"Njet" za vladu

Slovenija i Gorenje

Crno na belom, objavljen je dokaz da Bajukov kabinet nudi pomoć Gorenju, teško stradalom u nedavnom požaru, ali samo pod uslovom da fabrika proda desničarskoj vladi svoj paket deonica ljubljanskog Dela.

Ljubljana, 28.09.2000.

"Neka im Bog pomogne, ne znaju šta rade." Ovim rečima je predsednik uprave Gorenja Jože Stanič komentarisao pismeni predlog slovenačke vlade, čime su prekinuta govorkanja o ucenama oko pomoći fabrici, nedavno stradaloj u požaru. Gorenje, najveći slovenački a nekada i najveći jugoslovenski proizvodjač bele tehnike našlo se 3. septembra ove godine na teškom iskušenju - fabriku je zadesio požar, posle koga od postrojenja za galvanizaciju (Galvana) nije ostao ni kamen na kamenu. Bez posla je ostalo gotovo trista radnika, a šteta je procenjena na nekoliko desetina miliona nemačkih maraka. Stručnjaci su izračunali da će gradnja nove hale za galvanizaciju koštati oko sto miliona nemačkih maraka. A pošto će osiguranje pokriti samo trećinu nastale štete, pomoć su ponudila brojna slovenačka preduzeća.

Tu se našla i slovenačka vlada. A ako se zna da je Gorenje paradni konj slovenačke privrede, onda je jasno da je šok bio veliki. Stoga je u prvom trenutku vladina ponuda bila bezrezervna. Ministar privrede Jože Zagožen posetio je zgarište i obećao rukovodstvu da će vlada osigurati 610 miliona tolara (oko 0,61 miliona nemačkih maraka), nepovratnih sredstava za sanaciju, i sve to iz raspoloživih sredstava za obezbedjenje radnih mesta. A onda se neko setio da je Gorenje na kolenima, i da ništa nije džabe.

Ubrzo u Gorenje stiže ponuda pomenutog ministra privrede, koji potvrdjuje nameru da pomogne, ali samo ako Gorenje, za uzvrat, proda deonice "koje je nedavno otkupilo od Kapitalskog fonda". Stvar je u tome što je Jože Lenič, lojalni član Drnovšekovog LDS-a (Liberalna demokratija Slovenije), pre pada LDS-a uspeo da rasproda deonice koje je Drnovšekova vlada imala u nekim medijima. Sve to se desilo u vreme kada je Drnovšekova vlada bila na izdisaju i tik pre nego što je i sam Lenič smenjen. Ova "ujdurma" je desnicu prvo veoma sneveselila a potom i razbesnela, jer im je pred nosom uskraćena (medijska) moć, snaga s kojom su računali u predizbornoj kampanji.

Iako ništa nisu mogli da dokažu, Janša i drugovi su odmah posle inauguracije tvrdili da je rečena transakcija "medijskih deonica" izvedena radi onemogućavanja naslednika na vlasti (desnice, dakle) da uz pomoć tih akcija kontrolišu novine, a pre svega ljubljanske dnevnike Dnevnik i Delo. Izmedju ostalih, jedan od paketa ex-LDS-ovih deonica Dela kupilo je i Gorenje, čime je steklo kontrolu nad oko dva odsto deonica najveće medijske kuće u državi.

Logika Bajukove ekipe je bila jasna, pa je resorni ministar dobio zadatak da plan sprovede u delo. Istini za volju, vlada nije ni pokušavala da sakrije da se radi o otvorenoj uceni; Gorenje treba novac, administracija će ga pronaći, ali ne kao pomoć, već kao klasičnu trgovinu. Kao da je požar u Gorenju samo nebo poslalo, kako bi kabinet Andreja Bajuka dobio priliku da pred izbore pokori bar jedan nezavisan medij. Po kuloarima se dugo šuškalo o namerama prvog ministra, sve dok vlada ponudu nije pretočila na papir. I poslala upravi Gorenja.

Odgovor je stigao brže nego što su očekivali. Gorenje je reklo "Ne"; uprava fabrike smatra da je ponuda vlade o "otkupu" vrednosnih papira čista ucena. Dokapitalizacija preduzeća, kako je to lepo formulisala pravna služba Bajukove vlade, imala bi smisla u nekim drugim uslovima; dokapitalizaciju traže preduzeća koja ne mogu da dobiju kredite, ili moraju da osiguraju posao kod više agencija i slično.

"Mi nismo preduzeće na izdisaju (zbog lošeg poslovanja), mi smo preduzeće koje moli državu za pomoć zbog nesreće," lamentira Jože Stanič. Iza njega stoje fakti. Gorenje je najveći slovenački izvoznik i najhvaljenije preduzeće slovenačke privrede.

Uspon, pa požar

Gorenje je steklo ime još kao najveći jugoslovenski proizvodjač bele tehnike i ulazi u malobrojna preduzeća koja su i posle raspada SFRJ našla mesto u novim prilikama. Koncern danas ima oko 6700 zaposlenih, koji rade u približno 36 firmi (grupa "Gorenje"), sa godišnjim prometom od 112 miliona nemačkih maraka, sa 25 miliona nemačkih maraka profita, 6,8 odsto prinosa na kapital i proizvodnjom oko 2,5 miliona komada velikih kućnih aparata. Cifre koje samo potvrdjuju da Gorenje ostaje medju velikima, uz reputaciju da je i dalje najveći slovenački neto izvoznik, pošto na tržišta sveta plasira oko 93 odsto onoga što proizvede.

Čelni ljudi Gorenja su kao ilustraciju svetskog uspeha naveli podatak da fabrika za svega "dan i kusur" proizvede kućne potrepštine za domaće, slovenačko tržište! Jasno je da Gorenje ne bi preživelo da se nije probilo na šezdesetak tržišta u svetu, a najviše izvozi u Nemačku, Francusku, Hrvatsku, Austriju, Dansku, SAD, Češku i Poljsku. Iako je konkurencija ogromna, mašine Gorenja se u Nemačkoj reklamiraju uz slogan "izdržljivi i pouzdani". Gorenju veći kompliment i ne treba.

Gorenja postoji već pola veka; sve je počelo u selu Gorenje kod Velenja, kada je 1950. godine podignuta fabrika. Prvi Gorenje šporet je proizveden osam godina kasnije, 1961. startuje sa izvozom na nemačko tržište, da bi tokom narednih decenija proširilo asortiman proizvodnjom frižidera i veš-mašina. Prva kriza se naslućivala početkom devedesetih. Nestala je velika država, veliko tržište. Gorenje, medjutim, nije propalo. Izabralo je privatizaciju, otrglo se od dirigovane, planske privrede i izmaklo državnoj kontroli.

Ogoljena ucena

Logično je da je požar u Galvani, jednom od glavnih postrojenja Gorenja, uznemirio javnost. Uostalom, od Gorenja i njegovih kooperanata živi tridesetak hiljada radnika i njihovih porodica. Požar je ostavio bez posla tačno 264 radnika, i to na najmanje godinu dana, dok će posledice osetiti i drugi programi, gde se očekuje ispad proizvodnje u visini od 15 odsto.

Bilo je mnogo teorija i nagadjanja o uzroku požara. Policija je prvo sumnjala da je vatru izazvao oštećeni transformator u blizini fabrike. Potom, da je za požar kriva nepažnja radnika koji su zavarivali cevi baš u Galvani, par minuta pre uzbune. Nema sumnje da će o uzrocima požara biti još mnogo reči, bar dok se ne završi zvanična istraga. U medjuvremenu, Gorenje traži sponzore.

Da su političke prilike normalne, sigurno bi brzo dobilo izdašnu državnu pomoć. Ovako je izvesno da će se Gorenje brže i lakše oporaviti od posledica požara, nego što će slovenačka vlada uspeti da spere ljagu zbog ucenjivanja firme iz Velenja. Bajukova vlada je tik pred izbore krenula da pritiska ne samo Gorenje, već i druga veća slovenačka preduzeća (upravo je smenjen direktor Elektroprivrede, a na njegovo mesto postavljen "čovek lojalan", iako bez stručne spreme) čime je uveliko prokockala poverenje javnosti. Skandal za skandalom, čista za čistkom, i ljubljanski poslovni nedeljnik "Finance" upozorava da je Bajuk u nemilosti zbog sve učestalijih "kadrovskih promena". Prema istraživanjima jedne od agencija za sondažu javnog mnenja, potencijalni birači kao "najlošiji potez" Bajukove vladavine ocenjuju kadrovske promene i pritiske na privredu. (19,2 % ispitanika).

Sve ostalo - da vlada ima kratak mandat, da se previše bavi prošlošću i sama sobom, da zapravo uopšte ne vlada, da suviše brine o vraćanju denacionalizovane imovine - dostiže tek petinu tog odgovora. Ista anketa pokazuje da bi direktori slovenačkih preduzeća u većini (danas) glasali za LDS (33,6 %), a tek retki za Janšinu SDS (8,8 %), Zagožnovu SLS (7,6%) ili Bajukovu Novu Sloveniju (1,6 %). Za nekoga, ko je u politiku svratio iz bankarstva - to i nije laskava ocena.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)