Čekajući čudo

Slovenija i Crkva

Prema zvaničnoj crkvenoj doktrini još nije sve izgubljeno; čuda su moguća i predstavljaju prelomnicu u transformaciji običnih vernika u svece. Kandidata za preobrazbu ima na stotine, a u poslednju fazu metamorfoze ušao je biskup Anton Martin Slomšek.

Ljubljana, 24.09.2000.

"Dozvoljavamo da se prečasni Božiji službenik Anton Martin Slomšek od sada naziva blaženi i da se njegov imendan proslavlja

1. septembra, prema propisima, svake godine." Ovim rečima je papa Jovan Pavle Drugi 19. septembra prošle godine na rubu Betnavske šume u Mariboru okončao beatifikaciju (proglašenje za blaženog) Antona Martina Slomška. Crkva je tokom te, druge posete pape Sloveniji (prvi put je bio 17-19. maja 1996.) pripremila više manifestacija, medju kojima je centralna bila tzv. "Slomšekova nedelja", 24. septembra. Tako je 24. septembar na prostorima nekadašnje Jugoslavije postao veoma važan dan, na različite načine. Za neke je to obeležje Osme sednice ili prelomnih izbora, za druge praznik budućeg sveca.

A upravo rečeni pridev - budući - žestoko žulja slovenačku Crkvu i njenu pastvu. Slomšek je rodjen 26. novembra 1800. godine na Slomu, pored Ponikve, a umro 24. septembra 1862. u Mariboru. Da je dan njegove smrti izabran za praznik - u ovim krajevima nije ništa neobično; u slovenačkoj tradiciji su takve godišnjice uobičajne, pošto i kulturni praznik obeležava dan smrti najvećeg nacionalnog pesnika (i tvorca potonje himne) Franca Prešerna.

Proces Slomškove beatifikacije je bio mukotrpan i dug, a tek prošle godine su njegovi sledbenici krunisali svoj trud proglašenjem "blaženog". Što je samo korak do proglašenja za sveca. Medjutim, taj korak ume da bude još teži i duži, i Slomškova slika sa oreolom oko glave i dalje ostaje samo žarka želja slovenačke katoličke Crkve.

I pripreme za beatifikaciju su bile filigranske. Sve je počelo daleke 1924. godine - trebalo je prikupiti dokumenta, oceniti nagomilani materijal i dokazati svetost kandidata. Tačno sto godina posle smrti Antona Martina Slomška tadašnji mariborski biskup Maksimiljan Držečnik predaje klasifikovanu dokumentaciju rimskoj kongregaciji. Ona je pregledala spise, upustila se u posao oko komplikovanih "naučnih" istraživanja i proučavanja verodostojnosti kandidata za sveca i konačno zaključila da se u jednom od navedenih slučajeva zaista desilo čudo. Antonu Martinu Slomšku je priznato da je čudotvorno iscelio celjskog opata Friderika Kolška. Dotični se, navodno, posle Slomškove molitve digao iz kome, i to u momentu kada je medicina digla ruke od njega. Rimska kongregacija smatra da je ozdravljenje posledica molitve mariborskog biskupa Antona Martina Slomšeka.

Jedno čudo je, medjutim, premalo. Prema kriterijumima Rima je za prelazak "blaženog" u sveca potrebno navesti bar dva čuda. Onda su se u slovenačkim novinama pojavile vesti da je vicepostulator Marijan Turnšek pronašao dokaze o bar još jednom nebeskom ozdravljenju, koje je bilo plod Slomškovih molitvi. Preciznijih informacija nije bilo, pa je pastva zamoljena da se u molitvama naročito oslanja na Slomška, pa, ako se desi nešto čudotvorno - da odmah obavesti nedležne u Crkvi. Što je prečica da se iznadje još koje čudo, ukoliko ih u istoriji nije bilo dovoljno. U tu svrhu je na Slomškov grob u mariborskoj katedrali postavljena sveska, kako bi ljudi na pravo mesto upisali svoja zapažanja. U kratkom roku se nakupilo deset rukopisa svedočenja, od kojih će Crkva odabrati najzanimljivije i objaviti ih u knjizi...

Kada su u pitanju ostali kandidati za svece, slovenačka katolička Crkva nema naročitu sreću, čak ni toliko da stigne bar do beatifikacije, kao u Slomškovom slučaju. Broj duhovnika koji nisu dobro zapisani u narodu premašuje one, za koje bi se reklo da su svojim ićem i žićem bili sveti i dobri ljudi. Nekadašnji ljubljanski biskup Tomaž Hren ušao je u istoriju kao veliki inkvizitor u vreme antireformacije. Hrenova pasija je bila da proteruje protestante i pali knjige. Izgorela su ne samo "jeretička" dela, umetnička, nego i knjige Primoža Trubara, reformacijskog duhovnika, koji je prvi preveo Sveto pismo na slovenački jezik.

Biskup Anton Bonaventura Jeglič je na sličan način zadužio pokolenja - zabranjivao je knjige umetnika, a posebno se okomio na Erotiku Ivana Cankara, u kojoj je za ona vremena bilo previše seksa. Bonaventura je bio toliko predan, da je lično kupio gotovo sav tiraž i posle toga knjige vlastoručno spalio. Njegov naslednik, Gregorij Rožman, počinio je tokom Drugog svetskog rata mnogo nepopularnih poteza. Na početku okupacije, 1941. godine, pozdravio je novu vlast i obećao lojalnost, javno osudio partizane (ali ne i domobrane!), organizovao i pomagao domobranske odrede za borbu protiv "komunizma" i, na kraju, na dan Hitlerovog rodjendana 1944. godine blagoslovio na Bežigradskom stadionu slovenačke domobrane koji su se zakleli na vernost do groba vodji Trećeg rajha Adolfu, lično. I sve to i još mnogo više u vreme kada je dobar deo Slovenaca bio proteran iz svojih domova i oteran u izgnanstvo ili koncentracione logore od strane istih okupatora.

Sve to možda najbolje objašnjava zašto je slovenačkoj crkvi toliko potreban bar jedan svetac. Jedno jedino proglašenje bi ispravilo loš PR (public relations) i katastrofalnu politiku koju je Crkva na ovim prostorima negovala poslednjih nekoliko stoleća. Zato biskupa Antona Martina Slomška i posle smrti čeka veliki posao. Kako je ono kazao J.B.Tito? "Prozor mora pasti!" Slovenačka crkva svoj prozor u budućnost vidi u Slomšku kao svecu, samo da se još iz arhiva ili od svedoka izvuče i poslednji ključ. Nervoza Crkve raste. Neko čudo pod hitno mora da se desi.

Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)