Izbori za predsednika SRJ

AIM,Podgorica, 10. 8. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Na samom početku predizborne kampanje za predsednika SR Jugoslavije, ono oko čega se izgleda jedino mogu složiti učesnici ove izborne trke je reč

• referendum. Iz redova vladajuće koalicije (SPS, JUL, SRS), danima već ponavljaju kako su predstojeći izbori "svojevrstan referendum za odbranu slobode" na kome će narod "jasno pokazati da ne želi da glasa za sluge novog svetskog poretka". Istovremeno, u intervjuima i izjavama predsedničkog kandidata udružene opozicije (bez SPO-a), dr Vojislava Koštunice takođe se često pominje reč referendum. Koštunica tvrdi da ovo i nisu pravi izbori već zapravo referendum na kome se narod izjašnjava "za" ili "protiv" Slobodana Miloševića i onoga što je njegova vlast donela u poslednjih deset godina.

U pravu su najverovatnije obe strane. Uspe li crveno-crna koalicija da pažnju birača skrene sa pogubnih učinaka sopstvene vlasti i ponovo nametne kao osnovnu temu izbora neke "više nacionalne ciljeve", ili zaplaši birače pretnjom (i logičkom besmislicom) da im prazni džepovi mogu biti još prazniji, njihove šanse da se održe na vlasti biće prilično velike. Uspe li s druge strane, srpska opozicija da građane ubedi kako je ovo zaista referendum o katastrofalnim efektima jedne vlasti i Miloševićevog režima, šanse opozicije da načini preokret nisu tako zanemarljive.

Referendum o Miloševiću, bar u prvom krugu predsedničkih izbora, sprečen je za sada pojavom "viška" predsedničkih kandidata. Pored Slobodana Miloševića, u stazi koja pripada vlastima, trčaće još i potpredsednik Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić. Osim Vojislava Koštunice, u stazi koja zvanično pripada opoziciji, u trci za mesto predsednika SRJ učestvovaće i član Srpskog pokreta obnove Vojislav Mihajlović, gradonačelnik Beograda. Lista predsedničkih "trkača" najverovatnije nije konačna s obzirom da se sa različitih strana iz nekih minornih stranaka svakodnevno javljaju novi "kandidati" za predsednika. Jedan od njih je i nekadašnji vojni komentator RTS-a i prošlogodišnji ratni izveštač sa Kosova Milorad Drecun. Zvanično i on bi trebalo da trči u stazama koje pripadaju opoziciji, iako je prilično rasprostranjeno mišljenje kako ova vrsta kandidata odrađuje zapravo posao za režim, otkidajući po koju hiljadu glasova sa opozicionog konta.

Ko za koga radi u ovoj trci, ko trči za sebe, a ko je tu samo da preuzme štafetu i tempo kada se Milošević umori i zadiše i zatim se ponovo ukloni, u prvi mah je prilično teško zaključiti na osnovu onoga što sami kandidati i njihove stranke ovih dana saopštavaju. Nešto više prozirnosti u ovu predsedničku trku unosi tek politička matematika. A ona kaže da uz koncentraciju opozicionih glasova oko jednog kandidata, pod uslovom da je to Vojislav Koštunica, Slobodan Milošević ima razloga da strahuje od gubitka izbora još u prvom izbornom krugu. Takva računica podrazumeva zaista gotovo referendumsko izjašnjavanje između Miloševića i Koštunice. U obimnim istraživanjima javnog mnenja koje su za svoje interne potrebe naručili sami socijalisti ovog proleća, lider DSS-a je naglo izbio u prvi plan u redovima opozicije i gotovo preskočio do tada neprikosnovene Draškovića i Đinđića. Koštunica je u tim istraživanjima prednjačio i po zanemarljivo malom broju negativnih poena, odnosno po broju onih koji o njemu imaju izrazito negativno mišljenje. Istovremeno, pokazalo se da nešto više od trećine radikalskih glasača nije spremno da na izborima podrži Miloševića i da bi za većinu njih, Koštunica kao političar sa "tvrđim nacionalnim pristupom" i kritičkim stavom prema Zapadu, bio sasvim prihvatljiv u odsustvu kandidata iz redova radikala. Ako se svemu tome doda i pretpostavka da je ogroman broj članova Srpskog pokreta obnove (u slučaju takve sugestije sa vrha stranke), bio spreman da glasa za Koštunicu, eto i odgovora na pitanje - zašto se sa predsedničkim izborima i izmenama ustava toliko žurilo početkom jula. Verovalo se pre svega, da čitava opozicija neće stati iza jednog kandidata, odnosno da će joj biti potrebno poprilično vremena da postigne bilo kakav dogovor i spreči rasipanje opozicionih glasova.

Režimska računica pokazala je izgleda kako je neuporedivo pametnije ne rizikovati previše i osigurati na vreme bokove Slobodanu Miloševiću, pa makar on, po prvi put otkako izlazi na izbore, morao sebe izložiti iskušenjima drugog izbornog kruga. Radikalski kandidat Toma Nikolić svakako nema pobednički kapacitet, ali ima dovoljnu snagu da spreči rasipanje radikalskih glasova i njihov značajniji odliv u pravcu Vojislava Koštunice. Da su radikali imali istinske ambicije da konkurišu za mesto predsednika SRJ, taj posao svakako ne bi bio prepušten Tomislavu Nikoliću, već bi se u izbornu trku ubacio lično predsednik stranke dr Vojislav Šešelj. Slično bi se moglo reći i za kandidata SPO Vojislava Mihajlovića koga (za razliku od njegovog partijskog šefa Vuka Draškovića), istraživači javnog mnenja uglavnom opisuju kao bledog i neubedljivog kandidata koji ne može da računa čak ni na sve glasove članova sopstvene stranke. Sa osvojenih nekoliko stotina hiljada glasova Mihajlović bi, međutim, mogao da prilično oteža napore Koštunice da se domogne drugog kruga. Posmatrano sa te strane, kandidatura predsedničkog kandidata iz redova SPO-a (bez obzira na stvarne motive te kandidature), došla je kao pravi dar režimskim izbornim matematičarima. Eksperti za izborna odmeravanja tvrde da "višak" opozicionih kandidata gotovo siguran put ka povećanoj apstinenciji birača, iznova razočaranih u opoziciono nejedinstvo, a da opozicione šanse rastu samo u slučaju izuzetno visokog odziva.

Prvi dani kampanje za predsedničke izbore indirektno su već potvrdili pretpostavke kako će u ovoj trci biti poprilično trčanja u korist drugoga. Kandidat socijalista Slobodan Milošević očigledno će svoju kampanju voditi sa svog kanabeta u Belom dvoru na kome će se ređati svi oni koji će mu podnosti izveštaj o velikim uspesima na svim poljima. Otvaranje nekog važnog mosta u samom finišu kampanje biće najverovatnije iskorišćeno za završni predizbornu utisak koji će želeti da ostavi aktuelni predsednik SRJ. Posao blaćenja ostalih kandidata obavljaće svakako drugi. Tomislav Nikolić je u svojim prvim nastupima već markirao Vojislava Koštunicu kao svog glavnog protivnika. Lider DSS-a svrstan je u red NATO plaćenika i izdajnika, dok je na privatnom planu za sada podvučena činjenica kako je Koštunica "čovek koji nema decu". To samo nagoveštava izuzetno ružnu i prljavu predizbornu kampanju u kojoj režim i njegovi predstavnici očigledno neće birati sredstva u pokušajima da sačuvaju vlast. Levica i radikali postigli su izgleda istovremeno i neku vrstu dogovora o nenapadanju, ili nabacivanju nežnih lob udaraca na mrežu kako bi ona druga strana u određenom trenutku mogla da smečuje i poentira. Za sada ubedljivo najtiši i najneaktivniji je predsednički kandidat iz redova SPO, Vojislav Mihajlović, i sam pomalo zbunjen reakcijama (čak i onim unutarstranačkim) koje je izazvala njegova kandidatura. Koštunica i Mihajlović će verovatno u toku kampanje gledati da "poštede" jedan drugog otrovnih udaraca i istovremeno svaki za sebe pokušati da stresu sa sebe režimsku propagndnu grudvu koja je na njih (pre svega na lidera DSS-a) već krenula.

Mesec i po dana uoči izbora, sve prognoze o ishodu predsedničke trke postaju apsolutno nesigurne. Ulazak u tu trku kandidata SRS-a i SPO-a bar u prvom krugu sprečava onaj referendum koji je priželjkivala udružena srpska opozicija. U svim timovima naveliko se prave i dodatne kombinacije za slučaj da neko od kandidata u zadnji čas iskoči iz trke. U opozicionim krugovima strahuju, na primer, od mogućnosti da kandidat radikala, posle žestog višenedeljnog obrušavanja na Vojislava Koštunicu, na nekoliko dana uoči izbora "iznenada" odustane od predsedničke trke, ali tako što bi pozvao svoje birače da glasaju za aktuelnog predsednika SRJ. Na opozicionoj strani tinja još i pomalo grbava nada da bi nešto slično mogli da odluče i u SPO, pogotovo ako se uvere da je Vojislav Mihajlović u ovom trenutku bio pogrešan izbor.

Ma kakvi se obrti još dogodili do 24. septembra, sigurno je samo jedno. Na srpskoj političkoj sceni uvek ima, kako je to ovih dana primetio jedan strani list, dovoljno nosača vode iz redova opozicije, spremnih da u svakom trenutku kada se vlast umori, zavuku ruku u kofu i poprskaju i osveže svoje tobožnje političke protivnike. Zbog svega toga, Slobodan Milošević predsedničku kampanju svog života i može da vodi tobože mirno, ne pomerajući se kanebeta iz Belog dvora i puštajaći da za njega trče čak i oni koji nose sasvim drugačije političke dresove.

Nenad Lj. Stefanović (AIM)