Pomoć poslušnima?

Slovenija i mediji

Predizborna utrka je, bar što se službene Ljubljane tiče, otvorena još pre raspisivanja opštih izbora za 15. oktobar ove godine. Prvi korak je bio, kao što se i očekivalo - pokušaj pacifikacije i kontrole nezavisnih medija.

Ljubljana, 29.07.2000.

Vlada Andreja Bajuka je ponovo iznenadila domaću javnost i to neposredno pred objavljivanje datuma kada će se testirati volja birača. Nova inicijativa se opet dotiče -medija. To je već drugi pokušaj u njenom kratkom mandatu da se uhvati u koštac sa nepoćudnom sedmom silom; posle prvih, neuspelih pokušaja da izdejstvuje radikalnu izmenu vlasničke i uredničke strukture u ljubljanskim dnevnicima Delo i Dnevnik, Bajukova vlada je ovih dana najavila formiranje posebnog "fonda za medije", čija je svrha "pluralizacija" medijskog prostora.

Inicijativa je na prvi pogled napredna i u skladu sa savremenim evropskim rešenjima. Poznato je da usled povezivanja pojedinih medija, na tržištu dolazi do propadanja manjih medija i formiranja pravih medijskih giganata, čija je posledica da savremene demokratije gube tzv. javno-mnenjske "pse čuvare". Taj proces se može uočiti kako u zapadnoj, tako i u centralnoj i istočnoj Evropi. U Velikoj Britaniji, na primer, Maxwell, Murdoch i Stevens kontrolišu oko 82 odsto nedeljne i oko 73 odsto dnevne prodaje novina. Konkurencija teško izdržava pritisak pošto su troškovi za pokretanje novina sve veći. Za Independent je, recimo, trebao 21 milion funti početnog kapitala, a Maxwellov European je osnovan sa 25 miliona funti!

Razvoj dogadjaja u istočnoj Evropi nije ništa drugačiji. Tako su se nemačke izdavačke kuće dosetile da u Madjarskoj za male pare pokupuju sve najznačajnije medije u državi. Potom sloboda informisanja postaje sloboda onih koji poseduju kapital. Posledica je da područje "žute štampe" postaje sve veće, dok je sve manje kvalitetnih informacija, informacija na osnovu kojih bi gradjanin mogao racionalno da odlučuje. U tom svetlu je najtačnija ocena Noama Chomskog, koji tvrdi da je veći deo javnih rasprava u današnjim demokratijama "intelektualno uvredljiv, a njihov moralni nivo - groteskan".

Ovakvi procesi su ponukali administracije pojedinih država da se odluče za tzv. "medijski intervencionizam", čija je svrha da gradjanima omogući što svestranije izvore informacija. Iako ni to ne važi za sve države. Uzmimo ponovo primer Velike Britanije, gde postoji tradicionalna rezervisanost konzumenata prema medijima koje finansira država, pa je sve svedeno na olakšice što se tiče usluga državne pošte (Royal Mail) i niže cene telekomunikacija. Slično je i u SAD, gde kritičari državnog finansiranja medija kao osnovnu prepreku za posezanje u državnu kasu vide u ustavnim ograničenjima.

U Zapadnoj Evropi je nešto drugačija slika; već godinama se praktikuje dodela pomoći medijima u mnogim državama EU. To su različiti metodi pomoći i olakšica, čime pojedine države pokušavaju da osiguraju pluralitet medijskog prostora. Ovakav model možda izgleda sličan, ali uistinu nema nikakve veze sa sistemima državnog finansiranja pojedinih medija kako u Zajednici nezavisnih država, tako i u državama nekadašnje Jugoslavije. Jer, što se Zajednice nezavisnih država i država iz ex-Yu tiče, tu je glavni cilj novčane podrške medijima da se obezbedi kontrola medijskog prostora, diskriminacija nezavisnih medija i stvaranje zavisne i poslušne štampe, dok je cilj zapadnoevropskog sistema uprvo suprotan - pomoč se pruža isključivo onima, koji su važni za očuvanje demokratskog karaktera rasprava u društvu, a koji bi zbog tržišnih mehanizama najverovatnije iščezli sa scene.

U praksi zapadnoevropskih zemalja postoje različiti modeli pomoći medijima koji su na ivici egzistencije. U Austriji sličan sistem funkcioniše od 1975. godine. Državnu pomoć dobijaju praktično svi mediji, a visina finansijske injekcije odredjuje se na osnovu posebne formule, koja za bazu uzima procenat poreza na dodanu vrednost (PDV). Šta više, austrijska država sufinansira i dnevnike koji su po broju prodatih primeraka drugi na tržištu, ali pod uslovom da broj prodatih primeraka dostiže cenzus od 15 odsto stanovnika u regiji ili bar pet odsto populacije u državi, plus što se očekuje da bar 22 odsto svog prostora odvajaju za reklame. U Francuskoj se vrsta i visina pomoći odredjuje prema procentu objavljenih reklama, dok pravo na posebnu finansijsku pomoć imaju i nacionalni dnevnici koji su na drugom mestu na tržištu. Država pomaže medijima i objavljivanjem plaćenih reklama (i to na nediskriminatornoj osnovi, što znači da objavljuje u svim, a ne samo probranim medijima); državna pomoć se ogleda i u školovanju novinara, finansijskoj podršci nezavisnim institutima, itd. Poseban vid pomoći predstavlja i "stvaranje ekonomskih uslova za rad medija". To u praksi znači da većina evropskih država štampi i elektronskim medijima daje poreske olakšice (npr. obračunava nižu stopu poreza na dodanu vrednost), sufinansira nabavljanje papira ili pojedine medije sasvim oslobadja od plaćanja odredjenih poreza. I sve to, naravno, svima jednako, bez obzira na uredničku politiku i političko opredeljenje medija.

Medjutim, uprkos dobrim namerama, ni zapadnoevropski modeli pomoći medijima nisu bez mana. Stručnjaci zaključuju da je u Austriji sistem uvodjenja državnih subvencija za medije doveo do "ućutkivanja novina, i to uz pomoć novca poreskih obveznika". I posledica prve faze uvodjenja finansijske pomoći za medije u Švedskoj je bila pogubna - došlo je do deobe novca izmedju dnevnika vladajuće Socijaldemokratske partije i nedeljnika koalicione Partije Centra. U Francuskoj je sistem državnih subvencija za medije omogućio dugogodišnje vegetiranje komunističke L'Humanite i desničarskog La Croixa, koji se nisu snašli u novim uslovima na tržištu. Zato većina analitičara smatra da je sistem opšte pomoći (gde novac dobija svako ko ispuni zakonom propisane uslove) mnogo bolji od modela u kome o sufinansiranju odlučuju pojedine državne komisije.

Poznavaoci naročito hvale sadašnji švedski sistem, prema kome državna finansijska pomoć sleduje svakom mediju, čiji tiraž u regionu u kojem izlazi pokriva 40 odsto domaćinstava. Ni to nije sve - pomoć mogu da očekuju samo one medijske kuće koje u svojim statutima novinarima garantuju samostalnost. Ovim manevrom je isključena pomoć partijskim novinama, čime je Švedska postala primer "politički neutralnog" sistema državne pomoći medijima.

U tom kontekstu najnovija inicijativa Janšinih Socijaldemokrata i Podobnikovih Narodnjaka (koji čine Bajukovu vladu) ni blizu nije evropskim rešenjima. Jer, kabinet Andreja Bajuka sada promoviše osnivanje posebnog "fonda za medije" u visini od milijardu tolara - 10 miliona DEM, godišnje, kojim bi upravljao ministar za kulturu i poseban upravni odbor, sastavljen od "predstavnika svih parlamentarnih partija". O dodeli sredstava bi, dakle, odlučivale posebne "stručne komisije", o čijem imenovanju bi odlučivala vlada. Što je, po mišljenju Rudi Šeliga, ministra za kulturu i pesnika, "elegantno rešenje".

Poredjenje predloženog sistema sa evropskim modelima otkriva da je slovenačka vlada izabrala najgori sistem, bar što se tiče proklamovane "pluralizacije medija". Drugim rečima, takav sistem sufinansiranja dugoročno obezbedjuje mehanizam za kontrolu političkog uticaja na medije. Umesto sistema opštih, mandatnih i posrednih finansijskih beneficija, Bajukova vlada je predložila metod neposrednih, kratkoročnih finansijskih injekcija probranim medijima, a sve na osnovu odluka stručnjaka, zavisnih od politike. Time je aktuelna vlast nedvosmisleno pokazala da je finansijsku pomoć unapred adresirala - dobiće je isključivo poslušni, desnici naklonjeni mediji. Poruka je jasna - Bajuk i njegovi partneri ne žele slobodne, već od vlasti zavisne medije. Na potezu je javnost, koja će svoju poslednju reč kazati već za koji mesec, na zakazanim izborima.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)