Kampanja uz palice, otmice i uvrede

Predizborna Srbija

AIM,Podgorica, 12. 9. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

U kampanji za predsedničke i savezne izbore u SR Jugoslaviji, i lokalne u Srbiji, zakazane za 24. septembar, najzaposleniji su vojska i policija. Dok generali rutinski ponavljaju da neće biti dopuštena nikakva politizacija vojske, načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković sve češće pominje Slobodana Miloševića kao vrhovnog komandanta – zvanje koje ne postoji u ustavu SRJ – i sve češće najavljuje povratak VJ na Kosovo. Pre nedelju dana uručio je zastavu kombinovanom vojno-policijskom odredu specijalaca formiranom u tom cilju. No, kako su izgledi za dogledni povratak više nego sumnjivi, javnost se sa zabrinutošću pita kako bi se pomenuti i postojeći slični odredi specijalaca mogli upotrebiti van Kosova. S obzirom na – takođe bez najave i objavljivanja – nedavno obelodanjeno postojanje nove odbrambene doktrine VJ, u kojoj značajno mesto zauzima borba protiv ,,unutrašnjih kriza,, , tom pitanju – i strahu – ima mesta.

Policija, sa svoje strane, rutinski odrađuje posao privođenja, nezakonitih hapšenja, premlaćivanja, pretresa, oduzimanja imovine i slične ,,akcije,, čiji je neprikriveni cilj zastrašivanje građana. Raspon primenjenih policijskih metoda sve više je nalik na običaje negdašnjih latinoameričkih diktatura. Prošle nedelje policijaci su četvoricu aktivista pokreta ,,Otpor!,, koji su lepili plakate u Vladičinom Hanu, gradiću na jugu Srbije, priveli u stanicu, tamo ih obesili za noge i potom tukli po tabanima, genitalijama i stomaku. Policajci – koji se ne predstavljaju i ne legitimišu – u unutrašnjosti Srbije sve češće nose maske dok ,,zavode red ,, na mestima okupljanja opozicije, u lokalima politički nepoćudnih vlasnika, pa čak i u izbegličkim centrima čiji se prinudni stanovnici žale na uslove života, krađu, prodaju ili preprodaju humanitarne pomoći.

PATRIOTSKI BLOK: S druge strane, ista ta policija već više od dve nedelje ,,ne zna,, niti daje informacije o otmici Ivana Stambolića, nekadašnjeg predsednika Srbije i žrtve unutarpartisjkog političkog obračuna kojim je Slobodan Milošević 1987. godine preuzeo vlast u Srbiji. Zbog trenutka ,,nestanka,, i zida ćutanja koji ga okružuje – a nije uspeo da ga probije ni direktan telefonski poziv Kire Gligorova Slobodanu Miloševiću – nepodeljena je ocena političkih analitičara i srpske opozicije da otmica predstavlja poruku upozorenja svima koji su ikada bili politički protivnici režima i njegovog vođe.

Kao i uvek do sada, režim se u svojoj predizbornoj kampanji oslanja na državne medije koji, uzred rečeno, otmicu Ivana Stambolića ,,nisu primetili,, čitavih nedelju dana, da bi se potom savezni ministar telekomunikacija (i visoki funkcioner JUL-a) Ivan Marković javno upitao kako bi ,,mi,, znali gde je Stambolić, ako to ne zna njegova žena. Ukratko, načini političke borbe, javni maniri funkcionera režima i jezik obraćanja biračima nadmašili su čak i prognoze najgorih ovdašnjih pesimista. Tu sliku ne popravljaju ni kvaziučene analize dr Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića, i same kandidatkinje za Veće građana skupštine SRJ – i, ako je verovati glasinama, s ambicijom da zauzme mesto predsednika Veća – koja u Petrovcu na Mlavi kaže da će svet postati human kada levica postane svetska.Ovdašnju udruženu opoziciju naziva dementnim NATO slugama. Njen partijski kolega i savezni ministar za informisanje, Goran Matić, na promociji beogradske levice, tvrdi da Jugoslaviju podržava ,,više od 150 zemalja sveta,, , dok je ostalima ona svetli primer u borbi za slobodu.

Prema očekivanjima, Srpska radikalna stranka (SRS) Vojislava Šešelja ,,odvojila,, se od režima – sa kojim inače deli vlast – da bi krenula u samostalnu kampanju kukajući, s jedne strane, što nema pristup državnim medijima i, s druge strane, optužujući opoziciju za izdaju, plaćeništvo i izlazak na izbore u ulozi ,,NATO-pešadije,,.

SLOBO,,DA,,: Izborno razdvajanje kolacionih partnera, koji sebe nazivaju vladom narodnog jedinstva ima dva osnova razloga. Jedan je to što odvojenim izlaskom na izbore dobijaju nekoliko procenata glasova više, a drugi, ne manje važan, jeste to što se – zavisno od očekivanja na predstojećim izborima – računa sa iznuđivanjem većeg udela u vlasti.

Čini se da je i Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove (SPO), ušao u tu igru. Dugo oklevanje da se pridruži, potom neuspeh u pokušaju da kao vođa ,,najjače,, opozicone stranke nametne svoje vođstvo udruženoj opoziciji Srbije, najzad i pokušaj atentata koji ga je prinudio da se stavi pod zaštitu crnogorske policije u Budvi, doveli su do paradoksalnog ishoda da SPO posle višemesečnog odbijanja na izbore izlazi samostalno i, kao i radikali, sa imidžom većeg protivnika opozicije nego vlasti. I radikali i SPO su kao kandidate za predsednika SRJ istakli ljude čiji rejting u javnom mnjenju ni posle dve nedelje kampanje ne prelazi 7 (Vojislav Mihailović, unuk Draže Mihailovića i gradonačelnik Beograda koji tu funkciju obavlja zahvaljujući podršci socijalista i levice) odnosno 10 odsto (Tomislav Nikolić, potpredsednik SRS).

U oba slučaja očigledno se radi o prozirnoj taktici čija će se suština formalno razotkriti u poslednjem potezu, pozivom biračima da u očekivanjom drugom krugu predsedničkih izbora svoj glas daju... Za radikale nema dvojbe da je "pravi" predsednik Slobodan Milošević, mada pojedini analitičari ne isključuju ni politički prelet u poslednjem trenutku. Što se Draškovića tiče, šićardžijska politika koju je SPO vodio poslednjih godinu dana, neuspeh u pokušaju da Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) razbije optužbama za izdajnički izlazak na izbore pod najnepovoljnijim uslovima u poslednjih deset godina, potom i neuspeh da gubitak lokalne vlasti spreči pritiskom na stvaranje zajedničkih lista pod nekim trećim imenom dovela je SPO u politički verovatno najgoru situaciju od osnivanja. Katastrofalni pad rejtinga stranke u anketama javnog mnjenja (sa oko 18 na oko 8 odsto) je cena kojom je plaćena ne toliko saradnja sa režimom u vreme prošlogodišnjeg NATO bombardovanja, koliko nesuvisli potezi koje je rukovodstvo Draškovićeve stranke povlačilo u mučnom, dugotrajnom i, kako se pokazalo, uspešnom formiranju DOS-a kao možda poslednje alternative potpunoj propasti.

FENOMEN KOŠTUNICA: Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije (DSS), profesor prava izbačen sa fakulteta zbog protivljenja ustavnim amandmanima 1974, u javnosti je imao reputaciju poprilično zakopčanog, preterano ozbiljnog i krutog političara. Njegova nacionalna uverenja donela su mu naziv "Šešelj u smokingu" s jedne, i "Milošević u rukavicama", s druge strane. Lideri "velikih" opozicionih stranaka, podjednako zauzeti visokom politikom i sitnom trgovinom sa režimom, nisu ga smatrali konkurencijom, propuštajući da primete kako je u proteklih nekoliko godina podrška javnosti Vojislavu Košutnici stalno rasla, od ispod jednog do nešto preko četiri odsto. No, propust je bio mnogo veći u neprimećivanju činjenice da se okolnosti menjaju u korist političara koji se sve vreme – ponekad na štetu neposrednih koristi – držao stava: "Ni Bela kuća, ni Beli dvor".

Od kraja prošle godine sve češća istraživanja javnog mnjega potvrđuju – ne do poslednjeg decimala i identičnog procenta, naravno – rast podrške DOS-u i, posebno, Vojislavu Koštunici kao predsedničkom kandidatu. Ove nedelje objavljeno reprezentativno istraživanje Strategic Marketinga, obavljeno na uzorku od 2052 ispitanika (bez Kosova i Metohije), pokazuje da će na izbore izaći 83,7 odsto biračkog tela (oko 5 miliona glasača, bez Kosova i Metohije) i da se za Vojislava Koštunicu izjašnjava 45,1 (za Slobodana Miloševića 38,3; za Tomislava Nikolića 10 a za Vojislava Mihailovića 6,6) odsto anketiranih. Po istom istraživanju, u drugom krugu predsedničkih izbora Koštunica pobeđuje sa 56,6 prema 43,3 odsto glasova.

GODINA RASPLETA? Protiv optimizma DOS-a, međutim, može se navesti mnoštvo vanstatističkih argumenata. Osim državnih i paradržavnih institucija, partijske infrastrukture, vojske, policije i kontrolisanih medija, za Miloševića rade ,,izborna geometrija,, , crnogorska vladajuća koalicija na čelu sa Milom Đukanovićem i – međunarodna zajednica. Prekrajanjem izbornih jedinica režim će na osnovu milion glasova kosovskih Albanaca (koji su sada ,,pripojeni,, izbornim jedinicama Vranje i Prokuplje) u startu knjižiti 12-13 poslaničkih mesta u saveznoj skupštini. Odbijanje vladajuće crnogorske koalicije da učestvuje na saveznim izborima Miloševiću donosi još najmanje dvadesetak poslanika, tako da na dan izbora njegov režim izlazi sa već zauzetom četvrtinom ili čak trećinom poslaničkih mesta u skupštini SRJ. Odbijanje međunarodne zajednice da na izbore pošalje posmatrače iz zemalja koje nisu učestvovale u prošlogodišnjoj NATO agresiji, ostavljaju mogućnost nepriznavanja izbornih rezultata kakvi god oni bili. .

Nezavisno od pitanja međunarodnih interesa – i koliko bi u ovom trenutku vodećoj svetskoj sili odgovarala zaista demokratska vlast u Srbiji – Milošević ima na raspolaganju još nekoliko mogućnosti, među kojima valja računati i na najgore, naročito ako se ima na umu njegovo ime na listi optužnica Haškog tribunala. Matematičke analize pokazuju da masovni izlazak birača 24. septembra režimu značajno smanjuje prostor za ,,manipulacije,, glasovima. Otuda treba očekivati da se najnoviji talas policijskog nasilja – prvenstveno usmeren prema ,,Otporu!,, , nevladinim i nepartijskim organizacijama koje stimulišu izlazak građana na izbore – neće jenjavati. Naprotiv. S druge strane policijske palice, međutim, za sada nadjačava opšte osećanje nužnosti stvarnih promena. Režim je svestan tog raspoloženja, možda i sopstvene greške u proceni spremnosti opozicije na jedinstvo i, još manje očekivane, njene sposobnosti da održi minimum tog jedinstva u cilju ostvarenja izborne pobede. Do kakvih će ishoda za dve nedelje to dovesti, nezahvalno je prognozirati.

Aleksandar Ćirić (AIM)