Izbori u SRJ: Predsednički kandidati

Pravo gradjana da na izborima učestvuju valja posmatrati bez udubljivanja u srž problema: oni nemaju alternativu. Čini se da je isto i sa ljudima sa druge strane,predsedničkim kandidatima

AIM,Podgorica, 20.8. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

U čemu je razlika izmedju Savezne Republike Jugoslavije i normalnih (demokratskih) država? Slična pitanja ovih predizbornih dana muče ne mali broj gradjana Srbije. I mediji ih potenciraju, kao da u samoj konstrukciji ne nalaze odgovor. Mnogi su zaboravili da je pre tri godine, sadašnji predsednik dominantne teritorijalne celine - a ne republike - postao čovek sa sloganom "I Srbija i svet", jasno razgraničavajući pojmove. Šta se nakon toga dogodilo i sa Srbijom i sa SRJ, uglavnom je poznato...

Jesen 2000. jedna je od poslednjih stepenica propadanja. Režim jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, efikasan isključivo u uništavanju institucija, uradio je apsolutno sve da obesmisli pojam demokratije. Da li je uspeo? Državoliki entitet, koji tragikomično pretenduje na nekakav kontinuitet, čekaju izbori, raspisani po izmenjenom Ustavu i izbornim zakonima, u nelegalnom i nelegitimnom parlamentu. Pravo gradjana da na njima učestvuju valja posmatrati bez udubljivanja u srž problema: oni nemaju alternativu. Čini se da je isto i sa ljudima sa druge strane, predsedničkim kandidatima.

Beogradom kruži priča da više nije najgori maler preseliti se u Miloševićev najbliži komšiluk u očekivanju NATO bombardovanja - gore je kandidovati se za useljenje u njegovu kuću, a prilike su postale baš toliko lične. Nije se jugoslovenskom predsedniku omilio Beli dvor; on, naprosto, nema drugu kuću (i to ne zato što je bombardovana ona kuća u Tolstojevoj). Podizanjem optužnice pred Medjunarodnim tribunalom za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije maja prošle godine, Miloševiću nije ostavljen izbor. Ako prestane da bude gospodar života i smrti, biće izveden pred sud, s perspektivom doživotnog zatvora.

E, sad, kako se tu uklapaju glasači: oni bi trebalo da, na najdemokratskiji način, kao u Iraku, naprimer, sa 99.99 odsto, poruče svetu da je Miloševiću mesto tamo gde jeste - u dvoru, razume se, ne na haškoj optužnici - ili bar tako njegova kamarila zamišlja demokratiju. Socijalistička partija Srbije (SPS), Jugoslovenska udružena levica (JUL), Socijalistička narodna partija (SNP) iz Crne Gore, i nešto što se zove Patriotski savez Jugoslavije i Savez narodnih skupština plemena, stali su jedinstveni iza njegove kandidature, mada realno nije bilo premišljanja. Milošević godinama nema nijednog ozbiljnog takmaca u sopstvenom taboru; odnosno, "broj dva" u režimu, njegova neharizmatična supruga, svesna je da ne bi pobrala glasove ni najbližih saradnika, a ostali ne smeju pomišljati na kandidature za "šefovo" mesto, dok se on ne izabere, pardon, srodi sa najvažnijom foteljom.

Odrediti trenutni politički pravac najpopularnijeg Jugoslovena prilično je teško. Milošević propoveda pan-slavensko, pan-ortodoksno jedinstvo, a ako to ne uspe, onda bar planira da okupi Nesvrstane, istovremeno krije zločince kao pregovarački adut sa "drugom stranom", verovatno je i sam ratni zločinac, večni je faktor nestabilnosti, uvek voljan da zapodene kavgu u regionu, vlada uz pomoć uskog kruga odanih saradnika, oslanja se na ogoljenu silu, gazeći ustave i zakone kao englesku travu. Ipak, njegova se zvezda gasi.

Predvodnik borbe protiv "novog fašizma" ,kako se to često čuje na državnoj televiziji bez ulažanja u značaj i detalje pojma,ne sme više ni da se kreće slobodno, a u nekim delovima SRJ, predsednikova reč izgubila je na značaju. Ovo je ujedno prva kampanja u koju Milošević kreće bez šest meseci ranije poznatog slogana, lajt-motiva i plakata. Njegov tim sve to, naravno, može odraditi za jednu noć, poenta je samo hoće li. Možda misle da je obnova/izgradnja dovoljna i da nema svrhe trošiti sredstva na popularisanje ličnosti. Za početak septembra se najavljuje otvaranje velikog mosta u Novom Sadu. Poslednji put, krajem maja, Milošević je za otvaranje malog mosta priredio miting veći od opozicionog par dana ranije, u Beogradu. Nema sumnje da će taj skup biti jedan od vrhunaca njegove kampanje, uz neizbežno podmićivanje penzijama, platama i deficitarnim namirnicama pred izbore.

Drugi deo predstavlja megalomanski projekat izgradnje stanova - Miloševićeva ideja, navodno. Na stranu gde su ti stanovi i kakvog će kvaliteta biti i kako će izgledati, neki gradjani su se navukli na konkurs. Milošević računa i sa podrškom gradjana sa Kosova,(čitaj Srba) koji momentalno ne mogu da se dogovore da li je 350 hiljada njih izbeglo da bi glasali za Miloševića ili su ostali da brane srpske svetinje: topionicu, ilegalnu radio-stanicu, i sl. Očekivani rejting: cirka dva miliona glasova.

Za slučaj da Slobodana Miloševića ne podrži dovoljan broj patriota i da se izvestna količina glasačkih listića samoinicijativno ne ubaci u kutije, tu je rezervni kandidat Tomislav Nikolić, ispred Srpske radikalne stranke (SRS). Pre nego li zapitate zašto baš on, red je da se podsetimo da je reč o "jednom od vodećih intelektualaca, časnom čoveku i nacionalisti". Tako bar tvrdi dr Vojislav Šešelj. Mogao je to biti bilo ko od srpskih radikala, poznatih po najfascinantnijim kadrovskim rešenjima, ali je izbor pao na zamenika predsednika stranke, kao čoveka sa iskustvom. Nikolić se, naime, dva puta kandidovao za simpatičnog gubitnika (u okviru SRS), kojeg dobitnik posle pomazi po glavi i kaže: "Al' dobro glumimo demokratičnost", i oba puta uspeo. Nesvršeni je student prava, s uspešnom karijerom u kragujevačkom pogrebnom preduzeću.

Politički gledano, kandidat radikala deluje mudro: ćuti. Zapravo, on i nema neke smernice, pošto je valjda svima jasno da je Nikolićev jedini zadatak da onemogući poraz Miloševića u prvom krugu. Ponavljanje Šešeljevih slogana, glavna je preporuka ovog kandidata nacionalistički raspoloženim biračima. Nikolićeva kampanja zahuktala se. Po običaju, radikali uvek prvi imaju plakate. Govorka se da su za ove izbore štampali četiri miliona, i sve je oblepljno. Medjutim, činjenica da se kandidat za predsednika se na plakatima ničim ne razlikuje od ostalih lidera iz stranke, govori i o ozbiljnosti kandidature, te velikim očekivanjima. Snimljen je i spot, sa prigodnom pesmicom: osim što se ljubi sa Momčilom Krajišnikom, koji čeka sudjenje za ratne zločine u zatvoru Ševeningen, Nikolić je i tu u senci Šešelja.

Opet, zanimljivo je pratiti nastupe kandidata radikala. U neposrednom razgovoru (koncepcija kampanje: posetiti što je više moguće seoskih domaćinstava), Nikolić ima problema da razgraniči, što obesmišljava njegovu glavnu tezu "teško se živi", da li treba da govori kao predstavnik opozicije ili vlasti. I njegovi će potencijalni birači imati istih problema: da li su za ili protiv režima. Nacionalisti inače teško prihvataju druženje radikala sa Miloševićem, kojeg odnekud smatraju komunistom. Očekivani rejting: svaki glas preko 300-400 hiljada je pravo čudo.

Na manje može da računa samo Vojislav Mihailović, ispred Srpskog pokreta obnove (SPO). Ako ne znate o kome se radi, setite se čoveka koji je u jednom beogradskom vrtiću rekao: "Dobar dan, ja sam vaš gradonačelnik." Neharizmatični predsednik Gradske skupštine kandidovan je zato što je ,,lepši i bolji,, od lidera SPO Vuka Draškovića, pristrasnog posmatrača srbijanskih političkih prilika ,(silom prilika iz Budve u kojoj se nalazi od poslednjeg atentata na njega), a i zato što je unuk Draže Mihailovića, četničkog komandanta iz Drugog svetskog rata.U predsedničkoj kampanji niko ne pominje da je njegov otac rat okončao u partizanima.Za razliku od Nikolića koji se kandiduje da bi onemogućio poraz Miloševića u prvom krugu, Mihailović - ne Draža, nego Vojislav - se kandiduje da bi omogućio opozicionom kandidatu drugi izborni krug.

Nakon istupanja iz udružene opozicije zbog neinsistiranja na rešavanju zločina na Ibarskoj magistrali, Drašković se dosetio sjajnog načina da ne bojkotuje izbore i podrži opozicione partnere protiv Miloševića (i u tom ludilu ima neke logike). Voja Mihailović je samo bio dovoljno mekušac da ne odbije ,,čast,, da se kandiduje reda radi i podnese verovatnu krivicu za propast nekad najveće opozicione stranke.

Politički amorfno i anonimno, žrtveno jagnje Vuka Draškovića, počinje kampanju na Oplencu mestu gde počivaju kosti i imanja,doduše oduzeta, kraljevske pordoice Karadjoedjević Zli jezici kažu da bi Mihailović mogao da ponovi istu stvar i na Ravjo Gori, na grobovima babe i ostalih članova familije, jer bez lidera SPO, koji čami na crnogorskom suncu, čami i predsednička kampanja. A, Vuk ga u retkim javljanjima kući malte ne i ne pominje: pre neki dan je, putem beogradskog dnevnika "Danas", Drašković poručio da se ne vraća, zbog državnog terora i zato što su bivši partneri iz demokratske opozicije zli prema njegovom kandidatu. Da nije istom prigodom rekao da bi ponovo ušao u Bulatovićevu vladu ,,radi spasenja države,,kao što je to učinio u vreme NATO intervencije, predsednički kandidat Mihailović bi možda mogao računati na polovinu glasača SPO. Ovako, očekivani rejting ne premašuje 150 hiljada.

Ostatak glasova, ne računajući desetak hiljada koje će zajedno osvojiti Sulejman Ugljanin, poznatiji kao Suljo, ispred Stranke demokratske akcije (SDA) iz Sandžaka, Milovan Drecun,doskorašnji vojni novinar državne televizije ispred novoformirane mu partije "Preporod", Nikola Šećeroski i slični, trebalo bi da bude rezervisano za lidera Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislava Koštunicu, kandidata Demokratske opozicije Srbije (DOS). Nema nikog drugog. I Koštunica je pristao da se kandiduje zato što je jedina nekompromitovana alternativa.

Kandidat DOS je žestoki nacionalista (kažu, to je u borbi sa Miloševićem prednost), premda deluje mirno, kultuvisano što mu se i odista ne može osporiti. Prema javno izrečenim stavovima izjasnio se za Evropu i Srbiju u njoj.Poznat je po blagoglagoljivosti i anti-amerikanizmu. Samo dan nakon prihvatanja kandidature, oštro je oštro reagovao povodom nedavnog otvaranja kancelarije za SRJ pri američkoj ambasadi u Budimpešti za pomoć, kako je rečeno, udruženoj srpskoj opoziciji. Koštunica je "ostao dosledan sebi" (najveća preporuka), a gradjani Srbije shvatili su da će glavna tema predstojećih izbora biti Amerika, pri čemu će pobednik, naravno, biti onaj koji više oštrih reči uputi Amerikancima.Ili, možda, uopšte nije tako!? Činjenica da će vlasti u Crnoj Gori bojkotovati glasanje za stanara Miloševićeve kuće govori da im ne treba pridavati posebnu pažnju. U situaciji kad Milošević sprovodi kompletan proces izbora, da li će kandidat opozicije osvojiti dva miliona (kažu da ne može osvojiti ispod 1.8 miliona) glasova ili više, sasvim je svejedno. Bitno je ono što sledi posle.O tome za sada nema optimističke prognoze.

Bojan al Pinto-Brkić (AIM)