Ključ za kler

Slovenija i crkva

U poredjenju sa sličnim rešenjima o denacionalizaciji koja su primenjena u Češkoj, Poljskoj, Madjarskoj i drugim postsocijalističkim državama, gde se nudi vraćanje dobara u naturi samo izuzetno, slovenački zakon ispada po Crkvu unikatan - u skoro svim okolnostima omogućava povratak imovine u obliku u kome je i oduzeta.

Ljubljana, 08.08.2000.

Ministarstvo kulture je pod paskom novog ministra Rudi Šeliga donelo odluku kojom je okončan gotovo sedam godina dug spor vodjen izmedju zvanične Ljubljane i katoličke Crkve. Šeligo je kumovao rešenju kojim je prelepi dvorac Betnava, smešten u predgradju Maribora, ponovo pripao Crkvi. Tačnije, kler dobija veći deo utvrdjenja - istočno i zapadno krilo dvorca, dok će severni i u buduće ostati u rukama fabrike nameštaja Lipa, iz Ajdovščine.

Slučaj oko sudbine dvorca Betnava, jednog od najlepših zdanja u Sloveniji, otvoren je još 1950. godine, kada je država odlučila da nacionalizuje objekat. Kasnije, tokom šezdesetih, dvorac je proglašen za kulturno-umetnički spomenik. Tek posle nekoliko decenija, tačnije - posle osamostljenja Slovenije (1991) mariborska biskupija u skladu sa dikcijom Zakona o denacionalizaciji traži povratak svog imetka. Na spisku se našla i Betnava. Podiglo se mnogo medijske prašine, slučajem su se bavila čak četiri resorna ministra, izradjeno je nekoliko različitih procena o načinima da se revalorizuje vrednost nekretnina - sve uzalud; spor nije rešen sve do danas.

Da stvar bude pravno teža, proizvodjač čuvenih kuhinja, preduzeće Lipa, kupilo je 1986. godine rečeni dvorac od opštine Maribor. Kuća je bila u veoma lošem stanju, pa je Lipa uložila ogromna sredstva da dvorcu vrati stari sjaj. Od tada je Betnava služila kao izložbeni prostor za nameštaj i interijere. Zato je Lipa smatrala, uprkos novodonešenom zakonu o denacionalizaciji, da nema šta da vrati Crkvi. Šta više, rukovodstvo Lipe je tvrdilo da je Betnavu ne samo obnovilo, već i zaštitilo od potpunog propadanja.

Dilema - radi li se u ovom slučaju o radikalnom povećanju vrednosti Betnave usled posega drugih vlasnika, bila je od presudnog značaja i za odluku o sudbini dvorca. Zakon je jasan; ukoliko prema slovu Zakona o denacionalizaciji i proceni stručnjaka proizilazi da je ulaganje (u ovom slučaju firme Lipa) bilo veće od 30 odsto od ukupne vrednosti nekretnine, onda je to ozbiljna prepreka za vraćanje predmeta u naturi. Zakon o denacionalizaciji predvidja i dva druga rešenja. Prema jednom od njih mariborska nadbiskupija bi mogla Lipi da vrati njena ulaganja, a prema drugom bi se na nekretnini upisao procenat vlasništva preduzeća. Medjutim, zakon je jedno, a praksa drugo. Do sada je važilo pravilo da se sve vraća u naturi. U poredjenju sa sličnim rešenjima o denacionalizaciji koja su primenjena u Češkoj, Poljskoj, Madjarskoj i drugim postsocijalističkim državama, gde se nudi vraćanje dobara u naturi samo izuzetno, slovenački zakon ispada po Crkvu unikatan, pošto pruža mogućnost povratka imovine u obliku u kome je i oduzeta.

Manevrišući unutar zakonskih odredbi, slovenačka katolička Crkva je u slučaju “Betnava” zabeležila nekoliko manjih, prethodnih pobeda. Tako je Drnovšekova vlada još jula 1999. godine prihvatila zaključak da se neće protiviti vraćanju dvorca Betnava u ekonomat crkve, uz ogradu da dvorac bude zaštićen u skladu sa "javnim interesom", kao i da Crkva preuzme sve obaveze prema ulagačima. Crkva se nije obazirala na dobre vibracije od strane državne administracije, već je presavila tabak i tužila državu i prethodnog ministra za kulturu Jožefa Školjča, zbog, navodno, presporog procesa odlučivanja o sudbini zamka. Od države i Školjča je očekivano da Crkvi (zbog odugovlačenja sa rešavanjem problema Betnava) "solidarno" uplate 2,77 miliona nemačkih maraka...

Možda pitanje Betnave i ne bi bilo posebno važno, da nije važno kao presedan. Jer, slovenački parlament je krajem oktobra 1999. godine prihvatio novelu Zakona o denacionalizaciji, prema kojoj dvorac Betnava i ostrvce na bledskom jezeru, u društvu sa još 41-im kulturnim spomenikom - postaju državna svojina. Potom su poslanici desnice tvrdili da je parlament aminovao "novu denacionalizaciju", ali im manevar nije uspeo i dva puta su preglasani. Tada je za "skidanje" Betnave sa spiska državnih spomenika glasalo 33 poslanika, a protiv 37. Za izuzimanje ostrva i zamka koji dominiraju Bledom je glasalo 26, a protiv 37 poslanika. Iskazalo se da čak ni poslanici Janšine SDS (koji su pro-katolički nastrojeni) nisu bili voljni da odobre vraćanje ostrva na Bledu u ruke Crkve. Uostalom, to ostrvo je ne samo jedino ostrvo u Sloveniji, već je i dugo godina jedan od simbola nove države i njene turističke ponude.

Zato naprasna odluka da Betnava ipak odlazi u okrilje Crkve otvara pitanje hoće li Bajukov kabinet slično učiniti i sa ostalim kulturnim spomenicima koji su do juče bili u društvenom, a sada u državnom vlasništvu. Država jeste suvereni vlasnik većine slovenačkih zamaka, pored bledskog i socerbskog, zamka Snežnik, Otočec, ptujskog, dvorca u Škofji Loki, na Turjaku, te Predjamskog zamka u Postojni, pa čak i Aljaževog tornja na vrhu Triglava. Ne bi čudilo da Šeligo i njegovo ministarstvo ekspresno prenesu na Crkvu i neke od potonjih spomenika. Stoga predaja Betnave Crkvi, smatraju kritičari slovenačkog Zakona o denacionalizaciji - nikako nije opravdana.

Miran Potrč, vodja poslaničke grupe (reformisanih komunista) Udružene liste socijalnih demokrata, upozorava da se denacionalizacija u Sloveniji "ne rešava u upravnim postupcima, već na internim seansama izmedju ministra kulture Rudi Šeliga i ljubljanskog nadbiskupa Franca Rodea". Potrč preti da će tražiti da se formira komisija koja bi preispitala zloupotrebe ovlašćenja, ukoliko proces denacionalizacije krene putem vraćanja imovine po političkom ključu.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)