ODBRANA AVNOJ-a

Slovenija i EU

Sasvim neočekivano, zvaničnici u Ljubljani upregli su sve snage kako bi odbranili više od pola veka stare tekovine Antifašističkog veća.

Ljubljana, 05.09.2000.

"Mi u Austriji i Italiji nemamo iskrene prijatelje... Još je Kocbek zabeležio da su Slovenci, Cigani i Jevreji jedini narodi u Evropi koji su bili osudjeni na istrebljenje. Ako priznamo da su austrijski zahtevi legitimni, onda otvaramo i pitanje Ninberga. Slovenija Austriji ne duguje ništa. To su austrijski apetiti prema slovenačkoj zemlji... Peterle može privatno da čisti cipele Šislu. Protiv njega treba uvesti kazneni postupak." Ovo su neke od izjava kojima su poslednjih dana zatrpani domaći mediji.

Neobavešten čitalac bi mogao da pomisli da na južnoj granici germanskog sveta još nije završen Drugi svetski rat ili da počinje neka podvrsta antibirokratske revolucije; slovenački nedeljnici objavljuju slike lidera austrijskih Slobodnjaka Jerga Hajdera u nacističkoj uniformi, najuticajniji dnevnik Delo do pfeninga precizno analizira štetu koju su u Drugom svetskom ratu Slovencima počinili Austrijanci, dok Društvo za zaštitu slovenačkih šuma poziva strane ratne veterane, Jevreje i antifašističke organizacije "da dignu glas protiv pokušaja poništavanja stravičnog duševnih patnji, koje je izazvao nacifašizam, neljudskih eksperimenata na ljudima u logorima, uništavanje narodne i privatne imovine što paljevinama, što konfiskacijama, kradjom umetničkih dela i vrednosti, te deponovanjem novca u različitim bankama". Ukratko, na tapetu zvanične Ljubljane se našao službeni Beč, koji predstavlja jednog od najvećih investitora na "Sunčanoj strani Alpa" i tradicionalnog slovenačkog saveznika; o čemu, uostalom, najbolje svedoči podatak da Austrija na osnovu ugovora iz 1991. godine preko svojih diplomatsko-konzularnih predstavništava servisira diplomatske usluge za slovenačke gradjane u onim državama sveta u kojima Slovenija nema svoje predstavništvo I sad, naprasno, takav saveznik postaje državni problem broj jedan.

Ono što je sigurno jeste da će ovoga puta bura izmedju Ljubljane i Beča trajati duže. Jer, ovoga puta komšijski nesporazum nije samo uzgredni produkt predizborne groznice. Sve je počelo izjavom austrijskog ministra odbrane Herberta Šajbnera, inače člana Hajderove Slobodnjačke partije; Šajbner je rekao da države-kandidati za ulazak u EU "ne smeju više imati propise na osnovu kojih je proganjano i ubijeno više stotina hiljada ljudi". Sličnu izjavu je prilikom nedavne posete Bledu (18. avgusta) ponovio i Jerg Hajder, zauzevši se za poništenje tzv. "Avnojskih dekreta". To je bio tek početak. Posle nekoliko dana temu preuzima i austrijski kancelar Šisel, koji u bukoličkom susretu sa novinarima primećuje kako "nikada nije shvatao zašto se Slovenija upinje da bude pravna naslednica Jugoslavije". Šefu vlade se pridružuje i njegov ministar finansija Karl Hainz Grasser, koji tvrdi da "avnojski zaključci smetaju dobrim odnosima medju državama".

I tu na scenu ulazi aktuelni slovenački ministar spoljnih poslova Lojze Peterle, koji svojom izjavom "dodaje so na ranu", bar kako pišu slovenački mediji. Peterle je na sastanku sa austrijskom koleginicom Ferero-Valdner rekao da se slaže da goruće pitanje denacionalizacije razmotre šefovi pravnih službi slovenačkog i austrijskog ministarstva spoljnih poslova. Na Peterlea (i problem uopšte) se sručila lavina kritika. Javio se i predsednik Slovenije Milan Kučan, koji u otvorenom pismu osudjuje "politiku napuštanja avnojskih zaključaka" i javno pita predsednika vlade Bajuka i ministra spoljnih poslova Peterlea kakav je uistinu njihov stav u vezi denacionalizovane imovine koja je do Drugog svetskog rata bila u posedu (proterane) nemačke manjine. Bajuk odgovara da zaključci Avnoja nisu sporni. Istovremeno stiže sasvim drugačiji odgovor od njegovih koalicionih partnera. Peterle se izjašnjava da je "osnova slovenačke državnosti plebiscit i da tu Avnoj nema šta da traži".

Neformalni lider desnice i vodja socijaldemokrata Janez Janša je još direktniji: "Avnojske zaključke nećemo da poništavamo, pošto u Sloveniji ionako više ne važe. Avnojsku Jugoslaviju su branili oni jugoslovenski generali koji su 1991. godine tenkovima napali Sloveniju, pucali na nas i ubijali naše kolege. Avnojski zaključci u Sloveniji više ne važe, to je neoboriva činjenica, tome se suprotstavljaju samo dva političara - jedan u Austriji i jedan u Sloveniji!" Treba li reći da je to bio povod za još žešću debatu?

Lojze Peterle se brzo snašao - pronašao je da i brojni zaključci prethodne, Drnovšekove vlade, potvrdjuju da je već Janez Drnovšek pristao na "bilateralno" rešavanje tog "naprasno spornog" pitanja. Levica je uzvratila kritikom da Peterle zbog ideološke zaslepljenosti zaboravlja na nacionalne interese; da napadajući "totalitarno" zakonodavstvo "druge Jugoslavije" ide na ruku austrijskim nacionalistima. Što je argumentacija koja je u Sloveniji na ceni, naročito posle iskustva sa Peterleovim shvatanjem diplomatije, svojevremeno praktikovanim u zamku Oglej, kada je Peterle (takodje u funkciji ministra spoljnih poslova) popustio pod pritiscima Italije i parafirao neugodan tekst sporazuma, sporazuma koji je italijanskim optantima omogućio kupovinu slovenačkih nekretnina. Ukratko, ovoga puta je bes Peterleovih političkih protivnika urodio interpelacijom, što će reći da je podignuta parlamentarna optužba za opoziv ministra spoljnih poslova. Inicijator akcije je bio vodja Slovenačke nacionalne partije Zmago Jelinčič, koji je Peterlea optužio za izdaju!

U nastaloj poplavi ksenofobičnih i emocionalnih izjava (koje pljušte kako iz Austrije, tako i iz Slovenije), teško je na racionalan način opisati u čemu je suština spora. Odgovor je na prvi pogled jasan - u novcu. Drugo je pitanje - ko je kriv za ovakvu političku situaciju? Slovenija ukazuje prstom na austrijske političare desne provinijencije, koji ponovo bude duhove prošlosti. Pri tom se zaboravlja na ulogu slovenačkih sudova i parlamentaraca, koji su prihvatili Zakon o denacionalizaciji. Krenimo redom; Slovenija je, kao deo Jugoslavije, 1944. i 1945. godine iskoristila zaključke Avnoja i slične dokumente saveznika u Potsdamu i Jalti, te "zbog kolaboracije sa nacistima" proterala sa svog tla nemačku manjinu i oduzela joj svu imovinu. Oduzeta je, dakle, ne samo državna, nego i privatna imovina. Isto se desilo i u Vojvodini, na primer.

Izvesno je da je sa gledišta medjunarodnog prava to bio nepravedan akt, iako je o tome šest decenija kasnije veoma teško raspravljati. U medjuvremenu je Titova diplomatija isposlovala Austrijski državni ugovor, koji u 27. članu odredjuje da Jugoslavija na svojoj teritoriji u ime ratne odštete ima pravo da oduzme austrijsku imovinu, kao i da će austrijska država u celini platiti nastalu štetu. Tako je Slovenija, prema grubim računicama, oduzela austrijskim državljanima imovinu vrednu 450 miliona nemačkih maraka. Poredjenja radi - ujedno je izgubila najmanje 2,5 milijarde DEM u razaranju koje su tokom Drugog svetskog rata prouzrokovali austrijski gradjani u Sloveniji.

Niko nije očekivao da će posle osamostaljenja slovenačke države ovo staro (i bolno) pitanje ponovo isplivati na videlo. Državljani Austrije, oni koji su izgubili jugoslovensko državljanstvo 1945. godine, do tada nisu imali pravni osnov da zahtevaju povratak svoje imovine. Mada je molbu u tom smislu blagovremeno uložilo oko 2.223 bivših gradjana Kraljevine SHS. Nova država je do sada rešila 837 primera, od kojih je svega 18 % odbačeno, kao neosnovano. Tu je još oko 150 veleposednika koji su zakasnili da se prijave u roku. Medju njima je mnogo onih koji posle proterivanja iz Jugoslavije nisu dobili ništa ni od Austrije (pošto nisu bili austrijski državljani), niti od Slovenije (pošto su zakasnili sa molbom ili nisu bili jugoslovenski odnosno slovenački gradjani).

Nova slovenačka država je izdržala brojne pritiske sve do 1997. godine, kada se dešava najvažniji detalj u priči; tada slovenački Ustavni sud odlučuje da oni pripadnici "nemačke narodnosti" kojima je oduzeta imovina mogu da traže vraćanje u naturi, pod uslovom da dokažu da su bili lojalni državljani ondašnje države. To je prelomnica u kojoj je slovenačka administracija sama sebi iskopala raku; dok se tvrdo držala medjunarodnih ugovora, imala je relativno siguran manevarski prostor da glatko odbaci sve optužbe Beča i uskrati povraćaj imovine. Medjutim, pominjanje "odredjenih uslova" (tzv. izjava o lojalnosti u ondašnjoj državi), to je već nešto sasvim drugo. Ubrzo su austrijski pravnici utvrdili da se slične izjave ne traže od drugih nekadašnjih ili sadašnjih državljana Slovenije, koji su takodje zatražili vraćanje oduzete imovine ili državljanstvo. Ne samo to - slovenačka država slične izjave ne samo da nije tražila od svojih gradjana, nego je mnogima koji su okrvavili ruke u službi okupatora danas oprostila zločin. I vratila im imovinu uz izdašno obeštećenje "za sve što su pretrpeli". I tu dolazimo do diskriminacije. Do instituta "kolektivne krivice", što je iz ugla sadašnjih evropskih standarda naprosto neprihvatljivo.

Da austrijski argumenti imaju težinu pokazalo se već prilikom pregovora Slovenije oko punopravnog članstva u EU, kada je službeni Beč potegao pitanje "nediskriminatorne denacionalizacije". Slovenačke diplomate su se pravdale da je denacionalizacija stvar slovenačkog unutrašnjeg prava. Bila je to izgubljena bitka. Kao jedan od uslova za ulazak Slovenije u EU navedeno je i prihvatanje "kopenhagenskih kriterijuma", medju kojima je i poštovanje ljudskih prava. Ukoliko austrijska strana dokaže postojanje diskriminacije, jasno je kako će spor biti okončan. Slovenija možda može, pod pretnjom presude suda za ljudska prava u Strazburu ili zbog blokade ulaska u EU da prihvati još jedan "španski kompromis", kompromis kojim bi poništila diskriminatorne odredbe Zakona o denacionalizaciji. To znači da najlepša prirodna bogastva Slovenije više neće posedovati samo katolička crkva (koja je bivšu imovinu takodje povratila u naturi), već i bivši nemački vlastelini. Velika bura koja se podigla s obe strane Karavanki znak je da je takav ishod i najverovatniji.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)