Kako opstati?

Priština, 7.09.2000

Kosovo nije društvo u tranziciji, nego u nekoj fazi pretranzicije, paralize i privrednog propadanja . Konstatacija može izgledati apsurdna ili preterana, ali potvrđuju je svi kosovski tokovi. Kao proces dubokih transformacija, tranzcija zahvata sve pore jednog društva, a polazi od privrede kao osnove svih drugih promena. Najteže i najvidljivije posledice mera tranzicije pojavljuju se u oblasti socijalnog položaja brojnih slojeva društva. Stanje - ni napred ni nazad - ne daje ni izglede za poboljšanja čega nema i ne može biti ako se ne otvore perspektive privrednog razvoja. Zbog specifičnog političkog i pravnog položaja, Kosovo nema lokalnih legalnih i legitimnih institucija koje bi se uhvatile u koštac sa teškim ekonomskim, političkim, socijalnim, psihološkim.problemima tranzicije i posledica jednoipogodišnjeg groznog i rušilačkog rata.

Međunarodna civilna administracija (UNMIK) kao institucija vlasti na Kosovu rezultat je suštinskih međunarodnih diplomatskih kompromisa. Svaki pokušaj hvatanja u koštac sa problemima tranzicije, izaziva konstradiktorna reagovanja kako unutar UNMIK-a, tako i u sedištu OUN-a i prestonicama velikih sila. Zbog toga se kosovska međunarodna civilna administracija najčešće nalazi u brojnim dilemama, takođe i u stanju paralize i nemoći. Ni nakon više od godinu UNMIK nije postavio osnove pravne infrastrukture, a da ne govorimo o programima i ozbiljnijim zahvatima koji bi vodili otvaranju razvojnih perspektiva. Da bi izbegao sporove sa centrom u Njujorku i u nekim centrima velikih sila, UNMIK čini sve da zaobiđe problem svojine i privatizacije bez čega ne mogu se zamisliti radikalnije hvatanje u koštac sa problemima tranzicije. Neposredan rezultat su nejasnoće oko razvoja i perspektiva i, naravno, raspadanje ekonomskih potencijala nasleđenih iz pretodnog sistema koji se mogu koristiti i u novim uslovima privredjivanja.

Otuda nejasna i neodlučna politika krpljenja i intervencija od danas do sutra. Kosovo je nasledilo mnogo rupa, a UNMIK ih sa svojom politikom proširuje ili otvara nove. Još nije politički zaključeno da tako više ne može. Rupe postaju sve brojnije i sve veće i zbog toga ih je jednostavno teško zakrpiti. Doslovan primer toga i u ekonomskom i u političkom smislu su kosovske termoelektrane. Zvanično je objavljeno da je u te objekte prošle godine uloženo oko 120 miliona nemačkih maraka. Pretpostavlja se da je deo tog novca potrošen u krpljenju ogromnih višestruko dotrajalih kazana vode za hlađenje. Krpila se jedna, a voda je počinjala da curi iz neke nove rupe. A šta je postignuto? Međunarodni i domaći stručnjaci sada gotovo svakodnevno upozoravaju da se može ponoviti prošla teška, tamna i hladna zima. Na šta je onda potrošen toliki novac? Na održavanje tehnologije iz 50-tih i 70-tih godina?! Zašto UNMIK ne otvara pitanje privatizacije kosovskih termoelektrana kao jedine perspektive, kako bi ta privredna grana počela da se oporavlja I stane na zdrave noge? Osnovni uzrok je što UNMIK i neki centri u svetu ne žele da zadiru u svojinska prava srpske države. S druge strane, bez jasnog određivanja pravnog statusa svojine kompleksa termoelektrana i drugih objekata, niko ozbiljan ne treba da očekuje angažovanje stranog privatnog kapitala. A bez toga, ovi objekti su osuđeni na propadanje ili životarenje i usporeno ruiniranje u skladu sa politikom krpljenja rupa.

Istina, u proteklih godinu dana učinjeno je dosta u oživljavanju brojnih javnih službi. Obnovljeni su školstvo, zdravstvo, pokušano je stvaranje mreže UNMIK-ovih lokalnih organa vlasti. Između 60 i 70 hiljada ljudi u brojnim javnim službama opstaju na veoma nesigurnom budžetu koji teško obezbeđuje ionako tek simbolične plate. Osim toga, stalno se govori ili se sprovode neke reforme, promene. koje ljude drže u stalnim tenzijama socijalne nesigurnosti. Kako održati ove budžetske službe sa privredom u stalnoj paralizi? Možda je 40 do 50 hiljada ljudi ili pak nešto više angažovano u privatnom sektoru. Nema izgleda da se u bliskoj budućnosti postavi i reši pravni status ove kategorije radnika. Trenutno, oni su eksploatisani do gole kože. Rade za niske plate bez socijalnog, zdravstvenog, penzionog i materijalnog obezbeđenja. Pretpostavlja se da oko 20 hiljada ljudi radi u ovdašnjim međunarodnim strukturama za dosta visoke plate. Ali, od svih angažovanih u poslovima sa strancima za koje se može obezbediti neka javna evidencija, obogaćuje se jedino sloj koji izdaje kuće pod kirijom.

Otprilike na isti način obezbeđuju ekzistenciju i ovdašnji Srbi u svojim enklavama. Njih sada nešto više i sistematskije pomažu humanitarne organizacije. Svi nekada zaposleni dobijaju neku kompenzaciju od UNMIK-a, nešto novaca i materijalne pomoći pristiže iz Srbije, uglavnom za region Mitrovice pod kontrolom Srba i, koliko je poznato, dobijaju ono što se zove penzija.

Pretpostavlja se da nije moguće bezbediti pristojnu mesečnu ekzistenciju, za prilično brojne kosovske porodice, bez hiljadu nemačkih maraka. A većina porodica, trebalo bi da ih ima oko 350 hiljada, formalno nema nijednog zaposlenog člana. Treba pretpostaviti da su i dalje osnovni izvor ekzistencije doznake kosovskih radnika na Zapadu. Prilično veliki broj ljudi angažovan je u talasu haotične gradnje, posebno u gradovima. Ovde još nema službe statističkih podataka i evidencija, ali procenjuje se da bi Kosovo trebalo da ima između 600 I 700 hiljada radnosposobnih stanovnika. Oko sto hiljada penzionera je van svake društvene brige. Istina, cveta trgovina svega i svačega. Ali, ona se u značajnoj meri oslanja na potražnji 60 do 70 hiljada stranaca, uključujući i vojnike.

Najveći deo društva živi u velikom siromaštvu, a pošto i ovi i društvo nekako opstaju, treba pretpostaviti da je značajan izvor prihoda i aktivnosti nedefinisan, nejasn, mutan, pa prema tome i van moralnih normi i pravnih regulacija. Tu spada i više hiljada radnika koji uglavnom samoinicijativno pokušavaju da održe ili ožive neke objekte koji su bili u društvenom ili državnom vlasništvu. Oni, i mnogi drugi, još sanjaju lepši deo starih vremena socijalne harmonije i sigurnosti.

Koncentrisani izraz kosovskih želja, nemoći i apsurda, dubokih socijalnih kontradikcija, primitivizma, avanturizma, nerealnih aspiracija i ogorčene borbe za opstanak ili bogaćenje je upravo glavni kosovski grad. Pre rata Priština je imala nešto preko 200 hiljada, a sada se govori da ima čak više od 500 hiljada stanovnika, a ništa nije promenjeno u njenim stambenim i infrastrukturnim kapacitetima. Nedavno su objavljeni konkursi za prijem đaka u srednjim školama i studenata. Broj je drastično smanjen, zbog čega je konkurencija bila čak jedan prema 10. Nema sumnje da bar 70 odsto dečaka i mladića neće moći da se domognu školskih klupa i da će oni, u nedostatku bilo kakve razvojne perspektive biti prepušteni svojim porodicama ili bolje reći, sami sebima, naravno i ulici.

AIM Priština, Fehim REXHEPI