Dvolične komšije

Slovenija i EU

Računica pokazuje da bi zatvaranje djuti fri šopova koštalo Sloveniju 1,6 milijardi DEM, dok bi bez posla ostalo oko 160 radnika. Nije čudo da političari iz primorskih i ostalih pograničnih opština ne žele da se odreknu prihoda koje im birokrate iz Ljubljane i EU ne mogu i ne žele da kompenzuju.

Ljubljana, 15.08.2000.

Iako je slovenačka vlada još u mandatu Janeza Drnovšeka obećala da će do kraja ove godine pozatvarati sve djuti fri šopove koji su na kopnenoj granici naslonjeni na države Evropske Unije, sada je izvesno da će i sudbina tih prodavnica biti okosnica predizborne kampanje. A kampanja za redovne, opšte parlamentarne izbore zvanično počinje 15. septembra ove godine.

Glavni pobornici zatvaranja slovenačkih djuti fri šopova jesu službeni Rim i Beč, iako nema medjunarodno-pravnih osnova za takav poduhvat. Jeste ukidanje bescarinskih radnji deo politike i prioritet Evropske Unije, ali zvanična Ljubljana nema garancije kada će to i sama postati punopravan član. Pa zašto bi se onda već sada ponašala kao da to jeste, na svoju štetu? Izgovor za ukidanje djuti-fri šopova pronadjen je u stvaranju velikog tržišta, na kome gube smisao ne samo barijere i granice, već i povlašćene prodavnice. To važi za države članice EU. Što Slovenija, jasno, još uvek nije. Zato bi za nju moralo da važi isto što i za ostale pridružene članice - da djuti-fri prodavnice imaju svoju logiku i opravdanje, sve dok nisu deo EU. Uprkos tome što postojanje takvih radnji na granicama država EU (za njih) predstavlja čisti gubitak. Ovaj argument naročito spretno koristi Austrija, koja ne propušta priliku da istakne činjenicu da slovenački djuti-fri šopovi uništavaju promet ionako ugroženim austrijskim trgovcima uz granicu.

Ako ima opravdanja za austrijski stav, onda još više ima za slovenački. Jer, zašto bi Slovenija i ostale pridružene članice morale da se odreknu prakse koja puni državnu blagajnu, i to u momentu kad još nije jasno kako će ići proces pridruživanja i koliko brzo bi novo-učlanjene države uživale u pozitivnim stranama zajedničkog tržišta. Što se same Slovenije tiče, tu je zaplet upravo bizaran; vlada u Ljubljani treba da prevremeno i dobrovoljno ukine djuti-fri šopove, kako bi zadovoljila austrjsku desnicu, iako preti opasnost da Hajderovi Slobodnjaci odmah potom ulože veto na punopravno članstvo Slovenije u EU.

Prethodna, Drnovšekova vlada pokušavala je da izvrda likvidaciju rečenih dućana na različite načine, a kad je stvar postala bezizgledna, onda je krenula u drugu vrstu borbe. Na prvom mestu - propagandom. Vlada je štampala publikacije u kojima se ukidanje djuti fri šopova prikazuje kao deo prirodnog procesa približavanja Briselu (iako ukidanje djuti-fri šopova unutar EU i na spoljnim granicama pridruženih članica uopšte nije jedno te isto). Ujedno je od poznatog instituta naručena studija na istu temu; studija je pokazala da zatvaranje djuti-fri radnji neće izazvati teže posledice po standard i zaposlenost stanovnika u pograničnim mestima. Isti institut je, da sprdnja bude potpuna, pre nego što je dobio vladinu porudžbinu već uradio jednu studiju na temu zatvaranja djuti-fri šopova, studiju koja je pokazala sasvim suprotne rezultate!

Ukratko, zvanična Ljubljana se u ovoj fazi pregovora sa čelnicima iz EU odlučila za taktiku "potpiši, a posle ćemo već nekako". Tako je parafiran i "medjusporazum" pre potpisivanje sporazuma o pridruženom članstvu, u kome je Slovenija progutala podužu formulaciju, prema kojoj se obavezala da će postupati prema smernicama Saveta za carinsku saradnju. Predstavnici EU su taj tekst kasnije interpretirali kao obavezu Slovenije da će ukinuti svoje bescarinske radnje do kraja 1998. godine. Tadašnji ministar za evropske poslove Igor Bavčar izjavljuje da ne pristaje na takvu dikciju i da je u tom tekstu precizirana samo obaveza Ljubljane da neće otvarati nove djuti fri šopove. Zbrka je bila na vrhuncu.

Usledili su pritisci iz Evrope i na oko bizaran spor se našao čak i u dva poglavlja pregovora sa EU o punopravnom članstvu; Drnovšekova vlada je na kraju kapitulirala i prihvatila spornu odluku o samoukidanju djuti fri šopova. Slovenačke pogranične opštine nisu pokazale razumevanje za vladino taktiziranje; bilo je protesta, čije je odjeke čuo i evropski komesar za proširenje Ginter Verhojgen, prilikom svoje posete Ljubljani. I ne samo to - gradonačelnik opštine Nova Gorica Špacapan je, na primer, Verhojgenu poslao pismo u kome izlaže svoje vidjenje problema: "Čini mi se potpuno sumanutim da olako prihvatamo sve što od nas traže susedne države. Predlažemo i zahtevamo da djuti fri šopovi na medjunarodnim graničnim prelazima sa Italijom ostanu do ulaska Slovenije u EU!" Špacapan je svojoj argumentaciji dodao činjenicu da Italija, protivno pravnom redu EU, u pograničnim pojasu sa Slovenijom uvodi politiku dampinških cena i subvencija, kako Italijani ne bi odlazili u šoping u Sloveniju. Posledica? U Sloveniji je smanjen tzv. "benzinski turizam" za 50 do 70 odsto, dok je poseta kockarnicama Hita u Novoj Gorici umanjena za 15 odsto. Djuti fri šop u Robiču danas beleži još samo 10 odsto od prometa iz najboljih vremena. Sve to Slovenija interpretira kao dvoličnost komšija, koje svojim državljanima omogućavaju beneficije uz kršenje sopstvenog prava, dok od onih, koji još nisu deo njihove zajednice, traže da se unapred odriču nekih prednosti i na svoju štetu ponašaju u skladu sa njihovim pravnim redom.

Na kraju krajeva, kad se slučaj ogoli, vidi se da se iza tzv. legalističkog pristupa uistinu krije samo - novac. Proračuni su jasni - djuti fri šopovi donose u slovenački budžet 30 odsto deviznog priliva. Iz njih se svake godine ulije u državnu kasu oko 103 miliona nemačkih maraka. Demografski i finansijski ionako ugrožene opštine iz toga dobijaju dodatnu injekciju od nekoliko desetina miliona nemačkih maraka. U suprotnom, opština Nova Gorica bi naredne godine izgubila 70, a opština Šempeter 40 miliona nemačkih maraka. Računica pokazuje da bi zatvaranje djuti fri šopova koštalo Sloveniju 1,6 milijarde DEM, dok će bez posla ostati oko 160 radnika. Nije čudo da političari iz primorskih i ostalih pograničnih opština ne žele da se odreknu prihoda koje im birokrate iz Ljubljane i EU ne mogu i ne žele da kompenzuju. Pa kad je već tako, razmišljaju oni – zašto bi Slovenija pristala na nešto, što nisu morale Madjarska i Češka, na primer?

Igor Mekina (AIM Ljubljana)