Crnokošuljaši, naši batinaši

Loznica kao budućnost Srbije

Maskirani su, naoružani, i bez ikakvih oznaka. Upadaju u kafiće, presreću po putevima, i redom batinaju. Svi pretpostavljaju ko su, i odakle su, i svi znaju da im niko ništa ne može.

AIM,Podgorica, 9. 8. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Za Loznicu se – dok nismo postali narod najstariji i po zvaničnoj viziji najpredaniji – znalo po ”Viskozi”, najvaćoj fabrici celuloze u bivšoj Jugoslaviji. ”Viskoza” je posrnula još 90.tih, ali je Loznica, mimo svih očekivanja, počela, u svakom pogledu, sve više da napreduje, i sve više da se ukazuje kao model srpske budućnosti. Koji je to ”komunizam”, koja budućnost : granična opština, niko ne radi, svi u švercu, socijalisti apsolutno vladaju, opozicija postoji samo na papiru, izbeglica ima koliko i domaćeg stanovništva. Pred mladima su dva izazova: biti kriminalac ili policajac... Svi disciplinovani, istrenirani za sve obnove i razvoje, živi i na broju, i sve podnose. Zato nije iznenadjenje što je baš ovde i u poslednje vreme život dobio novi sadržaj. Ničim obeležena lica u maskirnim uniformama izvode eksperiment na živo: upadaju u kafiće, presreću po putevima, osvajaju privatne kuće, i biju sve redom, kundacima, rukama, nogama, i čim stignu. Loznički narod se i ovovog puta pokazao pripremljen i na visini odbrane nacionalnih interesa: ćuti i podnosi.

Kao što je poznato iz Loznice su potekli osumnjičeni za Arkanovo ubistvo, odavde su i dečki koji su za šaku maraka uhvatili onog našeg Srbina, Dragana Nikolića Jenkija, baš u Smederevu gradu, i isporučili ga Hagu, ovde se preko Drine švercuje sve u šesnaest...

I, država počela da da preduzima mere. Policijske racije su postale svakodnevnica. Narod se i na to navikao, prodje veče bez racije oseća se kao šugav. Kao da je tražio još. I dobio. Istorijskog 25. maja, baš u večernjim satima, u glavnoj ulici se pojavila grupa ljudi u crnim maskirnim uniformama, sa pripadajućim fantomkama na glavama i odgovarajućim oružjem u rukama, i krenula kroz punu ulicu da vežba, simulira napad i odbranu. Usput su upadali u kafiće, predstavljajući se sa, ”Ovo je policijska racija”. Te noći su upali u kafić ”Stefani”, na zaobilaznici prema Šapcu, i vlasnika, koji je bio slobodan da pita, ”Šta vam je ljudi”, prosto izmasakrirali, kundacima, nogama, rukama. I to pred gostima, koji nisu smeli da se pomere. Iste noći presretali su ljude na putevima, i onima koji su imali tovare u stoci ili drugoj zabranjenoj robi sve oduzimali, konfiskovali pronadjene devize i na licu mesta ih palili. Stigli sve do iza Malog Zvornika, gde su lično posetili kuće za koje su sumnjali da se bave švercom, i redom prebijali ljude uz poruku da će ih tako tući sve dok budu prevozili ljude preko Drine. Primerci obrade vidjeni u lozničkom MUPu, otečenih glava, rasklimatanih zuba...

Onda se sve primirilo, život ušao u režim standardnih policijskih racija. Sve do pretposlednjeg vikedna prošlog meseca. Tada su se crnokošuljaši opet pojavili. U jednoj noći su, koliko se zna, obišli tri kafića, ”Belami” u Tršiću, ”Pajin konak u Kozjaku, i ”Maestral” u centru Loznice. U Tršiću su prebili vlasnika zato što mu nisu poverovali da nema oružje, dok su u Kozjaku ,,obradili,, dva loznička policajca koji su neoprezno ustali da pozdrave ”kolege”. A šta je bilo u lozničkom Maestralu”?

Kafić u stambenom naselju u samom centru. Pristojno opremljen, još pristojnije opskrbljen, radi tek četiri meseca, ali u trendu, uvek pun. Govori suvlasnik kafića: ,, Bila je subota, 22. Jul. Kafić pun , unutra i napolju, sve teklo lepo. A onda, već beše nedelja, negde oko 1 i 15, naoružana grupa, sva u crnom, do zuba naoružna, bez vidljivih oznaka da bi znali o kome se radi, da bi prepoznali da je policija u pitanju, grunula unutra. Strašno..,, . Ne zna da li to negde na svetu ima. Nije mu jasno, nisu ni probisveti, ni lopovi, lojalni su gradjani, razumeju neke stvari, granica je, nepovoljno okruženje, teška situacija, ali šta je ovo, gde to ima. Gosti pomislili da je u pitanju pljačka.Nisu se ni predstavili samo tuku... Kad su uleteli u kafić , po inerciji utišali muziku, pojačali svetla, rekli, svi ruke na sto, glave pognute. Jedan gost za šankom baš naginjao pivo.Viknuli su na njefga: ,,spusti flašu,,. Zveknuli ga u glavu, uneli u šank pa nastavili da udaraju.

Po kazivanju vlasnika kafića, usledilo je novo naredjenje: muškarci napolje, devojke da ostanu. Na ulazu crnokošuljaš sa uprenim heklerom, napolju ih još desetak, udaraju svakog ko se okrene ili progovori. Postroje ih uza zid, u mračnom prolazu izmedju kafića i susedne zgrade. Ruke uza zid. Jednog koji se okrenuo udarili kundakom u glavu, naredili da ustane. Nikakve oznake na njima, samo neki amblem na ramenu. Posle se čulo da je to SAJ( Specijalna antiteroristička jedinica) iz Beograda.

Pitali su, ko je vlasnik i čovek se predstavio. Naredili su mu da izvadi ruke iz džepova, ovaj ih je izvadio, stavio iza ledja, i pitao, jel' može tako ? Kako je to rekao oborili su ga heklerom u glavu, nastavili da tuku nogama. Vlasnika, Dragan Zeljića, su zatim podigli i odveli u taolet. Tu su ga , kako je pričao, terali da se umiva, pa ispočetka tukli. Kad su ga izveli bio sav krvav. Onda su uveli u toalet drugug čoveka,onoga što se okretao pri ”postrojavanju”, i on izašao krvav. I otišli, sve trajalo desetak minuta.

Svi su ostali u šoku, tresli se, nisu znali šta ih je snašlo. Potom , kad su došli sebi, otišli su u MUP, prijavili slučaj.Dežurni policajajc je sve zapisao. Objasnili su da je to bio upad maskirnih lica za koje nisu znali da li su teroristi ili policija, da su radili šta su hteli. Dežurni policajac je rekao gradjanima da u policiji znaju ko su, ali da se protiv njih ništa ne može. Povredjene su odveli u bolnicu.Oni poseduju svu dokumentaciju o povredama, zasad ne preduzimaju ništa. Kako da tuže nepoznata lica. Čekaju da vide šta će reći MUP.U opštini su takodje obećali da će nešto učiniti. Zasad nema ništa, iako je prošlo dve nedelje. Šta da rade, kažu: ,,Samo da se ne ponovi...,,

Dragan Todorović (AIM)