Glasanje s blanko menicom

Podgorica Aug 21, 2000

Izborna platforma srpske demokratske opozicije

Prvi put opozicija je prihvatila platformu koju je uradila grupa nezavisnih eksperata i obavezala se da će je sprovoditi od prvog dana ukoliko pobedi na septembarskim izborima. Kako je izgledalo testiranje ,,Programa za demokratsku Srbiju,, u selu Kljajićevu nadomak Sombora

AIM, Podgorica, 21. 8. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Trg republike u Beogradu na Preobraženje 19. avgusta 2000. godine veoma mnogo je podsećao na beogradske Terazije u zimu 1994. godine. Te godine nekoliko hiljada ljudi sa uzdignutim rukama, gurajući se jedno preko drugog, pokušavalo je da se domogne vekni hleba koji su beogradski pekari delili besplatno sa jednog kamiona. Šest i po godina kasnije slična slika na Trgu republike – masa ljudi sa uzdignutim rukama pokušava da se domogne dve brošure – “Bele knjige Miloševićeve desetogodišnje vladavine” i “Programa za demokratsku Srbiju”. Obe knjige

sačinili su eksperti nevladine organizacije Grupa 17 plus, a “Program...” je postao izborna platforma 18 opozicionih partija udruženih u Demokratsku opoziciju Srbije i njenog predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice.

Zahvaljujući marketinškom umeću izvršnog direktora Grupe 17 plus Mladjana Dinkića “Program...” je postao bestseler ne samo beogradskog gradjanstva

i po srpskoj provinciji jednako je tražen kao i u glavnom gradu. Umeće jednog čoveka, ma koliko bilo veliko, ipak nije dovoljno za takvu popularnost jednog u suštini političkog štiva.Ogromna medijska pažnja usmerena na knjižicu od desetak strana mnogo je više rezultat do sada nezabeležene pojave na srpskoj političkoj sceni – opozicione političke partije jednoglasno su prigrlile platformu nezavisnih eksperata o ekonomskim i ustavno-pravnim reformama koje će sprovoditi ukoliko pobede

na septembarskim izborima za federalni Parlament. Poseban “ukus” čitavoj

stvari daje i potpisana obaveza svih opozicionih kandidata za savezne poslanike da će taj program i sprovoditi. Ozbiljnost s kojom su akteri pristupili ovom poslu podgrejala je nade velikog dela srpskog gradjanstva i ulila mu neki čudan optimizam da su promene na izborima moguće, iako većina analitičara i dalje smatra da predsednik SRJ Slobodan Milošević ne bi ni raspisivao izbore da nije siguran da će ponovo pobediti.

“Program za demokratsku Srbiju” zapravo je sublimacija višegodišnjeg rada eksperata okupljenih prvo oko Grupe 17 nezavisnih ekonomista a zatim i oko Grupe 17 plus koja okuplja i stručnjake drugih profila (pravnike, istoričare, knji`evnike, muzičare ...). Spritis movens ove dve organizacije Mladjan Dinkić uspeo je najzad da nametne svoj davno sačinjen “Program radikalnih ekonomskih reformi” srpskoj opoziciji ovog puta upakovan sa mnogo širim ustavno-pravnim promenama. Nije Dinkić postao posle toliko godina mnogo više omiljen medju srpskim političkim opozicionarima, koliko je njih naterala muka da su njihovi stranački programi šuplji, sterilni i neprijemčivi običnom gradjaninu. “Program za demokratsku Srbiju” zapravo je kratak i transparentan dokument u kojem je jednostavnim rečima objašnjeno šta bi to opozicija morala da uradi posle eventualne promene vlasti na izborima. Decidirano je navedeno šta će nova vlast uraditi prvog dana po ustoličavanju, šta će uraditi posle sto dana, a šta posle 12 meseci.

Jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije, inače predsednik Demokratske stranke,Zoran Djindjić javno je na predstavljanju ,,Programa...,, kao platforme udružene oozicije ovaj dokument nazvao menicom koju opozicija potpisuje,

a gradjani će uvek moći da je ,,unovče,, ukoliko budu nezadovoljni radom

nove vlasti. To ,,unovčavanje,, naravno nije moguće u nekoj čvrstoj valuti, ali će gradjani moći da urade ono što do sada nije bilo zamislivo – da ku da vlast nije ispunila njihova očekivanja i da je demokratski promene.

Prema scenariju iz ,,Programa...,, prvi dan nove vlasti protekao bi u donošenju deklaracije o hitnim pripremama za donošenje novog jugoslovenskog Ustava, zatim bi bila ukinuta ekonomska i politička blokada Crne Gore, donet paket mera za dosledno sprovodjenje Rezolucije 1244 o Kosovu, broj saveznih ministarstava bio bi smanjen za trećinu, započela bi procedura za otvoranje svih dosijea tajne policije, angažovala bi se neka ugledna medjunarodna revizorska kuća da utvrdi dosadašnje izdatke federalne administracije i biće formirana nezavisna komisija eksperata koja će učiniti javnim sve relevantne dokumente i audio-video zapise vezane za Miloševićevo vodjenje unutrašnje i spoljne politike od 1987. do 2000. godine kao i sadržaj svih razgovora i pregovora visokih državnih funkcionera koji su predodredili sudbinu nacije u tom periodu.

Prvih 100 dana nove vlasti karakterisaće donošenje seta sistemskih propisa medju koje spadaju ekonomski reformski zakoni, antikorupcijski zakon, zakon o vojsci i policiji (drastično smanjivanje, profesionalizacija i sprečavanje njihove zloupotrebe u političke svrhe),

zakoni o sudovima i javnom tužilaštvu, krivični zakon, zakon o javnom informisanju, o univerzitetu, zakon o lokalnoj samoupravi i paket izbornih zakona.

Ukoliko pobedi na saveznim parlamentarnim i predsedničkim izborima Demokratska opozicija Srbije potrošiće prvu godinu svoje vladavine na povratak Jugoslavije u sve relevantne medjunarodne institucije kako bi najzad uspela da skine devetogodišnje sankcije, za momentalno uključivanje u Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope, obnavljanje članstva u Medjunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, brzom rešavanju pitanja sukcesije sa bivšim jugoslovenskim republikama i na početak pregovora o pridruženom članstvu u Evrropskoj uniji. U prvoj godini trebalo bi da započnu i radikalne ekonomske reforme koje podrazumevaju uravnoteženje državne blagajne, uvodjenje stabilne valute,

dovodjenje respektabilnih inostranih banaka, reprogramiranje spoljnjeg duga, liberalizaciju cena i ekonomskih odnosa sa inostranstvom, brzu privatizaciju i stvaranje specijalnog socijalnog fonda iz koga će se finansirati najugroženije kategorije stanovništva.

Za ovako ambiciozne programe nove vlasti biće potrebne prilično visoke sume novca, kojih u trezorima sadašnje vladajuće garniture sigurno nema.

Maladjan Dinkić kaže da se procena potrebnih para za godinu dana kreće minimalno na oko milijardu dolara s tim što se računa na oko 500 miliona

dolara donacija, 350 miliona dolara namaklo bi se od prodaje dr`avne imovine u procesu privatizacije a ostatak bi se obezbedio iz kratkoročnih kredita uzetih na tržištu kapitala.

U prvoj godini nova vlast planira da započne i ulaganja u infrastrukturu

koja je pretrpela značajnu devastaciju prošlogodišnim bombardovanjem, ali i višegodišnjom izolacijom zemlje. Prema proračunima eksperata, minimalne potrebe Srbije za infrastrukturom su oko 7 milijardi dolara ali pošto je to nemoguće prikupiti u prvoj godini nove vlade, za početak

bi bilo dovoljno sakupiti 635 miliona dolara za te namene. Dinkić tvrdi da je taj iznos (635 miliona dolara) tri puta veći od sume koju je sadašnji re`im Slobodana Miloševića potrošio na obnovu zemlje od završetka bombardovanja do danas.

Iako je ,,Program za demokratsku Srbiju,, naišao na veoma dobar početni prijem u široj javnosti, Dinkić je (ne čekajući lidere opozicije) krenuo

u srpsku provinciju da proveri prijemčivost programa medju gradjanima i da širi ideje ekonomskih reformi i demokratskih promena. Kampanja njegove Grupe 17 plus kombinacija je mitinga, ličnih susreta, radijskih i televizijskih nastupa u provincijskim gradovima. Tako se 17. avgusta obreo u Klajićevu, selu nadomak Sombora. Na imanju seljaka Nikole Kovačevića Dinkić je testirao postavke ,,Programa...,,. Od nekolicine okupljenih mladjih seljaka čuo je ono što se već zna – da im je mehanizacija stara u proseku 19 godina i da za nju nema kvalitetnih rezervnih delova,

da su prinosi pšenice oko trećine/polovine onih od pre osam/devet godina

jer nema se para za veštačko djubrivo koje je em skupo, em nekvalitetno;

da su odnosi (pariteti) cena toliko nepovoljni da se praktično ne isplati bilo šta proizvoditi.

  • Ovde se jako teško živi od poljoprivrede, bavim se svim i svačim da bi preživeli - kaže Kovačević, koji na imanju drži pet krava, osam bikova, dve priplodne junice i radi 30 jutara zemlje.
  • Imanje ti je veliko, imaš lepu kuću, modernu štalu – ,,provocirao,, je

Dinkić.

  • Sve ovo što viditi, i kuću i štalu i šupe to je sve napravio moj otac do '90 godine sa tridesetogodišnjim radom u Nemačkoj tako da se ne možemo busatu u prsa i reći da smo to uradili od poljoprivrede. I to znaju svi u selu. Od poljoprivrede imamo samo - čist gubitak. Pšenice sam sejao pet jutara, imao sam jedan'es' tona. Mnogo je odnela suša, ali

i veštačko djubrivo je bilo jako skupo. Za kilogram subotničkog KAN-a morao sam dati 3 kilograma pšenice, to je jako mnogo. Isto, za kilogram semenske pšenice morao sam dati 3 kilograma ove pšenice. Tako ispada da od pet posejanih jutara pšenicom od 11 proizvedenih tona, morao sam dati

6,5 tona gotove pšenice za dug dr`avi – ispričao je Kovačević.

Ukoliko opozicija pobedi na izborima nova vlada će, replicirao je Dinkić, utvrditi višegodišnje paritete prema svetskim merilima i neće ih

menjati. Za pšenicu će biti utvrdjena zaštitna cena (što bi seljaku dalo

neku sigurnost), ali će biti dozvoljeno slobodno formiranje njene cene na tržištu. Država će se truditi da već u prvoj godini odvoji deo novca za dugoročno kreditiranje poljoprivredne mehanizacija, ali taj problem moraće da se rešava više godina.

  • Kad bi država počela da daje kredite, naravno uz prihvatljivu kamatu kakva je svuda u svetu, sigurno je da bih uzeo kredit i išao bih na neku

mini farmu jer sam to i planirao da uradim – rekao je Kovačević. Pri kraju razgovora domaćin Nikola Kovačević progovorio je neku reč i o ,,suvoj,, politici :

  • Prvo i prvo, vlast mora da se promeni da bi nama seljacima bilo bolje.

Jer dosta nam je više laži u ovih deset godina. Verovali smo radikalima,

oni su nas prvi izneverili, Šešelj je obećavao 25 maraka po meteru pšenice, gde je sade, što nam to ne kaže. Promenom vlasti bi se otvorili

prema svetu, a ne da sedimo zatvoreni kao u mišijoj rupi. Ne možemo otići napolje da vidimo kako ljudi rade na Zapadu. Imao sam prilike da vidim u Nemačkoj kako njihovi seljaci sa manje posla urade više i imaju veću dobit. Sadašnja vlast u Beogradu otvorila se prema Kini i Rusiji, ja tu ne vidim neku vajdu, njima jedino što treba odavlen to je hrana. A

nama ovde trenutno trebaju pare da bi mogli da radimo, stvaramo i normalno živimo, da idemo napred a ne da stojimo.

Posle prvog dana nestranačke kampanje Grupe 17 plus, kasno noću u selu Sivac na putu se isprečio policajac u uniformi. Njegova gestikulacija pokazivala je da nije u patroli koja kontroliše saobraćaj, što se pokazalo tačnim. Kad smo se zaustavili, zamolio nas je da ga povezemo do

Crvenke. Usput, nekih desetak kilometara neobavezno se ćaskalo. Na Dinkićevo pitanje ,,Kako se živi u policiji,, mladi policajac je odgovorio ,,Biće bolje,, , a zatim objasnio da sada nije lako, evo danas je radio drugu smenu i odmah mora i u treću.

  • Zar imate toliko posla – pitao je neko iz kombija.
  • Posla ima, ali nas je u policiji malo – lakonski je odgovorio policajac. Svima u kombiju, na vrh jezika bilo je pitanje ,,Pa zar je 120.000 policajaca u Srbiji malo ?,, , ali iz razumljivih razloga nije izgovoreno.

Miša Brkić (AIM )