Da li je moguća izborna kradja

Izbori u Srbiji

Na manje od nedelju dana pred izbore u SR Jugoslaviji, jedina izvesnost je da će Slobodan Milošević učiniti sve da na njima pobedi, a jedina neizvesnost hoće li ga opozicija u tome uhvatiti kao lopova ili kao razbojnika

AIM,Podgorica, 19. 9. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

U ponedeljak, 11. septembra, savezna izborna komisija objavila je da biračko telo SR Jugoslavije čini nešto više od 7,8 miliona građana. Prema ocenama nerežimskih statističkih i demografskih stručnjaka, pojava oko 200 hiljada novih glasača ne može se objasniti javno dostupnim dokumentima ni pouzdanim podacima o rastu stanovništva. Po svoj prilici režim je, oslanjajući se na demografske trendove kosovskih Albanaca – među kojima validnih popisa praktično nije bilo od 1981. ili čak 1971. godine – korigovao veličinu biračkog tela za broj koji, bez obzira na tačnost korekcije, može imati samo jednu praktičnu svrhu. Da olakša manipulaciju izbornom voljom građana ili, prostoje rečeno, da olakša krađu glasova na predstojećim izborima.

U proteklih deset godina, Milošević nije pokazivao gadljivost prema postupcima koji njemu i njegovim "partnerima" unapred obezbeđuju veličanstvene izborne pobede, počev od referenduma u decembru 1989. kojim je učvrstio svoj položaj predsednika Srbije, na koji je – po objavljenim podacima – "izašlo 104 odsto upisanih birača". Vešto manipulišući slabom i nejedinstvenom opozicijom koja se uglavnom s njim nadmetala u nacionalizmu i populizmu, Milošević je narednih godina usavršio metode izbornog pobeđivanja.

RUKA U TUĐEM DŽEPU: Manipulaciju glasovima kojom se menja izborna volja građana – izbornu krađu – nije bilo moguće dokazati bez opozicionog pristupa biračkim spiskovima i njenog učešća u kontroli izbora. Jasne indicije o mutnim poslovima sa glasačkim listićima oduvek su bila najjače na Kosovu, gde je Miloševićev režim od početka imao čvrstu podršku u odbijanju Albanaca da na izbore izađu. Otud i "paradoks" da je sadašnji predsednik Srbije, Milan Milutinović, svog protivkandidata Vojislava Šešelja, pobedio baš na Kosovu i baš – glasovima Albanaca.

Taj "sistem pobeđivanja" načet je pre četiri godine, kada je režim uobičajeno "ubedljivo" dobio savezne i, sasvim neočekivano – i za opoziciju, uostalom – izgubio drugi krug lokanih izbora u Srbiji. Najkraće govoreći, taj poraz u četrdesetak najvećih gradova bio je posledica tri ključna faktora. Proslava još jedne u nizu trijumfalnih pobeda – znatno naduvana u državnim medijima – nije stimulisala režimsko biračko telo da izađe na drugi krug lokalnih izbora. S druge strane, deo opozicije je smogao snage da na izbore izađe ujedinjen, i da za jedan deo biračkih mesta, nešto manje od dve trećine, obezbedi kontrolu glasanja. Najzad, očekujući još jednu nesumnjivu pobedu, državni mediji su celog dana i cele noći izveštavali o izlasku na izbore i rezultatima sa birališta. Kada je ishod postao jasan, živci aktivista režima su popustili: u očajničkom pokušaju "spasavanja pobede" falsifikovano je na hiljade zapisnika. Bezočnost krađe izazvala je u zimu 1996/97 stotine hiljada građana na ulice; Milošević im je suprotstavio policijske kordone, sve dok – pod pritiskom Evropske unije i nesmanjene žestine građanskog protesta – nije bio prinuđen da, bar delimično, prizna poraz.

ISTRAGA OPTIMIZMA: Danas, četiri godine kasnije, lokalna vlast opoziciji malo znači jer je u međuvremenu Milošević njene nadležnosti preneo na republičku vladu i potpuno poslušnu skupštinu sastavljenu samo od Šešeljevih radikala i socijalističko-julskih poslanika partija bračnog para Milošević-Marković. Sasvim dosledan sopstvenim tumačenjima legaliteta Milošević je sa terena je izbacio i Crnu Goru, više nego sumnjivom procedurom u skupštini Jugoslavije promenivši ustav savezne države, da bi uvođenjem neposrednog izbora predsednika SRJ sebi omogućio ostanak na vlasti.

Do pred kraj prošle godine činilo se da je Milošević politički preživeo NATO bombardovanje i spontane lokalne proteste stanovništva suočenog sa stravičnim posledicama njegovog načina odbrane Kosova, državne teritorije, suvereniteta, pa čak i Ujedinjenih nacija kao najvišeg međunarodnog instrumenta mira. Medijska propaganda obnove i izgradnje zemlje nije, izgleda, postigla planirane efekte. Prosto, ne može se neprekidno obnavljati porušeno a da se čak i pasionirani gledalac, slušalac i čitalac Miloševićevih medija ne upita ko je to i zašto srušio. Otimanje "dnevnica solidarnosti" da bi se obnova pripisala mudrom rukovodstvu levice na vlasti nije popravila raspoloženje građana koji žive od osamdesetak maraka mesečno, naprotiv.

Najzad, režim ovog puta nije uspeo da onemogući mučno i dugotrajno ujedinjavanje srpske opozicije, obavljeno uglavnom pod pritiskom javnosti koja je, sudeći po svim istraživanjima, od početka davala više no dvostruko veću podršku ujedinjenoj opoziciji nego bilo kojoj partiji ili lideru pojedinačno. Pokazalo se da "principijelno" odustajanje Srpskog pokreta obnove (SPO) od udruživanja nije uticalo na podršku konglomeratu 18 stranaka, regionalnih i sindikalnih organizacija koji je sebi dao ime Demokratski opozicija Srbije (DOS) i odlučio da za protivkandidata Miloševiću na izborima za predsednika države Jugoslavije istakne Vojislava Koštunicu. Sva istraživanja javnog mnjenja u protekla četiri meseca evidentirala su začuđujuće brz rast podrške DOS-u i, još veći, Vojislavu Koštunici kao predsedničkom kandidatu.

PRIPREMA TERENA: Milošević je, sad se čini očiglednim, odlučio da raspiše izbore imajući pred sobom rezultate prolećnih istraživanja koji su pokazivali da uživa znatno veću podršku od bilo kog opozicionog lidera. Ta činjenica, po mišljenju većine nezavisnih ili opozicionih analitičara, kao i uverenje da će se pregovori oko opozicionog ujedinjenja završiti u novom rasulu ili pod voćstvom korupciji podložnog SPO-a, obećavali su Miloševiću rutinsku izbornu pobedu.

Priprema terena za još jednu Miloševićevu pobedu, međutim, ovog puta je mnogo obimnija i složenija nego u bilo kom slučaju do sada. Pokušaju nevladinih i organizacija civilnog društva da animiraju biračko telo – posebno žene i onaj deo populacije koji će za nedelju dana prvi put moći da koristi pravo glasa – ili, po "hrvatskom receptu", obuče građane za ulogu "domaćih posmatrača", Milošević je sprečio pravno-policijskom akcijom koja ih je praktično gurnula u ilegalu. S druge strane, pozivi za nadgledanje izbora upućeni su "provereno" prijateljskoj ruskoj Dumi, Indiji i Kini.

Savezna izborna komisija je – protivno izbornom pravu, pa čak i jugoslovenskom – odlučila da će se za obavljanje saveznih predsedničkih, dvoje saveznih parlamentarnih i lokalnih izbora koristi jedan izvod iz izbornog spiska. Na taj način, građanin koji odluči da glasa samo na predsedničkim izborima, rizikuje da – budući "zaokružen" pri dolasku na biračko mesto – njegovo neupotrebljeno biračko pravo bude zloupotrebljeno na preostalim izborima. Sami izborni spiskovi nedostupni su kontroli opozicije, isto kao i postupak štampanja biračkih listića. Iskustvo sa izbora 1996/97 pokazuje da je na mnogim biračkim mestima pronađen višak listića u odnosu na broj evidentiranih birača, čak i uz činjenicu da se na spiskovima vode davno preminuli, decenijama iseljeni ili višestruko prijavljeni građani.

REZERVOARI KRAĐE: Veličinu tog rezervoara za manipulaciju glasovima teško je proceniti. S druge strane, "pripajanjem" celog Kosova izbornim jedinicama Vranje i Prokuplje, sredinama u kojima ima relativno čvrstu podršku, režim je u izbornu igru ponovo uveo najmanje milion "albanskih" glasova, deo biračkog tela čija je apstinencija Miloševiću i njegovim kandidatima na svim dosadašnjim izborima omogućavala manje-više udobne izborne "pobede".

Odluka crnogorske vlasti da savezne izbore ne prizna – kao što ne priznaje Miloševićevu "saveznu skupštinu" i najnovije ustavne promene – ali da neće sprečavati građane da na izborima učestvuju, dodala je Miloševiću još jedan rezervoar glasova. Tako, unapred "dobijeni" glasovi kosovskih Albanaca i crnogorskih birača obezbeđuju Miloševiću još pre otvaranja birališta 38 do 43 od 138 poslaničkih mesta u dva veća savezne skupštine.

Treći "dopunski rezervoar" predstavljaju izbeglice sa Kosova, kojima je omogućeno – bar na rečima – da glasaju bilo gde u Srbiji. "Bar na rečima" znači da ih režim ne podstiče da zaista glasaju, procenjujući da će malo njih podržati Miloševića posle iskustva izbeglištva. Namere režima da se njihovim glasovima posluži očite su iz poslednih dana učestalog ponavljanja da je izbeglica sa Kosova u Srbiji oko 350 hiljada, mada je evidentirano 187 hiljada svih, a ne samo punoletnih. Ukoliko su ove procene tačne, režim ove nedelje na izbore izlazi računajući na podršku svog biračkog tela – i "rezervom" koja bi mogla da iznosi i više od milion "glasova".

LOPOVLUK ILI RAZBOJNIŠTVO: U pomenute cifre nije uračunat onaj broj listića koje će birači 24. septembra u kutije ubaciti – već popunjene. Postojanje "listića koji kruže" dokazano je na izborima 1996/97 godine. Reč je o tome da radnici velikih državnih preduzeća pre izbora dobiju popunjene listiće, uz – pretnjama gubitkom posla iznuđenu – obavezu da posle izbora vrate prazan glasački listić dobijen na biralištu, kao dokaz da su onaj "pravi" listić upotrebili. Glasine o ubrzanoj distribuciji velikih količina popunjenih listića poslednjih dana naglo se šire, ali ih je – kao i sve ucenjivačke poslove – teško unapred utvrditi i dokazati.

S druge strane, opozicija računa da će nezadovoljstvo svih, a ne samo opoziciono nastrojenih građana, ograničiti mogućnost izbornih manipulacija. I bez Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) čijih oko 12 hiljada obučenih posmatrača neće moći da kontrolišu izbore – ali neće ih sprečiti da budu ispred biračkih mesta, da bi utvrdili bar jesu li otvorena, kaže Zoran Lučić (CeSID) – opozicija računa da će masivnu izbornu krađu sprečiti prisustvom svojih članova u biračkim odborima na gotovo 10.000 birališta u SRJ. Dragor Hiber (DOS) ocenjuje da će opozicija imati svoje predstavnike na 95 odsto birališta, dok Miladin Kovačević (SPO) tvrdi da će biti "pokrivena" sva biračka mesta.

Bez obzira na unutaropozicione netrpeljivosti, svi se slažu u oceni da samo masovni izlazak građana može sprečiti manipulaciju glasovima koja bi promenila biračku volju građana. Stručnjaci se slažu da je granica iza koje krađa glasova postaje znatno teža smeštena negde oko cifre oko 4,2 miliona glasača. Ako 24. septembra glasa 4,5 miliona ljudi – procenjuje Miladin Kovačević, stručnjak za pitanja izborne matematike – režimu će pobedu obezbediti krađa između 12 i 15 odsto, odnosno između 500 i 700 hiljada glasova. Profesor Matematičkog fakulteta u Beogradu i član savezne izborne komisije 1996/97, Zoran Lučić, smatra da pri izlasku 4,5 miliona birača manipulacija glasovima ne samo što pretpostavlja masivnu krađu, nego i naknadno, "papirno" povećanje broja izašlih. Sa pet miliona glasova, dodaje Lučić, krađa je praktično nemoguća.

RASPLET: Veliki izlazak birača otežava ili onemogućava krađu, ali ne i razbojništvo – kada se lopov i ne trudi da prikrije ono što čini – smatra Dragor Hiber, kao šef pravnog tima opozicije 1996/97 veoma zaslužan za razotkrivanje tadašnje izborne krađe. "Da li će razbojništvo uspeti, do kada će razbojnik zadržati svoj plen, koja će sredstva morati da upotrebi da ga zadrži, koja će sredstva orobljeni upotrebiti da povrati oteto, to je tema neke sasvim druge rasprave", zaključuje Hiber.

Desetak dana pred izbore, istraživanje Strategic Marketinga potvrdilo je prognozu jednog od najuglednijih stručnjaka za javno mnjenje, dr Vladimira Goatija, da će na izbore izaći oko 80 odsto biračkog tela. Zabeležen je dalji rast popularnosti Vojislava Koštunice. Režim je svestan rizika da obimom krađe dovede u pitanje i tanušnu podršku Rusije, Kine ili Indije legalitetu sadašnje vlasti. Otuda je, uz objavljivanje novih podataka o ukupnom broju birača i još prizemnije optužbe opozicije za sve nedaće stanovništva u proteklih deset godina, pojačana režimska represija prema svim organizacijama civilnog društva i nestranačkog otpora režimu i svakom pokušaju animiranja birača da sami odluče o sopstvenoj budućnosti.

Aleksandar Ćirić (AIM)