Javno mnjenje Srbije: Gradjanima svega preko glave

Gradjanima Srbije dosta je svega,pogotovo, politike: 49 ih je politički apatično, 41 odsto politički pasivno, deset odsto još ima volje za političkim angažmanom, dok četvrtina svoj odnos prema politici definiše kao zgadjenost

AIM, Podgorica, 2. 8. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Da li samo zbog tropskih vrućina (temperature koja varira izmedju 30 i 40 podeoka Celzijusove skale), pojačane represije ovdašnjeg režima, i njegove besomučne propagande, kontradiktornih i konfuznih predloga

kojima se oglašava opozicija - tek, čini se da je ovdašnjim gradjanima

svega preko glave.

Apatiju medju ovdašnjim gradjanima vidljivu i golim okom, potvrdilo je i

Istraživanje Centra za proučavanje alternativa o "Političkom ne-raspoloženju gradjana Srbije", sprovedeno u prvoj nedelji jula meseca na uzorku od 1634 ispitanika u 60 opština. Politički ambijent Srbije i raspoloženje gradjana, u ovom trenutku karakterišu tri pristupa politici: politička apatija (49 odsto), politička pasivnost (41 odsto), dok samo 10 odsto ispitanika pokazuje potencijalni aktivizam. Čak četvrtina ispitanika direktno je iskazala zgadjenost politikom i načinom na koja se ona ovde vodi.

Dok je pre deset meseci blizu dve trećine ispitanika pokazivalo nekakav interes za politiku, sada je takvih svega oko polovine, a tek svaki deseti i dalje ima pozitivnu, aktivnu političku volju. Istraživači upozoravaju da je rast broja otudjenih od politike dramatičan. Taj rast možda i ne govori toliko o otudjenima, koliko o onim akterima i procesima koji su ih doveli do otudjenja. U redovima razočaranih najveći je porast broja onih koje politika (bar trenutno sprovodjena) više uopšte neposredno ne dotiče (sa 31 na 44 odsto).Zajedno sa onima koji ,,ne znaju šta da misle,, - dosežu polovinu ispitanika. ,,To , s jedne strane, proizvodi političku apatiju (s rastućim unutrašnjim tenzijama) i, s druge, politički cinizam i aroganciju s nepredvidivim ishodima, kao zapušen ventil na Papenovom loncu", kaže sociolog dr Stjepan Gredelj, član istraživačkog tima CPA.

Pitanje odnosa gradjana prema društvenom angažovanju nameće se kao veoma važno, smatraju istraživači, ponajpre, zbog gotovo dramatičnog trenutka u kome se zemlja nalazi: do kraja ogoljena represija režima prema neistomišljenicima, čelnici opozicionih stranaka koji jedva prikrivaju nervozu i nezadovoljstvo gradjanima (slab odziv na protestne i druge skupove), i sami gradjani koji sve otvorenije izražavaju svoje nezadovoljstvo i nepoverenje u političke stranke. Istovremeno, sva dosadašnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je najveći deo gradjana nezadovoljan i vlašću i državnim institucijama i da priželjkuje političke promene.

Zašto onda ne dolazi do promena? Zašto su gradjani pasivni? Da li je ta pasivnost duboka (izraz dublje i trajne nezainteresovanosti za društveno angažovanje) ili predstavlja samo reakciju na sticaj okolnosti uz, možda, doživljaj nemoći i uzaludnosti angažovanja pod postojećim uslovima?

Ekspertski tim Centra za proučavanje alternativa u pokušaju da odgovori na ova pitanja, na reprezentativnom uzorku ispitanika, došao je do sledećih nalaza: nedvosmisleno je utvrdjeno da preovladjuju pasivistički (primarno) orijentisani ispitanici. Na primer, sa stavom "više volim da prepustim drugima da rešavaju društvene probleme..." u potpunosti se složilo 39 odsto ispitanika", dok je samo 11 odsto to odlučno negiralo. Sa tvrdnjom "Cenim ljude koje više interesuje njihova porodica i druge stvari nego bavljenje društvenim pitanjima" u potpunosti se složilo 47 odsto ispitanika, a još 24 odsto se uglavnom slaže, dok samo 16 odsto njih uglavnom, ili sasvim negira ovaj iskaz.

Procenjujući motivaciju za angažovanje ili izbegavanje angažovanja, kroz pitanje "zašto se gradjani ne angažuje više u političkom životu", najveći broj ispitanika: 43 odsto opredelio se za odgovor "izgubili su poverenje u političke stranke". Znatno su bili redji odgovori: "zbog straha, plaše se posledica" (15 odsto). Ovakvi nalazi istraživanja bi morali opoziciju da zabrinu pred prestojeće izbore. Jer, sama činjenica da je veliki broj gradjana nezadovoljan stanjem u društvu, ne znači, kako se pokazalo, da su oni spremni da se angažuju, ili da se automatski priklanjaju opoziciji.

Pretpostavke istraživača i analitičara da će pojačana represija u poslednjih nekoliko meseci uticati na porast tzv. "kalkulacije realnog rizika zbog javnog delovanja" nije potvrdjena u ovom istraživanju. Strahovi od direktnih socijalnih, egzistencijalnih i bezbednosnih posledica nisu porasli u odnosu na prošlogodišnje septembarsko istraživanje. Naprotiv, kao da je pojačani pritisak imao kontraefekat - zabeležen je izvestan porast radikalizacije i spremnosti na rizike, naročito u najozbiljnijim oblicima konflikta. To, naravno, važi za onaj postotak od deset odsto grdjana koji su i, inače, spremni na angažman. Tako se, na primer, medju potencijalnim borcima za promene za nekoliko procenata smanjio strah od od mogućeg sukoba s policijom i hapšenja.

Na drugoj strani je, ipak, najveći broj ispitanika koji ne prihvata društveni aktivizam kao svoju vrednosnu ili životu orijentaciju, a pogotovo ne pokazuje spremnost za političko angažovanje. Problem je, utoliko veći što gradjani koji nisu spremni za angažovanje nisu razočarani samo strankama kao organizacijama i njihovim rukovodstvima, nego kritički gledaju i na gradjane koji se angažuju, sumnjajući u njihove motive. Dve trećine ispitanika je uvereno da se oni pretežno angažuju zato što ,,očekuju ličnu korist,, i ,,što vole moć i vlast,, , a ne zato da bi na zadovoljavajući način rešili važne društvene probleme.

Izvesna i konfuzija u stvovima, ovdašnjeg javnog mnjenja: pokazala se i u drugim nalazima ovog istraživanja. Recimo, srpsko nacionalno pitanje, postaje medju gradjanima sve marginalnije. S druge strane, kako upozorava Srećko Mihajlović, sociolog i rukovodilac istraživačkog tima CPA, ,,ne treba ni potcenjivati politički domet opsednutosti ovim pitanjem. I dalje je ono jaka opsesija

10 do 15 odsto gradjana Srbije,, . Da je to tako, dodaje on, svedoči i onih 21 odsto ispitanika koji koji kao opciju za Kosovo ponovo biraju ,,povratak Kosova u okrilje Srbije, makar i silom,, . Doduše, kako ističe Mihajlović, ,,neophodan je sav oprez kod interpretacije bilo čega što se

odnosi na Kosovo, jer taj odnos subsumira razne odnose i fenomene,, . Recimo, svaki treći ispitanik koji kaže da Kosovo treba vratiti u okvire

Srbije makar i silom, istovremeno smatra da Srbiju treba urediti kao gradjansku državu zasnovanu na pravima gradjana nezavisno od nacionalne pripadnosti. Tek svaki sedmi medju onima koji zagovaraju ,,povratak Kosova, makar i silom,, istovremeno zagovara i Srbiju kao državu samo srpske nacije; ovaj ,,mobilizacijski nacionalizam,, čini tek tri odsto od ukupnog broja gradjana.

Ambivalentnost javnog mnjenja pokazuje se i u delu istraživanja koje se odnosi na izbore. Na jednoj strani, gradjani Srbije smatraju da je pitanje izbornog pobednika prilično važna stvar. Konkretno, 72 odsto gradjana tvrdi da je, za njih lično, veoma važno ili prilično važno ko će pobediti na sledećim izborima, 21 posto kaže da to nije ništa posebno ili da im uopšte nije važno. S druge strane, uočava se da ispitanici ne precenju domete izbora u raspletu društvene krize. Tako, na pitanje ,,da

li će i na koji način doći do značajnih promena i raspleta krize,, , ispitanici su dali pet gotovo ravnopravnih odgovora. Njih 17 posto misli

da kod nas nikada neće doći do većih promena, 19 posto ih veruje da će vladajuće stranke same pokrenuti promene, 17 odsto misli da će promene doneti izbori na kojima će pobediti opozicija, isto toliko gradjana smatra da će demonstracije i pobuna naroda prisiliti režim na promene, i na kraju je 16 odsto onih koji misle da će sistem da propadne sam od sebe (,,urušiće se,,). Njih 12 posto kaže da ne zna odgovor.

Medjutim, kada se vidjenje raspleta krize stavi u kontekst izbornih orijentacija gradjana, vidi se da 61 posto pristalica vladajuće crveno-crne koalicije daju primat opciji po kojoj same vladajuće stanke pokreću reforme, dok pristalice stranka demokratske opozicije u većoj meri naglašavaju izbore kao put raspleta (29 posto), odnosno demonstracije i pobunu naroda (27odsto) i urušavanje (22 odsto).

Kad je reč o izlasku na izbore (u vreme ispitivanja izbori još nisu bili

raspisani), tek polovina biračkog tela bila je ubedjena da na njih treba

izaći gotovo po svaku cenu, dok je druga polovina bila delom protiv izlaska na izbore ukoliko se postavljeni uslovi ne ispune, a delom je zbog stranačkih saopštenja pokazivala zbunjenost i dezorijentisanost, odnosno nije imala formirano mišljenje. Jasan odnos prema izlasku na izbore imaju samo pristalice crveno-crne koalicije, dok, kada je reč o opoziciji, niti su pristalice stranaka koje su protiv bojkota, jednoglasno za izlazak na izbore, niti su pak pristalice stranke koja je

za bojkot jedinstveni u tome da podrže svoju stranku. Na direktno pitanje ,,Da li ćete izaći na sledeće izbore,,, dve trećine kaže da će izaći, a jedna trećina da ne zna, da je neodlučna. Medju razlozima izborne neodlučnosti i potencijalne apstinencije najčešće se navodi razočaranost u sve političke stranke (37 posto), nepošteni izbori (25 posto), nekorisnost izbora navodi 15 odsto, dok je nezainteresovano i neobavešteno osam posto ispitanika.

Na pitanje kako gradjani vide izlazak iz krize (od četiri ponudjene opcije) 71 odsto ispitanih smatra da iz iz krize može izvesti šira društvena opozicija (stranke, sindikati, nevaldine organizacije), 48 odsto misli da to može da učini udružena opozicija, 27 odsto se uzda u vojsku, dok 24 procenjuje da ih iz krize može izvesti Milošević. Zanimljivo je da ovu opciju izlaska iz krize samo 13 odsto ispitanika smatra tačnom i 11 odsto donekle tačnom, dok 65 odsto njih smatra da je netačna. Slično opredeljenje je i kad je reč o opciji da nas vojska može izvesti iz krize: tačnom je smatra samo osam odsto ispitanika, 19 odsto misli da je to donekle tačno, dok 55 odsto procenjuje da je to netačno.

Kad je reč o izbornoj orijentaciji gradjana, na narednim izborima sigurnu pobedu odnela bi udružena opozicija, ali samo u slučaju ako na glasanju budu dve izborne liste: vladajuće kolaicije i opozicionih partija, uključujući i SPO. U tom slučaju za opozicione stranke bi glasalo 44 odsto, a za vladajuću kolaciju 19 odsto biračkog tela, dok bi glasanje bojkotovalo 37 odsto stanovništva. Ukoliko na izborima bude tri liste (režim, udružena opozicija i SPO), demokratska opozicija dobila bi 33 posto glasova, vladajuća koalicija 19 posto, SPO osam posto glasova, dok bi izbore bojkotovalo 40 odsto stanovništva. U trećoj varijanti: svaka stranka sa svojom izbornom listom, bilo bi najviše apstinenata, oko 60 odsto, vladajuće stranke osvojile bi 17 posto glasova, sedam posto SPO, isto toliko SZP i devet odsto blok društvene opozicije.

Da li će ovdašnja opozicija, suočena sa ,,balkanskim fatalizmom,, (beznadje, ravnodušnost, pasivnost, apatija spojena sa odsustvom vere da se bilo šta može promeniti, a ako se nešto i desi to će biti ,,samo od sebe,, kao famozna priča o urušavanju sistema, ili će to obaviti neko drugi), koji su i nalazi ovog istraživanja SPA ,,uhvatili,, u značajnoj meri, i režimom koji je sve učinio (od promene Ustava, izbornih zakona, gušenja nezavisnih medija) da izbore dobije po svaku cenu, umeti da iskoristi prednost koju joj u istraživanjima, uprkos svemu, daju gradjani, ostaće zagonetka do kraja septembra.

Vesna Bjekić (AIM)