Kraj Soroša?

Slovenija i civilno društvo

Posle osam godina delovanja ukida se, odlukom osnivača, slovenačka filijala Soroševog "Zavoda za otvoreno društvo", a od brojnih programa i donatorskih aktivnosti najuticajnije nevladine organizacije u Sloveniji ostaće samo programi Instituta za politiku pri "Mirovnom institutu" u Ljubljani. Civilno društvo je pre raspada SFRJ u Sloveniji imalo jake korene, koji su nastankom nezavisne države u dobroj meri sasečeni, izmedju ostalog i zato što je većina (bivših) pobornika "civilne družbe" prešlo u organe vlasti i institucije nove države. Vakuum je srećno ispunio Sorošev Zavod. Zaključak je jasan - gubitak rečene institucije biće osetan udarac po duhovnu i kulturnu klimu u Sloveniji.

Ljubljana, 20.09.2000.

O razlozima, kao i o posledicama zatvaranja Soroševe fondacije u Sloveniji razgovarali smo sa sociologom Rastkom Močnikom, predsednikom saveta Zavoda za otvoreno društvo.

AIM: Kakve će biti posledice ukidanja Soroševe fondacije u Sloveniji?

MOČNIK: Posledice su, sa stanovišta mreže organizacija otvorenog društva, prevashodno u tome što Soroš više neće podupirati aktivnosti u Sloveniji; izuzetak su one akcije koje će izričitije da spovode politiku Soroševe mreže i Soroša lično. Ta politika se menja utoliko što Soroš osniva fondacije izvan klasičnog post-socijalističkog područja srednje i istočne Evrope, te nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Već ima fondaciju u Južnoj Africi. U Africi namerava da otvori više fondacija i ojača svoje prisustvo u jugoistočnoj Aziji. Delovanje Soroševe fondacije bi trebalo da postane globalno i to je perspektiva njegovog delovanja i u srednjoj Evropi; ukratko, Slovenija više nije tako važna država u aktivnostima celokupne Soroševe mreže, sa izuzetkom zadataka koje Soroš planira za Sloveniju, u okviru jugoistočne Evrope, Pakta stabilnosti i regionalnog rešavanja konflikata. S gledišta Slovenije će, s druge strane, posledice ukidanja Zavoda biti dramatične, pošto očekujem da će biti ometana aktivnost dosadašnjih primalaca Soroševe pomoći. One organizacije, inicijative, aktivnosti koje su direktno zavisile od Soroševih dotacija - biće egzistencijalno ugrožene. To će najviše pogoditi tzv. alternativnu scenu, dakle ono područje društvene invencije koje nije obuhvaćeno niti u klasičnoj kulturi, niti u klasičnoj politici.

AIM: Koji rezultati su bili najvažniji u delovanju Zavoda?

Močnik: Sloveniju je pred drastičnim pojavama i ekstremizmima spasla tradicija alternativne scene iz osamdesetih. Veći deo alternativne scene bi tokom proteklih godina propao da nije bilo Soroševe podrške. Prva a ni potonje 'demokratske vlade' nisu pokazale ni trunčicu razumevanja za alternativu, pošto su bile nacionalistički usmerene. Tako je Soroševa pomoć spasila alternativu od udarca koji je stigao početkom devedesetih, sa samostalnom državom i demokratijom. To naročito važi za alternativu izvan centra, odnosno van Ljubljane. Ujedno smo odigrali značajnu ulogu u rešavanju pitanja izbeglica - ne toliko na institucionalnom planu, koliko praktično, kroz pomoć izbeglicama koje su se u Sloveniji školovale. Oba Univerziteta u Sloveniji su postala prilično kooperativna tek pošto je Fondacija ponudila pomoć. Bilans našeg rada nije toliko pozitivan što se tiče otvorenosti slovenačkog društva. Rekao bih da smo bili nosioci otvaranja u većoj meri nego što smo želeli, jer je već sada jasno da će zatvaranjem Fondacije biti ugrožen protok ideja i ljudi iz jugoistične Evrope i, posebno, nekadašnje Jugoslavije. Mi smo uprkos rigoroznim propisima uspevali da održimo tu saradnju, a sada će se uspostavljanjem šengenskih pravila i pomeranjem granice EU prema jugu i istoku zaoštriti propisi, uz istovremeno nestajanje Fondacije. Nije teško zaključiti da će to, što se tiče izolacije Slovenije, imati veoma negativne posledice.

AIM: Ima li šansi da se takvo stanje premosti. Hoće li se sasvim ugasiti saradnja sa centrima na eks-jugoslovenskom prostoru?

Močnik: Tu postoje dve teškoće; prva je finansijske prirode, a ona bi mogla da se reši tako što bi Soroš pomagao ljudima koji dolaze u Sloveniju preko drugih kanala, npr. kroz nacionalne fondacije u Srbiji, Makedoniji, itd. Drugi, značajniji problem jesu odnosi sa zvaničnim organima koji regulišu ulazak stranaca u Sloveniju. Mi smo uspeli da uspostavimo vrlo dobre (vaninstitucionalne i, pre svega, ljudske) odnose sa organima koji su za to operativno zaduženi, poput slovenačkih konzulata u Budimpešti ili Skoplju. Nekoliko puta smo tražili usluge od državnih organa, usluge koje oni nisu imali bili obavezni da nam ispune, ali su nam ipak izašli u susret. Toga više neće biti, što je velika šteta.

AIM: Može li se reći da je solidna saradnja vlasti i Soroševe fondacije bila nekakva slovenačka posebnost, pošto u drugim državama na eks-jugoslovenskom području zvanični organi uglavnom prave probleme srodnim Soroševim orgazacijama?

Močnik: Da, tu otkrivamo jedno od lica slovenačke države, lice koje je prijatnije od onog uobičajenog. To je posledica činjenice da u Sloveniji, koliko možemo da vidimo, nema Vlade, tu su nadležna ministarstva. Do sada su sve Vlade imale probleme sa uspostavljanjem vladine politike, dok su pojedina ministarstva, resorni ministri i njihove stranke uglavnom znali šta žele da postignu. Poslednja promena Vlade je, recimo, pokvarila naše odnose sa dva ministarstva koja su sa Fondacijom negovala tradicionalno dobre odnose. To su Ministarstvo za kulturu i Ministarstvo za školstvo. Što je direktno pogodilo projekat Ljudmila - Ljubljanska digitalna multimedijska laboratorija, koja je u dogovoru sa prethodnim ministarstvima trebalo da preraste u javni zavod, ali je nova ekipa u ministarstvu odustala uz izgovor da Soroš zatvara Fondaciju i da zato za dalju transformaciju neće biti sredstava...

AIM: Jesu li u pravu oni koji tvrde da Sloveniji, zbog poodmaklog procesa pridruženja EU, visoke razvijenosti i standarda te pluralizovanog društva, postojanje organizacije poput Soroševe i nije potrebno?

Močnik: Ti argumenti delimično stoje. Slovenija ima deset puta viši bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika nego velika većina ostalih država u kojima je Soroš prisutan. Stvar je ipak kompleksnija, s obzirom da Slovenija nikada nije bila atraktivna za medjunarodne nevladine organizacije. U Sloveniji nikada nije bilo važnijeg priliva medjunarodnih sredstava preko nevladinih kanala. Drugo je pitanje ko daje takve ocene. Aktuelna Evropa je ispod nivoa koji mi ovde pokušavamo da održimo, i, najvažnije - politički ekstremizam u Sloveniji raste sa povećanjem socijalnih razlika. Postoji mogućnost da posle predstojećih, oktobarskih izbora dobijemo koaliciju Drnovšekove LDS sa Janšinim SDS-om, što bi bio teži šamar za pluralizam i otvorenost društva nego što je to uspelo Demosu za kratko vreme njegove vladavine. To je razlog zašto nisam optimističan. Mada - ukoliko neko društvo nije sposobno da se za nešto izbori, tu nikakve pare ne mogu da pomognu.

AIM: Koliko je Zavod uspeo u realizaciji programskih odrednica o "multikulturnom i multietničkom razumevanju"? Koliko je Slovenija napredovala kao otvoreno društvo?

Močnik: Najduže smo čekali na priliku da otvorimo problem "nevidljivih manjina" u Sloveniji. Vidljive manjine su navedene u Ustavu, to su italijanska i madjarska narodna zajednica, dok zajednica Roma ima niži ustavni status. Stoga smo otvorili romski problem, otvorila ga je i Evropa i to će ići dalje. Nevidljive, iako veoma brojne manjine jesu albanska, srpska, crnogorska i ostale sa područja eks-Jugoslavije. Tu se radi vrlo malo, nešto je uspeo da postigne Helsinški monitor, i bojim se da će te manjine biti asimilovane pre nego što ovdašnji društveni i pravni sistem bude spreman i sposoban da reguliše njihov status. Trend je negativan, kao što su, na žalost, i evropski trendovi. Hajder - to je Evropa. To je evropski problem koji kao mogući razvojni kurs Evrope vidi da treba negde postaviti novi kineski zid i prethodno izgraditi ideologiju koja će ga opravdati. Taj kineski zid će, što se Slovenije tiče, biti na Kupi ili na istočnoj hrvatskoj granici, što je depresivna perspektiva, pri čemu ne može da pomogne ni Soroševa fondacija.

AIM: Kakve su onda mogućnosti za saradnju i komunikaciju onih koji i dalje žele da rade na otvaranju u eks-jugoslovenskom prostoru?

Močnik: I ranije su kontakti sa eks-Yu centrima bili izuzetno dobri i stabilni, i moglo se vrlo brzo i fleksibilno delovati. Nadam se da će tako i ostati, mada se bojim da će oni ubuduće imati više problema, pošto će morati da saradjuju sa više partnera u Sloveniji, koji će morati da nadju interes za tu saradnju. Verujem da obostrani interes postoji, a organizacioni problemi će se rešavati usput. Saradnja i prožimanje kultura će i dalje funkcionisati na ovom prostoru, čak i kad Slovenija jednom postane deo Evropske unije. Tada će se verovatno povećati interes sa eks-Yu prostora, a moglo bi isto da se desi i u Sloveniji, jer će u slučaju da udje u EU, Slovenija biti njen nerazvijeni deo. Stoga je sasvim moguće da uključenje u EU izazove dramatične prelome u jednom delu populacije, naročito za one koji su malo na selu a malo u industriji, što je bio omiljeni način kombinovanja strategije za preživljavanje. Zato verujem da je naša budućnost izvesna, mada ne i svetla.

Stevan Šićarov (AIM Ljubljana)