Zašto u paktove?

Slovenija i NATO

Pukovnik slovenačke vojske u penziji i vojni komentator Milan Gorjanc objašnjava zašto slovenačka politika i sve veći deo javnosti misli da će lakše ući u Evropsku uniju preko NATO-a.

Ljubljana, 12.09.2000.

Ovdašnja politika je povezivanje Slovenije sa političkim, privrednim i vojnim integracijama u Evropi najavila sredinom 80-tih, tada još u sastavu druge Jugoslavije, s političkim sloganom tadašnjeg SK Slovenije: "Evropa sada!" Uz slogan je išla i žuta petokraka zvezda, kao nekakva zamena za crvenu petokraku. Prošla je decenija i po, a Slovenija nije mnogo bliža udruženoj Evropi, možda čak udaljenija. Pobedom desnice udružene u Demosu 1990. godine se sve glasnije najavljivalo učlanjenje Slovenije u Evropsku uniju, što je postala glavna parola svakog političara i san prosečnog Slovenca. O ulasku Slovenije u zapadni vojno-politički savez - NATO, počelo je stidljivo da se govori sredinom 1993. godine. Sedam godina kasnije, u Sloveniji nema političke stanke (izuzev Slovenske nacionalne partije Zmaga Jelinčiča), nema ambicioznijeg političara koji pretenduje na dužu prisutnost na političkoj sceni, nema vojnog analitičara, zapravo nema normalnog Slovenca, koji bi bio iole skeptičan, a kamoli da se suprotstavlja dolasku vojnika NATO-a u "deželu na sunčanoj strani Alpa". Tako je pitanje ulaska Slovenije u NATO postalo jedino političko pitanje oko koga su se gotovo sve parlamentarne stranke posve usaglasile.

Pobornici zapadne alijanse dočaravaju sunarodnjacima mogućnost visokog stepena bezbednosti i integriteta Slovenije samo ukoliko se preda u ruke savezništvu, uz veličanje efikasnosti oružja koga će Slovenija dobiti od NATO-a. Isti pokušavaju da dokažu kako će odbrana Slovenije biti znatno jeftinija jer će biti potrebno znatno manje vojnika. Tek poneko je na sve to primetio da će Slovenija u to ime morati da se odrekne i "nešto malo" nacionalnog suvereniteta.

Sloveniji u ovom trenutku ne preti nikakva agresija i nema pretnji od upotrebe vojne sile na njenim granicama. Službena Ljubljana ima relativno dobre odnose sa susedima. Mada je na rubu nemirnog Balkana, malo je verovatno da se požar ponovo razbukta i zahvati i Sloveniju. Utoliko je čudnije takvo srljanje slovenačke politike da što pre ugura državu bar u NATO. Reklo bi se da je NATO postao nezaobilazna tema domaće politike za potrebe homogenizacije nacije. Slovenački političari su odnekud zaključili da će lakše ući u Evropsku uniju preko NATO-a. Prilikom izlaska Slovenije iz bivše države olako su davana obećanja o brzom ulasku samostalne Slovenije u Evropsku uniju i NATO, čime bi bila "rodjena mala Švajcarska podno Alpa".

Prošlo je devet godina samostalnosti, a uključivanje je još dosta daleko, pogotovo zato što su oni, koji su najviše podržavali Sloveniju u razdruživanju od prethodne Jugoslavije, danas glavni protivnici slovenačke integracije. Tako je Kolova Nemačka pre tri godine bila žestoki protivnik prijema Slovenije u NATO, dok Austrija danas uslovljava ulazak Slovenije u Evropsku Uniju odricanjem od odluka AVNOJ-a koje, prema rečima predsednika Kučana, predstavljaju okosnicu slovenačkog nacionalnog postojanja i državnosti. Da ne zaboravimo ni ulogu Italije, koja je još pre par godina pokazala pravo lice i uz posredovanje Evrope i Španije iznudila od Slovenije zakon koji omogućava optantima preče pravo kupovine slovenačke zemlje.

U tom kontekstu se nameće pitanje šta NATO znači za Sloveniju u vojno-odbrambenom smislu? S obzirom da je Slovenija uklještena izmedju dve članice NATO-a (Italije i Madjarske) teško da može biti stvarno neutralna. U poseti Sloveniji je pre nekoliko godina bio stručnjak za nacionalnu bezbednost i svetsku strategiju Zbignjev Bžežinski; tada je slovenački predsednik Milan Kučan pokušao da predoči nužnost ulaska Slovenije u NATO, oslanjajući se na geografsko i komunikaciono povezivanja rečene dve države, iako Madjarska tada još nije bila u NATO-u. Bžežinski, koji je ujedno vršio funkciju savetnika američkog predsednika, obećao je Kučanu da Slovenija za NATO neće biti prepreka. Kasnije je to obećanje dobilo i prvu potvrdu, osnivanjem zajedničke trilateralne brigade; istina, u njoj potpuno dominiraju Italijani (komanda, jedan bataljon, jedinice podrške i logistika). Madjari imaju mehanizovani bataljon a Slovenci bataljon gole pešadije, na papiru.

Trilateralna brigada je za Italijansku vojsku dovoljan razlog da suvereno, čak i bahato, prolazi preko Slovenije na zajedničke vežbe u Madjarskoj. S druge strane, Slovenačka vojska je dobila odobrenje da učestvuje u mirovnim operacijama u BiH i na Kipru. U BiH je vod vojne policije u sastavu italijanskih snaga, dok je odeljenje na Kipru u sastavu austrijskog bataljona. Za potrebe SFOR-a koriste se slovenački vojni helikopteri, koji obavljaju preko 60 odsto letova. Slovenija se nada da je to dovoljan redosled poteza da odobrovolji moćnike u NATO-u.

Kritičari ovakvog slovenačkog stava postavljaju pitanje da li bi NATO branio Sloveniju u slučaju da je napadnuta. Kada je Slovenija otvorila koridor za NATO avione koji su bombardovali Jugoslaviju, Solana je službenoj Ljubljani garantovao bezbednost. Iako nije bilo jasno čime bi Jugoslavija uopšte mogla da ugrozi Sloveniju? Što se suseda tiče, izvesno je da Italija neće napasti Sloveniju, pošto će ionako sve postići političkim pritiscima preko NATO-a i EU. Hipotetički - kada bi Italija i htela vojno da zauzme deo slovenačke teritorije, ko bi je u tome sprečio? Bili smo svedoci činjenice da su interesi većih i jačih zemalja pretpostavljeni interesima malih i nejakih. To je potvrdila i balkanska kriza, od početka devedesetih naovamo.

Pobornici priključenja NATO paktu u Sloveniji opravdavaju svoj stav šansom da država izvuče korist od proizvodnje sklopova ili delova naoružanja i druge opreme za potrebe NATO-a. Pri tom zaboravljaju da su paradni konji vojne industrije bivše Jugoslavije - TAM (proizvodnja teretnih i oklopnih vozila), ISKRA (proizvodnja telekomunikacionih uredjaja), FOTONA (proizvodnja laserskih nišanskih sprava) - propali, ne izdržavši prejaku i jeftiniju konkurenciju.

U Sloveniji nije malo ni onih koji priželjkuju izgradnju NATO baza na domaćem terenu. Jasno je da Slovenija nema slobodnog prostora čak ni za malu NATO bazu. S druge strane, eventualne baze NATO-a u Sloveniji bile bi preblizu postojećim bazama u Nemačkoj ili severnoj Italiji, a još uvek predaleko od Rusije i Bliskog Istoka. Tek kada su shvatili da NATO već gradi velike, nove baze kod Tuzle u Bosni i Uroševca na Kosovu, neki slovenački političari su požurili da spasu što se spasiti može, pa su omogućili i civilne aktivnosti na bivšem velikom vojnom aerodromu Cerklje, uz slovenačko-hrvatsku granicu prema Zagrebu. Postojala je nada da će NATO usvojiti poligon za bojna gadjanja kod Postojne, koji je već godinama trn u oku obližnjem stanovništvu, medjutim, postaje jasno da je potpuno iluzorno očekivati da NATO na tom poligonu izvodi vežbe i gadjanja, kad ima na raspolaganju poligon Krivolak u Makedoniji.

Konačno, ni borbeni kapaciteti slovenačke vojske nisu impresionirali šefove NATO-a, kako zbog skromnog sastava mirnodobskih snaga i ratne armije, pomanjkanja (i tehničke neispravnosti) težeg naoružanja i niskog nivoa stručnosti komandnog kadra na svim nivoima komandovanja. Koliko dobro budući saveznici poznaju stručnu osposobljenost slovenačkih oficira i vojnika, jasno je iz uloga koje dobijaju slovenački vojnici u mirovnim operacijama. Slovenija je imala, na primer, sanitetsku ekipu u Albaniji i BiH za potrebe mirovnih snaga, pošto za zadatke zbrinjavanja i preventive ne treba nikakvo posebno vojno znanje, već samo civilno medicinsko znanje. Piloti helikoptera, koji su vozili letilice za potrebe SFOR-a, stekli su obuku i iskustvo u nakadašanjoj JNA, dok vojni policajci u Sarajevu obavljaju manje važne policijske zadatke. Na zajedničkim vežbama Partnerstva za mir i drugim oblicima medjuarmijske saradnje, angažovani su isključivo oficiri koji su osnovno obrazovanje stekli u vojnim akademijama JNA.

Ipak, slovenački političari i vojni stručnjaci nisu sve to gurnuli u prvi plan, posebno ne kad je reč o informisanju javnosti i poreskih platiša. Do sada je uradjena i objavljena samo jedna analiza na temu cene slovenačkog ulaska u NATO. Poredjenjem Slovenije sa državama NATO-a, onih koje su približno jednake veličine, kako geografski tako i po broju stanovnika (Belgija, Danska, Holandija), te približno jednakog nacionalnog dohotka (Grčka, Portugal, Turska) i sličnog vojno-političkog položaja - u blizini Bliskoistočnog i balkanskog ratnog žarišta (Grčka, Italija, Turska), zaključeno je da će Slovenija po ulasku u NATO morati godišnje da odvoji tri do četiri odsto od bruto nacionalnog dohotka, što znači oko milijardu USD. Vlada Janeza Drnovšeka izdvajala je za vojsku minimalna sredstva iz budžeta (1,6-1,8% BND). Nova vlada Andreja Bajuka, predvodjena ministrom odbrane Janezom Janšom propagira znatan porast sredstava za vojsku, čak do 2,4 odsto BND, što već nekoliko godina sugerišu Amerikanci.

Ako se zna da više od polovine budžetskog "tolara za vojsku" ide na plate i druge dažbine zaposlenih, da sredstava za razvoj i nabavku novog naoružanja praktično nema, da je infrastruktura obuke još iz doba JNA i da je obrazovna struktura oficira nezadovoljavajuća, može se zaključiti da će Slovenija, ukoliko želi da bude uvažavana od drugih članica, izdvojiti i znatno veća sredstva. Što će u narednih nekoliko godina teško izvesti, pošto svake godine kuburi sa budžetskim manjkom, plus da iz godine u godinu raste manjak u penzionom osiguranju, koji trenutno iznosi 36 milijardi tolara ili preko 150 miliona USD.

I šta preostaje, izmedju želja i realnosti? Slovenija u sadašnjem okruženju mora da se prikloni jačem, tj. politici Zapada. Mora negovati dobrosusedske odnose sa svim komšijama, ne samo sa Austrijom i Italijom, već i sa Hrvatskom i Madjarskom. Već je uvreženo mišljenje da Zapad od Slovenije očekuje da bude nekakav most izmedju "civilizovane" Evrope i "divljeg" Balkana, pošto Slovenci, kako to tvrde ovdašnji političari - mogu da razumeju jednu stranu i to pretoče u jezik one druge, kako bi se medjusobno bolje razumele. U praksi, Slovenci odbijaju da ulaze u asocijacije koje su u vezi s Balkanom, posebno ukoliko su u pitanju države iz ex-Jugoslavije. To ih čini još osetljivijima na pritiske Romana i Germana, koji obećavaju da će ih primiti u svoje društvo, a s druge strane pokušavaju da izvuku što više koncesija, na račun pukih obećanja.

Tako se Slovenija našla pritešnjena izmedju sopstvenih ambicija i realnog okruženja, a ne može da igra na kartu aktivne neutralnosti, koju je patentirao Tito. Blokova više nema, Rusi su politički, privredno i vojno nemoćni i posve zavisni od Zapada. Koliko su Rusi pouzdan politički partner, iskusila je treća Jugoslavija, koja se zanosila ruskom podrškom, a potom uz posredovanje Moskve pristala na sve zahteve Zapada. Zato Sloveniji trebaju politička, a ne vojna savezništva. Jeste vojna saradnja sa vojskama susednih i prijateljskih država nužna radi sticanja iskustava. Medjutim, vezivanje za velike paktove malim državama donosi samo obaveze, bez garancija suvereniteta, ni od neprijatelja ni od saveznika. Ukratko, odbranu Slovenije bi trebalo zasnovati na mudroj i otvorenoj spoljnoj politici, demokratskom i socijalnom unutrašnjem uredjenju te na prilagodljivoj, otvorenoj i produktivnoj privredi.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)