprekidno svađa opozicione stranke ili u predvorje vlasti naizmenično pušta Vuka ili Šešelja.

Sa rušenjem vlade i prevremenim izborima za srpski parlament, ipak, neće izgleda ići sve tako brzo kako su mnogi pomislili u noći kada su saopšteni prvi izborni rezultati. U nameri da posle ubedljivog poraza dođe do kakave takve političke inicijative i mogućnosti za makar simbolično spašavanje stranke, vrh SPO-a je odmah izrazio spremnost da krene u rušenje vlade. Šešelj koji u toj vladi sedi, ali je i sve žešće napada, odlučio je da se prvo zakrpi od poraza i tek onda, najaverovatnije s proleća, ubrza pad Marjanovićevog kabineta i izlazak na izbore. Krajnje pragmatični lider radikala ubeđen je da bi izbori u ovom trenutku doneli još jednu ubedljivu pobedu DOS-a i zato je, kako tvrdi, bolje sačekati da se opozicioni lideri počnu da svađaju, naprave neku grešku i ispumpaju donekle euforiju stvorenu njihovom ubedljivom pobedom na tek održanim izborima. Šešelj istovremeno najavljuje da će u nedeljama koje slede levici ,,piti dušu na slamčicu,, - zahtevaće smenu nesposobnog ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stoljijkovića, zatim ukidanje zakona o informisanju jer se njegove kaznene odredbe očito ne primenjuju na državne medije, privatizaciju kuće ,,Politika,, za čijeg direktora tvrdi da mu je mesto u zatvoru, najverovatnije i promene u pravosuđu i izbornim komisijama gde po lideru radikala sede i mnogi kriminalci. Uspe li u svim ovim poslovima Šešelj bi verovatno uspeo i da donekle ponovo stane na noge i ostavi utisak kako su radikali ipak pomalo opozicija a ne samo Miloševićev servis. Istovremeno oslabio bi dodatno neke od režimskih poluga i izbegao da rušenjem vlade u ovom trenutku, objektivno odradi veliki posao sa DOS. U istu računicu spada naravno i uverenje radikala da je možda bolje ne ortačiti se u ovom trenutku sa SPO i pružiti ovoj partiji šansu da se makar i simbolično varti na scenu sa koje je upravo počišćena voljom birača.

Čitava ova matematika ne mora, međutim, biti dugog veka. Šešelj koji trenutno najviše računa i odmereva sledeće poteze, jer za razliku od Draškovića još ima šta da izgubi, ima pred sobom upravo matematičku vežbanku koju su uoči ovih izbora koristili njegovi koalicioni partneri sa levice. Nijma se činilo da su pronašli formulu kojom će uništiti čitavu opoziciju, zbrzati predsedničke izbore, smanjiti radikale, i vladati odavde do večnosti. Na kraju je ispalo da ne znaju ni najprostiji račun zbog čega sada svaki glas dat njihovom predsedničkom kandidatu sabiraju kao dva ne bi li i na taj način odložili sopstveni kraj i koji dan duže ostali na vlasti.

Nenad Lj.Stefanović (AIM)